Imam običaj da kažem kako mi to što sam Srbin nije pod A, a ni gluma mi nije pod A. Meni je pod A uvek bio život. Treba prvo biti normalan, i ako Bog da zdravlja, da se pristojno živi u svojoj zemlji, a tek posle mogu biti nešto što se podrazumeva: Srbin, patriota...

      Ima mnogo razloga da bude zadovoljan godinom koja je otvorila put trećem milenijumu. Završio je film "Lavirint" gde ima "super glavnu ulogu", kao dobitnik nagrade "Pavle Vuisić" postao je vlasnik monografije o sebi (autor Milan Vlajčić), Jugoslovenska kinoteka mu je dodelila Plaketu za doprinos jugoslovenskom filmu. I konačno, posle nekoliko godina odsustva sa pozorišne scene, prihvatio je da u svom matičnom "Ateljeu" igra u komadu "Ko se boji Virdžinije Vulf" u režiji Slobodana Unkovskog.
      
       Međutim, kada ga pitate da li je zadovoljan zbog svega toga, zbog svih tih velikih reči koje je slušao o sebi, ovaj glumac čija je popularnost počela pre više od tri decenije kada je odigrao ulogu Džimija Barke u kultnom filmu "Kad budem mrtav i beo", a do danas je nakupio više od stotinu filmskih i na desetine pozorišnih uloga, kao da oseća neku nelagodu:
       - Naravno da mi je bilo veoma drago što sam najpre dobio tu nagradu koja nosi ime mog pokojnog, velikog prijatelja Pavla Vuisića, istinske glumačke gromade. To me, s druge strane, veoma obavezuje, ali i vuče ka nekom kraju, kako god ja na to gledao. Naravno, ne mislim da sam završio karijeru činjenicom da sam dobio tu nagradu, da sam stekao monografiju i ovu Plaketu, ali je to opominjući predznak. Kao da mi se uz sva ta priznanja piše i nekrolog.
       Meni je važno da sam svestan toga i da neću pasti u depresiju, niti će me to nešto poneti. Ja nikada nisam prihvatao tu vrstu luksuza da zbog nagrada i popularnosti mislim kako sam ja nešto bogomdan u ovom poslu. Bila bi to vrlo rizična i opasna postavka stvari. Smatrati sebe velikim i genijalnim ne samo da nije zdravo, već nije ni pristojno. Kao što nije pristojno pričati o ličnim stvarima. Strašno je teško i opasno baratati velikim rečima, kao što su "genijalnost" ili pak "ljubav". Bilo da ih primate, bilo da ih sami koristite. Najgori su oni koji to prihvate i misle da je to stvarno tako. Te tako velike reči ne treba ni da se opisuju, o njima ne treba pričati, ni prepričavati ih.
      
       Zbog čega se iduće godine vraćate pozorištu posle nekoliko godina izbivanja iz njega?
       - Pre svega zbog izuzetnog teksta "Ko se boji Virdžinije Vulf", zbog reditelja sa kojim ću raditi, Slobodana Unkovskog, i zbog činjenice da ću raditi u svom "Ateljeu 212" gde sam počeo karijeru i koje nikada nisam napuštao.
      
       Koliko razmišljate o Slobodanu Cici Peroviću koji je sa Ljiljanom Krstić briljantno odigrao ulogu koju vi sada treba da igrate?
       - Naravno da je ovo rimejk jedne velike predstave koja je imala uspeha i u inostranstvu. I naravno da je moj izazov tim veći jer će, kod onih koji pamte sjajnog Cicu, poređenje sa njim biti neminovno. Ali, ako sam odlučio da igram, ostaje mi samo da to dobro uradim. I važno mi je što imam dovoljno vremena da spremim ovu ulogu. Za sada znam da će Dara Džokić igrati moju ženu, lik koji je nekad tumačila Ljiljana Krstić, a naći ćemo i dvoje mladih glumaca koji treba da odigraju mladi bračni par koji su u ondašnjoj režiji Mire Trailović igrali Vlada Popović i Ružica Sokić.
      
       Da li vam ponekad zasmeta to što ste stalno na TV ekranu reklamirajući, sada već opštepoznatu "Grand" kafu?
       - Ne. To bi, možda, bilo opasno za neke mlađe glumce. Meni i mojoj supruzi Mileni to više ne može da smeta. Niti to može da ugrozi moju karijeru. To je, prosto, jedan glumački zadatak koji sam obavio i ništa više. A mislim i da je malo kasno da sam sebi napravim neku ličnu štetu. Ja sam već odavno u svom sedlu. I gledam da me ništa ne žulja.
      
