Iako su kreatori promotivne kampanje "Evro, naš novac" mislili gotovo na sve kako bi 1. januara 2002. sve išlo glatko, postoji strah da bi zajednička evropska moneta ubrzo mogla da doživi i potpuni fijasko

      (Od našeg dopisnika iz Pariza)
       Trogodišnji Patrik bio je naprosto neutešan kada se Deda Mraz pojavio u svojoj uobičajnoj crveno-beloj odeći da mu uruči poklon. Deda Mrazu nije pomogao ni poklon ni sva božićna dekoracija u Galeriji "Lafajet", jednoj od najvećih pariskih robnih kuća, Patrik je plakao što je jače mogao tako da ga je majka izvela kako i ostalu decu ne bi rasplakao. Patrik je bio treće razočarano dete koje je očekivalo da se Deda Mraz pojavi u plavo-žutoj odeći!
       "Sve je to zbog evra", reče nekoliko trenutaka kasnije lepuškasta Ines, više za sebe, osmehujući se pomalo usiljeno ne bi li ohrabrila i decu i Deda Mraza očigledno iznerviranog, koji kao da je i sam bio spreman da se svakog trenutka rasplače.
       To što su se deci "pobrkali lončići", posledica je sveprisutne medijske kampanje koju su Evropska centralna banka i jedna nezavisna britanska agencija sprovele kako bi žitelji 12 zemalja 1. januara 2002. godine što bezbolnije prihvatili evro novčiće i novčanice.
       Potrošeno je oko 80 miliona evra u ovu svrhu, što po mišljenju Regine K. Skoler nije mnogo ako se ima na umu da je to dugoročna medijska kampanja za oko 300 miliona ljudi.
       Ako se izuzmu oglasi preko cele strane u svim većim evropskim novinama i televizijski spotovi (zajednički i dvanaest nacionalnih varijanti), od tog novca napravljeno je oko 200 miliona flajera, sedam miliona dečijih postera, šest miliona brošura, pet miliona informatora, oko 150 000 pres paketa koji sadrže čak i mentol bombonice sa utisnutim znakom evra. Džinovske postere, površine 1 000 metara kvadratnih i njeb pages niko nije brojao ali se pretpostavlja da je i jednih i drugih više od 4000.
       "Naš cilj je pre svega da oni koji će uskoro baratati evrom budu dobro obavešteni", kaže Manfred J. Korber, direktor odeljenja spoljnih poslova Evropske centralne banke, uz napomenu da su kampanji koja je započela u junu 2000. godine prethodila istraživanja i anketiranja u Austriji, Belgiji, Grčkoj, Irskoj, Italiji, Luksemburgu, Nemačkoj, Portugalu, Finskoj, Francuskoj, Holandiji i Španiji.
       Kada su rezultati istraživanja upoređeni, odlučeno je da se napravi takva kampanja naglašeno emotivnog pristupa "zajedno smo jači", kako bi se kod svih razvio osećaj poverenja u novac, koji je svakim danom sve slabiji u borbi sa dolarom, odabran je i slogan "Evro, naš novac'' umesto prvobitnog ''Evro, vaš novac''.
      
