Branislav Gligorijević: Kralj Petar II u vrtlogu britanske politike (4)

      Razgovori između Čerčila i Tita sa saradnicima 12. i 13. avgusta u Napulju praćeni su sa naročitom pažnjom. O njima su sačuvani autentični zapisnici, koje su vodili ljudi koji su tim razgovorima službeno prisustvovali. Preovlađivale su osetljive srpske teme: stanje četničkog pokreta i položaj đenerala Mihailovića u svetlosti ujedinjenja borbenih snaga u Srbiji; mogućnost sastanka kralja Petra i Tita i dogovora o saradnji. Očigledno su pitanja, koja je nametnuo britanski premijer, iznenadila Tita, pa je prvog dana bio dosta uzbuđen, nervozan i rezervisan u odgovorima. (Tito je bio utegnut u maršalskoj uniformi sa zlatnim širitima na vrelom napuljskom suncu, dok je Čerčil delovao opušteno u lakom pamučnom odelu.)
       Drugog dana, kada mu je Čerčil dostavio pitanja u pisanoj formi, u vidu jednog memoranduma, dobro se snalazio i odgovarao na njih sa sigurnošću. Čerčil je u uvodnom izlaganju i u pisanoj formi izrazio želju svoje vlade za stvaranjem jedne jedinstvene jugoslovenske vlade u kojoj bi bili predstavljeni svi Jugosloveni koji se bore protiv neprijatelja i za "izmirenje srpskog naroda i narodnooslobodilačkog pokreta"; u tom cilju vlada bi nastavila isporuku ratnog materijala, ali očekuje od Tita da dâ pozitivan doprinos ujedinjenju Jugoslavije uključujući tu i njegovu izjavu da ne namerava da zemlji nametne komunizam. Ako bi se ispostavilo da velika količina oružja koja mu se dostavlja bude upotrebljena u bratoubilačkoj borbi, to bi uticalo na savezničke isporuke, "jer mi ne želimo da budemo umešani u jugoslovenske političke razmirice" - upozorio je Čerčil. Drugi Titov doprinos zajedničkoj stvari bio bi da pristane na sastanak sa kraljem, negde na jugoslovenskoj teritoriji. U jednom delu razgovora Čerčil je rekao da je njegov sin Randolf "veliki partizan". "Katkada me to brine, ali ja sam (smešeći se) svim srcem uz vas."
       Razgovor O sukobu četnika i partizana tekao je u sledećem pravcu:
       "Čerčil: Nemci su ubili toliko Mihailovićevih ljudi. Zbog toga je klonuo duhom. Šta Mihailović radi sada, kad naši oficiri za vezu nisu s njim?
       Tito: Isto kao i pre - bori se protiv partizana.
       Čerčil: Je li snažan?
       Tito: Nije. Nema dovoljno snaga da se bori protiv partizana, ukoliko mu ne pomažu Nemci...
       Čerčil: ...Nakon što sam razgovarao sa Dikinom, a zatim i sa Meklejnom, uvideo sam da moramo napustiti Mihailovića. Bilo je teško privoleti Kralja da ostavi svoje jedine prijatelje. Zato nam je bilo potrebno mnogo vremena. Voleo bih videti stvarno reprezentativnu i jedinstvenu vladu. Ako Mihailović napusti zemlju, hoće li njegovim ljudima biti lakše da se okane neprijateljstva?
       Tito: Možda, ali nemojte zaboraviti Nedića. Mnogi od Mihailovićevih ljudi nalaze se u njegovim jedinicama.
       Čerčil: Nadam se da ćemo biti svedoci što manje borbe među Jugoslovenima. Želimo da naši meci budu upotrebljeni protiv Nemaca... No da li se vaši odnosi pogoršavaju, a vaši ljudi počinju mrzeti Mihailovića više od Nemaca.
       Tito: Ne. Nemce najviše mrzimo.
       Čerčil: Da li još uvek traje borba između partizana i ljudi Draže Mihailovića?
       Tito: Da, veoma žestoke borbe. Partizani su upravo porazili dva njegova tzv. korpusa.
       Čerčil: Jako nam je žao zbog te borbe. Mnogo više bismo voleli da se naši meci koriste za ubijanje Nemaca.
