Američka akcija u Avganistanu polako se privodi kraju, a predsednik Džordž Buš izjavljuje kako je to samo početak borbe protiv globalnog terorizma. Mnogi se pitaju koja zemlja je sledeća na udaru a "kandidata" ima dosta

      Nedavno je londonski "Obzerverá" objavio da se Amerika (SAD) sprema da obori Sadama Huseina uz pomoć iračke opozicije. Predsednik Buš naredio je visokim vojnim komandantima i rukovodiocima CIA da pripreme operaciju koja bi mogla da počne za koji mesec. SAD sumnjaju da Irak ima neke veze sa terorizmom, ali se kao glavni razlog za mogući napad navodi iračko odbijanje da dozvoli inspektorima UN da i dalje tragaju za oružjem za masovno uništavanje (atomskim naoružanjem, hemijskim i biološkim sredstvima). Prema nekim izvorima, zadatak da napravi plan i da ga razradi dobio je general Tom Frenks, koji je rukovodio ratom protiv Avganistana.
      
       Novo carstvo
       Američkom planu najviše se protivi britanski premijer Toni Bler, njegov dojučerašnji najpouzdaniji evropski saveznik, ali i drugi evropski lideri (Širak, Šreder), što ionako slabu koaliciju u globalnoj borbi protiv terorizma još više čini klimavom i ponovo dovodi do suprotstavljanja Evrope Americi.
       Jedan evropski vojni zvaničnik (koga anonimno pominje londonski "Gardijan") koji je nedavno bio u štabu generala Frenksa, kaže: "Amerikanci hodaju po vodi. Oni misle da u ovom trenutku mogu uraditi što god hoće.
       Brza i laka pobeda u Avganistanu i rešenost predsednika Buša da rat protiv terorizma dovede do kraja pružila je Amerikancima neviđenu priliku da kao globalna supersila utiče na sve zemlje sveta i da promeni principe međunarodne saradnje. U drugim zemljama, naročito evropskim, to dovodi do sumnje o mogućnosti stvaranja američkog novog carstva. Kakvog - to mnoge plaši.
       Američki "jastrebovi" na čijem čelu je zamenik sekretara odbrane Pol Volfovic, insistiraju da se nastavi sa "ratom protiv terorizma", a ciljevi su im, za sada, jasni: Sadam Husein u Iraku, mreža Hezbolaha koja se proteže od Irana do Sirije i Libana, palestinski Hamas, zatim Somalija, Jemen, Sudan, Libija i Severna Koreja. Spisak zaista impozantan, i ne zastrašuje samo pomenute zemlje.
       Irak je prvi na tom spisku, a Evropa je odlučno protiv napada na Irak, onakvog kakav je bio izveden u Avganistanu. Smatra se da se u Iraku "stvar" ne može završiti tako lako i da bi trebalo i dalje vršiti diplomatske pritiske na Sadama Huseina, a ne upotrebljavati silu. Irak odavno ima hemijsko i biološko oružje. Još 1980. upotrebili su otrovni gas protiv pobunjenih Kurda. Biološko oružje u bojevim glavama nisu upotrebili. Čak ni u ratu sa Izraelom 1991.
       Poznato je da osam zemalja ima atomsko oružje (moguće još neka za koju se ne zna) ali ga je samo jedna upotrebila - Amerika. Ukoliko Irak ima oružje za masovno uništenje, sigurno ne bi napao Ameriku. Služi mu da bi plašio susede. Ali, posle izgubljenog rata i dugogodišnjih sankcija, iračka ionako slabo opremljena armija sada je još slabija. Drugi strah da bi Sadam mogao dati to oružje teroristima iz Al kaide ili neke slične organizacije takođe je neosnovan jer bi jedan Arapin koji je ateista teško dao oružje verskim fanaticima, naročito ako zna da bi to moglo voditi potpunom uništavanju njegove zemlje, njegove vlasti i njega lično.
       Ono što Evropa neće, možda bi hteli neki drugi. Mogući saveznik Amerikanaca postaju Rusi, jer ni oni nisu srećni što im se Sadam "mota" ispod osetljivog juga gde muslimani stalnim pobunama i povremenim terorističkim akcijama neprestano drže Moskvu u napetosti.
      