       Specifičnosti
       Iako je cela kampanja vođena globalno, kako bi se još jednom pokazalo da ujedinjena Evropa nije samo fikcija, vodilo se računa o jezičkim razlikama, stepenu (ne)obaveštenosti i "nacionalnom temperamentu" svake zemlje ponaosob.
       "Da biste neku poruku preneli, morate napraviti kampanju koja se svima sviđa. Istovremeno, bili smo svesni da moramo imati različit emocionalni pristup za, recimo, Nemce koji bolje prihvataju poruke u pisanom obliku od, recimo, Španaca i Portugalaca koji su više skloni imaginativnom i vizuelnom", objašnjava Regina K. Skoler, dodajući da je u Francuskoj najznačajnija ciljna grupa bila porodica.
       Uspostavljena je jaka saradnja sa zemljama centralne i istočne Evrope, pre svega sa onima koje bi uskoro mogle i same da budu članice EU, razvijen je i dečiji program koji pored evro-računaljki i digitrona, nalepnica, olovaka i svega ostalog što deci može da bude zanimljivo, organizovano je i takmičenje EURO Superstar.
       Prvu nagradu dobila je Imelda Hikej iz Kastldermota koja će 31. decembra sa još pedesetoro nagrađene dece i Vimom Duisenberom, direktorom Evropske centralne banke, poželeti srećnu Novu godinu onima koji budu gledali direktan prenos preko The European Broadcasting Union i Europe bdž Satellite.
       Možda je jedina greška to što su članice EU Velika Britanija, Švedska i Danska koje neće ući u Evropsku monetarnu uniju, gotovo potpuno ignorisane, bar u medijskom smislu.
       "Oni su tako odlučili i što bismo pravili kampanju za njih", kaže Korber.
       Iako su kreatori promotivne kampanje "Evro, naš novac" mislili gotovo na sve kako bi 1. januara 2002. sve išlo glatko, postoji strah da bi zajednička evropska moneta ubrzo mogla da doživi i potpuni fijasko.
       Iako u Finskoj prvobitno nepoverenje prema evru splašnjava, u drugim zemljama sve je jača zebnja. Irci i Nemci se sve glasnije pitaju: "Šta nam je sve to trebalo?", što ostale članice EU čini sve nervoznijim, naročito posle referenduma u Danskoj kada su uprkos pozitivnom stavu vlade i velikih kompanija građani rekli NE evru.
       Ulje na vatru nedavno su dolili Francuzi i Šveđani. Uoči božićnih praznika francuski radnici u bankama zapretili su da će stupiti u štrajk 1. januara; To bi verovatno stvorilo još haotičniju atmosferu, koja bi i te kako mogla da se odrazi na brzo prihvatanje evra što je jedan od najvažnijih faktora za njegov dalji opstanak. Naravno, preduzete su hitne mere, policija je za svaki slučaj opet bila na ulicama Pariza, a štrajkači su shvatili da je pametnije da se primire.
      
       Investicija
       I kao za podsmeh švedskom premijeru Goranu Peršonu koji je u avgustu rekao da bi 2005. godine posle referenduma Švedska verovatno mogla da prihvati evro, na švedskoj televizijskoj stanici TV2 nedavno se pojavio neobičan prilog koji je kod opreznih Šveđana stvorio uverenje da evro novčiće ne treba ni u ruku uzeti jer izazivaju alergiju. Onima koji već budu hteli ili morali da se služe blistavim novčićima, preporučuje se da ih drže potopljene u nekoj hemikaliji koja, naravno, nije škodljiva i ekološki je prihvatljiva. Čak i tada ljudi iz Evropske centralne banke ostali su dosledni u svom ignorisanju "otpadnika".
       Uostalom, totalni iznos evro novčića je, prema podacima ECB, oko 50,7 milijardi, vrednosti oko 15,7 milijardi, dok je ukupna vrednost banknota oko 633 milijardi evra.
       Kod mnogih je prisutna svest da je cela "evromanija" zapravo samo još jedna od "trudničkih nervoza" Evropske unije koja se nalazi na jednoj od svojih prekretnica.
       "Ako prelazak na evro bude prošao kako treba, a mi smo sve učinili da tako bude, bila bi to zdrava osnova za budućnost", objašnjava Korber, ne poričući da bi pomoglo ukoliko bi se evro u prvoj polovini januara počeo uzdizati. U nešto više od dve godine evro koji je u jednom trenutku vredeo 1,17 dolara, blizu je "istorijskom dnu", jer je u SAD rast produktivnosti daleko veći. Činjenica je da evropski političari, a ponekad i sami funkcioneri ECB, "ne govore istim jezikom" već ponekad rade u korist svojih zemalja, a ne Evropske unije.
       Zato, velike kompanije i investitori radije kupuju, naročito u kriznim periodima, dolare i čekaju da vide hoće li evro, kao nova valuta imati dovoljno snage da se nosi sa dolarom, odnosno hoće li postati "interesantnija investicija".
      
       LIDIJA KUJUNDžIĆ