       Tito: Da, zaista, i mi bismo to želeli. Ali to je nemoguće. Četnici se bore na strani Nemaca.
       Čerčil: Zar nije tačno da veliki deo srpskog seljaštva ne bi pozdravio uvođenje komunističkog sistema?
       Tito: Nametanje bilo kakvog sistema te vrste ne spada u naše namere... Prilično sam uznemiren svim tim pitanjima koja se neprestano ponavljaju o komunizmu u Jugoslaviji. Sasvim kategorički sam izjavio da ga ne nameravam uvesti.. Ali moramo voditi računa da bi izjava, koju predlažete, (bila) data pod pritiskom i da tu nešto nije sasvim u redu. No, ukoliko nađemo pravi oblik, spreman sam da dam takvu izjavu.
       Čerčil: Ne želimo se mešati u Jugoslaviju. Jedino bismo hteli videti najveće moguće jedinstvo u suprotstavljanju Nemcima, a posle toga Jugoslaviju u kojoj vlada mir.
       Tito: Učinićemo sve što možemo da to postignemo.
       Čerčil: Prema partizanima vlada vrlo veliko raspoloženje. No, kada sam se za njih zauzeo, naišao sam na snažno protivljenje izvesnih krugova, kojima to nije bilo po ćudi.
       Tito: Vi ste učinili mnogo za naš narod i za našu stvar.
       (Dogovoreno je da Titova deklaracija o tome da partizani ne razmišljaju o uvođenju komunizma, bude pandan deklaraciji koju će objaviti Šubašić.)
       O mogućnosti sastanka s kraljem Petrom rečeno je sledeće:
      
       Čerčil je skrenuo pažnju sagovorniku na stav u Šubašićevom memorandumu u kome on "moli maršala Tita da pristane na sastanak sa kraljem Petrom. On je mladić koga previše dugo okružuju loši savetnici, ali to se promenilo otkako je Šubašić postao predsednik. Demokratija je cvetala u Engleskoj pod monarhijom, pa on misli da bi međunarodni položaj Jugoslavije pod Kraljem bio jači, nego da je ona Republika... Nadam se da ćete uzmoći učiniti nešto više za njega, da mu pomognete pronaći Srbe."
       U svojim odgovorima na to za njega delikatno pitanje Tito je bio dosta škrt. Rekao je da je Jugoslavija imala nesrećno iskustvo sa svojim kraljem i da je kralj Petar vezom s Mihailovićem oslabio svoj položaj i još više ugled monarhije. On potpuno shvata Čerčilove obaveze prema kralju Petru, ali sve do kraja rata, kada će se održati slobodni izbori, on ne može ništa da učini. Premijer je pokazao razumevanje za navedene razloge svog sagovornika, ali je insistirao na bar nekom malom pomaku u tom pitanju. Zapitao je: ne bi li spajanje jugoslovenskih pomorskih snaga moglo pružiti priliku za sastanak kralja Petra i maršala Tita? Na to konkretno pitanje Tito je izbegao određen odgovor. Rekao je da on, u principu, nema ništa da prigovori tome predlogu, ali da smatra da još nije došlo vreme za to. "Morali bismo pričekati i videti delovanje novog razumevanja koje je postignuto između njega (kralja) i novog jugoslovenskog predsednika (Šubašića), te dati njemu (Titu) vremena da jugoslovenskom narodu pokaže da kralj Petar zaista pomaže NOP-u." Pošto je Čerčil prihvatio ovakvo stajalište, prepušteno je Šubašiću i Titu da odluče o najpogodnijem trenutku za sastanak kralja Petra i Tita.
       Dvodnevni razgovori Čerčil-Tito nisu završeni usvajanjem nekih zaključaka. Prepušteno je to Šubašiću i Titu, koji su dobili zadatak da se na Visu dogovore o tekstu deklaracija, koje će zatim biti objavljene. Pri tome se mislilo i na sastanak kralja i Tita, koji će "biti dogovoren u nekoj prikladnoj prilici".
       Iskusnom oku posmatrača nije promaklo da tandem Šubašić-Tito dobro funkcioniše, da ih povezuje zajednički interes jer su obojica Hrvati. Njihov interes za Srbe ogledao se samo u tome da oni što masovnije podrže NOP.