       Antraks
       Amerikanci su suočeni i sa još jednim vidom terorizma, antraksom. Od pojave prvih pisama sa smrtonosnim prahom, oni pokušavaju da povežu Irak sa tom vrstom terorizma. Ali uprkos ogromnom trudu i radu tajnih službi, do sada nije utvrđen nijedan dokaz koji bi potkrepio američke sumnje. Potraga za antraksom u Iraku nastavljena je i kada su američki naučnici utvrdili da osnovna supstanca antraksa može da bude samo američki proizvod. Onda su traženi putevi kojima je ta supstanca mogla da dođe do Bagdada.
       Otkako je prva žrtva antraksa umrla u oktobru, agenti obaveštajnih službi obavili su na hiljade ispitivanja koja bi mogla povezati Irak sa antraksom. Naučnici su prelistavali primere iz iračkog biološkog programa iz 1990. godine, i ti primerci su analizirani u laboratorijama na Univerzitetu u Arizoni i Nacionalnoj laboratoriji u Novom Meksiku. Međutim, sva ta ispitivanja nisu dala rezultate koji bi bili pozitivni, barem ne za Amerikance i njihove želje.
       U međuvremenu, zbog nezadovoljstva Evrope i ostatka sveta, predviđenim napadom na Irak Amerikanci su "proturili" vest da je meta njihovog sledećeg napada, odnosno napada na globalni terorizam, Sudan.
       Iako nije bilo prevelike priče i prevelikog insistiranja na toj temi, ubrzo je Sudan nestao sa naslovnih strana američkih novina.
      
       Odgovor
       Iz sedišta NATO-a najavljeno je da svi evropski gradovi, prvenstveno London, mogu očekivati napade slične onom koji se dogodio 11. septembra. Nije zaključeno da ta mogućnost postoji, ali sve to mnogo podseća na američku želju da im se u njihovim nastojanjima u borbi protiv terorizma, koja odavno prevazilazi osnovnu postavku, "pridruže" i druge zemlje, prvenstveno zemlje NATO-a.
       Predsednik Buš je rekao da je "američki rat", rat između slobode i terora. Bin Laden kaže da je taj rat - rat između muslimana i nevernika.
       Za vreme najžešćih napada na Avganistan Buš je pokazao sasvim dovoljno poštovanja prema islamu i prema civilnom stanovništvu Avganistana. To se pokazalo kao dobro rešenje jer Osama bin Laden nije tako veliki islamista i učitelj islama kao što je zamišljao. Zato je njegov poziv na džihad ostao bez odgovora,
       osim ako se pod "odgovorom" ne misli na pojedinačne terorističke napade koji su i kasnije nastavljeni, i još uvek se očekuju.
       "Spor" između Buša i Bin Ladena američki predsednik nije sasvim dobio, ali ga je Bin Laden, za sada, sigurno izgubio, i na kraju će ga sigurno izgubiti. Sada je ova igra postala mnogo komplikovanija. U igri su dva dodatna konflikta. Jedan je Izrael protiv palestinskih vlasti, a drugi Pakistan protiv Indije.
       Dok se stvari sa muslimanskim zemljama i terorizmom sve više komplikuju, za Amerikance najveći problem ostaje Sadam. Ali, Sadam Husein nikada nije ubijao civile ni u svom narodu ni u drugim, kao teroristi u Izraelu ili Pakistanu. Nisu mogli ni na koji način da ga povežu sa napadima od 11. septembra, tako da postaje sve teže ubediti svet da bi vojna akcija u Iraku bila deo borbe protiv terorizma.
       Sadam Husein nikako ne pristaje u Bin Ladenove okvire. On je svetovni vladar nad jednim delom muslimanskog stanovništva i Bin Laden ga je nazivao lošim muslimanom. Međutim, Buš ne odustaje od napada na Irak, povremeno se čini samo zato da završi ono što je njegov otac započeo. U ovom zasad neobjavljenom i nezapočetom ratu, Sadam Husein je preduzeo nov način borbe. Pozvao je na hitan sastanak sve arapske nacije. Tema tog sastanka ne bi bila napad SAD na Avganistan, već "američko-izraelska" agresija na Palestinu. Za razliku od Avganistanaca Palestinci su Arapi. Pošto je Bin Laden pokušao, neuspelo, da pozove sve muslimane na sveti rat protiv Amerike i odbranu islama, što podrazumeva muslimane od Amerike do Indonezije, koje ujedinjava samo vera, što naravno nije uspelo, Sadam je pozvao na ujedinjenje sve Arape, što vrlo lako može da uspe.
       Ukoliko Arapi prihvate Sadamovu ideju da je napad na Irak napad na sve Arape, Amerikanci, naročito predsednik Buš, naći će se na vrlo klizavom terenu. Ukoliko Huseinov poziv na panarabizam naiđe na odjek u arapskom svetu, ugroženim će se osećati i Saudijci, Sirijci i ostali arapski narodi kojima su Amerikanci već u "kući" ili na pragu.
       Očigledno je da Sadam zna da Amerikance ne može pobediti u ratu oružjem, ali možda može u ratu rečima.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