Evo, stigli smo i do kraja (kalendarske godine, naravno - ostali krajevi su se već davno odigrali!), i sada kreće sezona svođenja računa: mistično-nihilistički, srpski pandan božićnom šopingu zapadnog, verbalno i dalje hrišćanskog, sveta. Vreme je da se podvuče još jedna crta; ljudi pod ovim ozračenim, bušnim nebom ionako stalno pričaju kako žele da "izađu na crtu". Samo što niko ne zna gde se nalazi ta "crta" i ko bi trebalo da je po(d)vuče, to jest, da se nađe s "one" strane! Zato imamo gomilu Srbalja koji blude privatizovanim protektoratskim posedima, nepopravljivo raspolućeni - jer su, u borbenom neznanju, povukli "crtu" posred sopstvene glave i tako se umnožili na najkliničkiji način. A što je nedvosmislena posledica višepartijskog srpstva! Neki su, u tom i takvom "shizo-stanju", uspeli da pređu tu "crtu" (granicu muškosti, očinstva, prijateljstva i ostalih fikcija iz arsenala časti!) a da to nikada, ni u predsmrtnom času, nisu saznali. Ali, vratimo se mi aktuelnom, kalendarskom kraju.
       Elem, ako se po jutru dan poznaje, biće ovo tek nešto ambicioznija repriza mamutski preživelog teatra okrutnosti: gašenje svetla u mrklom mraku. Prema svemu što se ispodogađalo, dve hiljade i prva jeste početna godina novovekovnog tamnovanja (još malo doživotne robije, molim!). Ono što se tako intenzivno oseća u nagaravljenom, poznodecembarskom vazduhu jeste smrad nostalgije: ljudi - savremenici, je li - sa buđavom ali neuništivom setom govore o živopisnim diktatorima i egzotičnim tiranima što nam ih je velikodušno podario prošli vek, inače slavljen kao "najprogresivniji" i "najcivilizovaniji" u intelektualno-humanoj istoriji trebljenja ljudi i ljudskih bića.
       Eh, spram OVOG ZLA, razabirem multigeneracijsku kuknjavu, kako sada herojski i ideološki-sentimentalno zvuče šifre poput "fašizam", "komunizam", "arijevski rasizam", "robovski internacionalizam", "masovo istrebljenje" (a kada to istrebljenje nije bilo masovno?)...
       I doista, obratite pažnju na jednu od tih šifara: "koncentracioni logor" - pa ima li sažetijeg i preciznijeg opisa ljudskog mozga? Na stranu sve metafore, alegorije, parabole... ko će, bre, u sveopštem urušavanju "ljudskosti" i "sveta" da primeti urušavanje dve neboderske fabrike novca na podzemno sklonište zlatnih poluga u srcu Menhetna? Da ne pominjem tako inferiorne nuspojave kao što su teksaški masakr Avganistana, haški masakr Srbije, izraelski masakr Kamikaza (nova država na mapi čovečanstva)...
       E sad, ako po svim tim superbestijalnim šitinama budete pamtili ovu godinu - onda znači da ste se predali i priznali poraz! Bezuslovna kapitulacija: bez ijedne prolivene kapi (krvi, suze, znoja), bez ijednog prkosnog osmeha, bez ijedne progutane knedle - jer ste se, u tom slučaju, vi sami pretvorili u knedlu koju mi, preostali desperadosi iz Divlje Horde, moramo da progutamo da vas ne bi otpisali za sva vremena! Ne, ne i ne! Ne radite to sebi, posle svega što su vam uradili!
       Braćo i sestre, ako hoćete da ostanete u igri, onda ćete ovu godinu pamtiti po dva veeeeelika događaja: jedan je tužan, drugi veseo, a oba su veća od bilo koje krvoločne, mudrijaške, trijumfalističke Istorije. Dakle, u godini koju upravo guramo kroz prozor, najpre je umro Džon Li Huker, u dubokoj i spokojnoj starosti prvog bluz-milionera na planeti Zemlji, i to u snu - kako i dolikuje nekome ko je skoro pola veka nosio titulu "The Boogie King", i koji je, pored buljuka pesama koje su prerasle u klasike i standarde, izrekao i sledeće: "Kada je Bog stvorio muškarca i ženu, On je stvorio bluz."
       Nešto kasnije, dok je čitav svet proslavljao šezdeset godina njegovog života, koji je promenio sve ostale živote, Bob Dilan (Prvi do Boga, inače Legenda po zanimanju!) izdao je novi, zvanično četrdeset i treći, album "Love And Theft" - revolveraško remek-delo koje će i zadnjeg pizduljka ubediti da je moguće dostojanstveno i raspevano "odživeti svoje" u ova neljudska i neumetnička vremena.
       Tako se, baš u ovoj mizernoj i prosečno tragičnoj godini, desilo NEŠTO što obeležava i oživljava čitave isprazne milenijume besmislenog bitisanja: ONOZEMALjSKO (sic!) i OVOZEMALjSKO (sic!-sic!) otplesali su jedan vreli i lepljivi vudu - uz puno lascivnog modžoizma - onog što zaudara po svim smrtnim grehovima. Zato, dok tonete u novogodišnju noć, ispraćajući sami sebe u vražju mater, obavezno slušajte muziku ove dvojice vrhunskih vračeva, kojima Bog nikada nije imao potrebu da upada u snove i govori im pijačne, trange-frange tajne postojanja i nepostojanja: "Kako gore tako i dole".
       Nek' vam to bude tekst zdravice dok se probijate kroz stoletni, prvojanuarski mamurluk (stoletniji od bilo kog hrasta ili tisovine!). A ako budete dovoljno dobri i tužni, eto vama Magičnog da vas digne i zabavi, pričajući vam kako je mlađani begunac iz rodne i zabačene Minesote, Robert Cimerman, imao svoj prvi njujorški nastup aprila šezdeset i prve, u dvorani Gerde's Folk Citdž, na koncertu gde je glavna zvezda bio niko drugi do Džon Li Huker! Nema slučajnosti u savršenom svetu, zar ne?
      
       ZORAN ĆIRIĆ