       Na takve odnose najpre je ukazao Idnov sekretar Dikson, inače prisutan razgovorima. "Položaj s kojim smo bili suočeni bio je, da su se Tito i Šubašić tako dobro slagali, da su stvorili ujedinjeni front. Drugi način da se to kaže bio bi da je Tito progutao Bana. Rezultat je bio da se Premijer (Čerčil) morao upustiti u trku. Na primer, kada se Tito strastveno branio protiv Premijereve implikacije da postoji jaz između njegovog pokreta i Srba,... sve što je Šubašić učinio bilo je davanje dugog opisa na njegovom maternjem jeziku o mišljenjima maršala Tita o tom pitanju. Ban se ponašao gotovo kao stidljiva i verna nevesta na venčanju koja se povlači pred svojim lepim i samouverenim mladoženjom."
      
       Po svome običaju, reagovao je odmah Idn: "Uznemiren sam što je jugoslovenski premijer (Šubašić) podržavao Titovo gledište da ne postoji jaz između srpskog naroda i njegovog pokreta. Ne mogu izbeći osećaj da dr Šubašić, kao Hrvat, potcenjuje srpski problem. Možda je stvarno veliki broj Srba među partizanima, ali je još veći broj onih koji se protive partizanima, i to ne samo onih koji sada slede Mihailovića i Nedića." I Čerčil je delio to Idnovo mišljenje: "Slažem se sa svime što kažete i, kao i Vi, osetio sam da se ban i Tito gotovo predobro slažu međusobno. Od najveće je važnosti da se spreči, da se veća aktivnost partizana usmeri protiv Srba, čak i ako su to Mihailovićevi Srbi." I u poruci Ruzveltu Čerčil nije propustio da primeti tu podudarnost gledišta između Tita i Šubašića. "Zaista je izgledalo da oni vrlo dobro razumeju jedan drugog, ali nisam siguran da ban na zadovoljavajući način izražava srpsko gledište. Do toga će teško doći."
       Iz svega toga proizašlo je i Čerčilovo zakasnelo osvedočenje da će Tito britansko oružje iskoristiti da u građanskom ratu potuče svoje političke protivnike, poglavito među Srbima, i zavlada celom zemljom. U ušima su mu odzvanjali odjeci parlamentarne debate u kojoj su ga neki poslanici podsećali da nema boljih boraca od Srba, da su oni bili uz Britance i 1914. i 1915. godine, da se ne sme zaboraviti da je taj "mali i hrabri narod" i na početku ovog rata, kada je Britanija bila napadnuta, odlučio da stane "na našu stranu". Sada se tom narodu preti uništenjem. Kada je dobio izveštaj da su se general Koča Popović, jedan ruski general i britanski major složili da upute zajednički poziv četnicima da se pridruže partizanima, pošto jedino oni "uživaju podršku Saveznika", Čerčil je sa osećanjem griže savesti, pisao Idnu.
       "Bilo bi dobro da se setimo kolika će odgovornost ležati na nama kad završi rat, kad Tito bude imao sve oružje i mogućnosti da podjarmi ostali deo zemlje oružjem, koje je dobio od nas. Za vreme rata možemo vršiti pritisak na njega da se bori protiv Nemaca, a ne protiv svojih zemljaka, preteći mu da ćemo obustaviti isporuke, ali kad se rat završi toga neće biti. On će imati oružje, a ostatak zemlje biće na njegovoj milosti i nemilosti."
       Ovo zakasnelo Čerčilovo priznanje pokrenulo je pitanje odgovornosti za politiku koja je do tada vođena i koja je do svega toga dovela. Primajući premijerovu poruku, Idn nije izdržao a da na margini primljenog telegrama ne zapiše svoju primedbu da je on (Čerčil) "stalno forsirao Tita, uprkos našim upozorenjima".
       Sudbina kralja Petra sve je više zavisila od britansko-sovjetskih odnosa. Međutim, dogovor između Londona i Moskve o vođenju "zajedničke" politike prema Jugoslaviji već poodavno je bio narušen uzmicanjem Britanaca. To nisu bili partnerski odnosi zasnovani na održavanju ravnoteže snaga, pri čemu bi svaka strana imala svoje adute.
       Na sve to najveći uticaj imao je razvoj događaja na frontu, zapravo napredovanje Crvene armije prema Balkanu: posle oslobođenja Bukurešta sovjetske trupe su početkom septembra izbile na rumunsko-bugarsku granicu i za desetak narednih dana već su doprle do jugoslovenske granice na Dunavu. Tu, u blizini Kladova, 12. septembra prvi put je došlo do susreta jedne ruske i partizanske brigade. U svetlosti tih događaja, tog istog dana, kralj je u svom obraćanju na Radio Londonu, pozvao Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pridruže Narodnooslobodilačkoj vojsci pod vrhovnim vođstvom maršala Tita. Dalje se kaže da je vlada pod predsedništvom Ivana Šubašića, sa njegovim znanjem i odobrenjem, sklopila važne i korisne sporazume sa "našom narodnom vojskom", koju jednodušno priznaju i pružaju joj pomoć "naši veliki Saveznici" - Velika Britanija, Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države. Iako se od Čerčila i njegove najbliže okoline tražilo da osudi đenerala Mihailovića, što bi, navodno, poboljšalo položaj i uticalo da četnici priđu Titu, kralj je odlučno odbio da i jednom rečju to spomene. Samo se u jednoj rečenici osuđuju svi oni koji "zloupotrebljavajući njegovo ime i ovlašćenje krune, pokušavaju saradnju sa neprijateljem, što samo izaziva neslogu u narodu i što, u ovom teškom vremenu, koristi jedino neprijatelju".
      
       Za đenerala Mihailovića to je bio veliki udarac, mada su njegove pristalice uvek nalazile opravdanja za kralja: da je takav postupak iznuđen, ili da je sam govor na radiju montiran. Još od obrazovanja Šubašićeve vlade Mihailović je posrednim putem za kralja slao poruke u kojim je upozoravao da je ta vlada privržena Titu, i da će on uvesti komunistički režim, a u komunizmu nema kralja: "Ako imate mogućnosti, utičite na naše političare u Londonu da utiču na Kralja da izađe iz teške klopke u koju je pao i bolje je da bude interniran nego da bude u istom kolu sa komunistima".
       U narodu je zbunjenost kraljevim govorom izražena u polušaljivom tonu sledećim stihovima: 'Mi za kralja, kralj za Tita/Šta će biti, Bog te pita.'
       Glavna pitanja u raspravi sovjetskih i britanskih državnika bila su podela interesnih sfera na Balkanu. Započela su cenkanjem Molotova i Idna: prvi je predlagao 75:25 u korist Sovjeta u Jugoslaviji (kao i u Mađarskoj i Bugarskoj), a zatim je snizio na 60:40, dok se nisu usaglasili na 50:50 u odnosu na Jugoslaviju. To je Čerčil ponudio Staljinu na jednom parčetu hartije, a ovaj to nije odbio, pa je neformalno utvrđeno da su interesi obeju zemalja u Jugoslaviji podjednaki, tj. "fifti-fifti".
       Kako je britanski premijer gledao na ovakav dogovor sa Rusima, razjasnio je odmah telegramom svojoj vladi: "Sistem procenata nema svrhu da propisuje broj mesta u komisijama za razne balkanske zemlje, nego više da izrazi interesovanje i osećanje s kojim britanska i sovjetska vlada prilaze problemima tih zemalja, kao i da one jedni drugima razjasne stav na način koji se može shvatiti. On ima svrhu da bude samo jedan putokaz i, naravno, on ni na koji način ne obavezuje Sjedinjene Države, niti pokušava da uspostavi neki krut sistem interesnih sfera." Primera radi, naveo je da Velika Britanija ima obzira prema interesovanju Rusije za crnomorske zemlje - Rumuniju i Bugarsku, a da je na sličan način Britanija zainteresovana za budućnost Grčke, pored ostalog i zbog toga što je izgubila trideset hiljada ljudi odupirući se nemačko-italijanskoj invaziji na zemlju.
       "Ako pređemo na slučaj Jugoslavije" - nastavio je svoje objašnjenje Čerčil - "brojni simbol 50:50 ima cilj da bude osnova zajedničke akcije i sporazumne politike između dve sile, sad prisno angažovane, čime bi se išlo na ruku stvaranju jedne ujedinjene Jugoslavije, pošto se svi elementi u njoj budu do najveće mere združili radi proterivanja nacističkih zavojevača. Na primer, postoji namera da se spreči oružano razračunavanje između Hrvata i Slovenaca, s jedne strane, i snažnih i mnogobrojnih elemenata u Srbiji, s druge strane, kao i da se formuliše i prijateljska politika prema maršalu Titu, s tim što bi se obezbedilo da se oružje, koje mu se isporučuje, upotrebi protiv zajedničkog neprijatelja, a ne za unutrašnje ciljeve. Takva politika, koju bi Britanija i Sovjetska Rusija vodile, ne pomišljajući da izvuku posebne koristi za sebe, bila bi stvarno blagotvorna."
       U daljem razgovoru Čerčil je bio galantan, pa je još rekao kako njegova zemlja u Jugoslaviji "nema nikakvog interesa", već jedino želi da bude izbegnut građanski rat, u kome bi Velika Britanija podržala jednu stranu, a Rusija drugu. Kada je Staljin primetio da on smatra da takav interes Britanije postoji, budući da je Jadran deo Sredozemnog mora, koje je važan plovni put za tu zemlju, Čerčil je odgovorio: pa dobro, možda je i tako, ali on ne uviđa zašto bi se britanski i sovjetski interesi u Jugoslaviji morali sudarati; obe zemlje trebalo bi da vode zajedničku politiku.
      
       Pošto su se saglasili o tim pitanjima, započela je rasprava o unutrašnjim jugoslovenskim pitanjima. Staljin je izjavio da bi Srbi, Hrvati i Slovenci morali da žive zajedno kao jedna nacija, ali kako on nema ništa protiv kralja Petra i stvarno bi mu želeo pomoći, mada maršal Tito smatra da se kralj Petar u tolikoj meri poistovećuje sa Srbima, da bi Hrvati i Slovenci odbili da sarađuju u bilo kojoj vladi sa kraljem Petrom. Staljinov utisak je takođe bio da je kralj Petar "nedelotvoran". Čerčil je onda primetio da je on mlad, tek ima 21 godinu, a kada je Staljin odvratio kako je Petar Veliki sa 17 godina vladao Rusijom, Idn je primetio da se razgovor vodi o "Petru Malom".
       U zvaničnom saopštenju o razgovorima koji su vođeni u Moskvi između najviših predstavnika Velike Britanije i Sovjetskog Saveza od 8. do 18. oktobra, kaže se da su se dve vlade saglasile da u Jugoslaviji "sprovode zajedničku politiku u cilju okupljanja svih snaga protiv Nemaca koji se povlače i rešavanja unutrašnjih jugoslovenskih teškoća, objedinjavanjem jugoslovenske kraljevske vlade i Narodnooslobodilačkog pokreta. Jugoslovenskom narodu, nakon rata, priznaće se neotuđivo pravo da odluči o svom budućem ustavnom uređenju". Još u toku rada konferencije Molotov i Idn uputili su zajedničku poruku u kojoj izražavaju zadovoljstvo što će se na narednom sastanku Tita i Šubašića rešavati o obrazovanju jedinstvene jugoslovenske vlade.
       (Kraj)
      
      

Dr Branislav Gligorijević (66), naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu, je "pre dvadesetak godina u Državnom arhivu Velike Britanije" započeo istraživanje koje bi dalo odgovor na pitanje: kako je ukinuta monarhija u Jugoslaviji? "Istražena dokumentacija, koja potiče iz fondova britanske vlade, Forin ofisa i premijera, na najneposredniji način svedoči o delovanju i pogledima najvažnijih aktera događaja."        Knjiga "Kralj Petar II Karađorđević u vrtlogu britanske politike" (izdanje Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva - Beograd, 2001, biblioteka "Jazon") rezultat je tih istraživanja. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive i malo        poznate činjenice koje su od značaja za suštinsko razumevanje važnih događaja koji su značajno uticali i utiču na našu stvarnost.