       Poznati ste kao glumac koji veoma ozbiljno govori o pozorištu, a veoma duhovito reaguje na sve što se događa oko njega. Naročito kad je o politici reč. Doduše, to radite u svojoj drugoj kući, u bifeu "Ateljea 212", među svojim kolegama, i reklo bi se da je to vaš otklon od politike i potreba da je ne uzimate ozbiljno, vaš odbrambeni mehanizam?
       - Pozorište shvatam veoma ozbiljno i možda je to moja glavna mana. Kad je o ovom drugom reč, ne znam da li je to moj odbrambeni sistem, ali mislim da stvari treba opustiti, jer ništa od toga nije toliko bitno, niti ugrožava moj, niti život ljudi koji se bave kulturom. Na jedan način, mogu da ga negde strašno malo i strašno kratko zaustave, da naprave neku prepreku, ali mislim da su pozorište ili film jači od bilo koje dnevne ili visoke politike. Neću da se ponavljam, ali evo, da pitam i vas: Zbog čega u svim političkim previranjima, demonstracijama, mitinzima..., zbog čega se uvek tražilo od glumaca, odnosno pozorišta, da zatvori svoja vrata, a nije se slično tražilo od nekih drugih? Možda zato što je to neka dnevna umetnost, ili šta?
       A onda, ti isti ljudi, kasnije, na svom političkom terenu, u parlamentu, kad žele nekoga da uvrede, u vrlo pežorativnom smislu kažu: pa nije vam ovo pozorište, nije ovo cirkus!
       Pri tom, i pozorište i cirkus su toliko ozbiljne stvari i toliko ozbiljniji od njihovog naklapanja i preklapanja.
      
       "Optužujem" vas za autorstvo rečenice: "Ne može se biti loš čovek, a dobar Srbin", koju, ste doduše, samo usmeno promovisali?
       - Imam običaj da kažem kako mi to što sam Srbin nije pod A. Ni gluma mi nije pod A. Meni je pod A uvek bio život. Ja sam čovek iz naroda, da me ne razumete pogrešno. Ja sam tako vaspitan i u kući i na ulici, i u svim miljeima gde sam se kretao. Treba prvo biti normalan, i ako Bog da zdravlja, da se živi pristojno u svojoj zemlji, a tek posle mogu biti nešto što se podrazumeva: Srbin, patriota...
       Ja bih te reči, patriotizam, rodoljublje i slične, ustavom zabranio. One su pleonazam. Šta ja kao čovek, ili Srbin, mogu da budem drugo nego to: patriota, rodoljub? Ali, ljudi koji udaraju na tu žicu, uvek su mi izgledali kako oni koji nešto kriju, ili se iza nečega kriju, kao da ih zbog nečega grize savest.
       Jer, zašto bi oni takve reči toliko upotrebljavali, sve dok ih ne bi devalvirali? Naravno, najviše su to radili oni koji su na tu istu Srbiju bacili anatemu nekim svojim rodoljubivim ili patriotskim izjavama, pa su nas doveli u situaciju da se svi osećamo bedno. Ne bih ni da se prisećam onoga, ili onih, koji su uveli na javnu scenu taj manir prebrojavanja ljudi i podele na dobre i loše Srbe. Oni su sebe držali za dobre Srbe, a bili su loši ljudi. I tada sam rekao da se ne može biti loš čovek, a dobar Srbin.
      
       Da li vas današnje političke (ne)prilike pogađaju na neki drugi način?
       - Mislim da generalno svi treba da imamo malo više strpljenja. To vam je kao da ste danas naručili majstore da vam zidaju kuću. Oni dođu i počnu da rade, a vi sutradan pitate kada će kuća da bude gotova. I tako svakog dana pitate kada će kuća biti pod krovom. U situaciji ne prividne slobode, već slobode uzimanja vazduha u kojoj se nalazimo poslednjih godinu dana, podrazumeva se da imamo malo više mere. Tim pre što znamo da tu istu novu kuću zidaju neki stari radnici. Oni čija se kuća posle ne znam koliko godina srušila.
       Isti ljudi koji su bili naši istomišljenici sada se dele na strpljive i nestrpljive. Postoji vreme koje je potrebno da bi se kuća stavila pod krov, a posle ćemo da je šminkamo kako hoćemo. Dogod se to ne dogodi, ja moram da budem strpljiv. I zato sam na strani onih kojima treba vremena da tu kuću sazidaju, nego na strani onih koji je zidaju sa pogrešnim ljudima.
      
       Kako danas razmišljate o demokratiji?
       - Razmišljam svakojako, ali bih najpre želeo normalan život. Voleo bih da ti sindikati, koliko god ih ima, počnu generalnu borbu protiv neradnika. Pravi radnici znaju ko su neradnici i znaju da bi im bilo mnogo bolje kada bi se oslobodili tog balasta, ali na bazi uvreženog mi se i dalje pravimo ludi kao da smo svi isti. A naravno da nismo svi isti i moramo da se razlikujemo na osnovu svog talenta i svog rada.
       Danas o demokratiji razmišljam i kroz banalne slike koje čine moju svakodnevicu. Smučilo mi se, kao i svakom drugom građaninu, da ulazim u poštu, bilo da uplatim ili podignem novac, i da od deset šaltera radi jedan ili dva. Ili će raditi svih deset, ili ih neće biti. Neka onda bude i onoliko šaltera koliko ih radi. O šalterima razmišljam kao o komunističkom maniru: stojiš u redu, ne smeš ništa da pitaš, i kad posle dugog čekanja konačno dođeš pred namrgođenog službenika, ne smeš ništa da pitaš već ima da budeš srećan što si uopšte stigao na red. A ostataka tih komunističkih babaroga tvorevina i ponašanja ima na svakom koraku.
      
       Kako doživljavate političke podele u Srbiji poslednjih meseci?
       - Doživljavam ih kao svaki normalan građanin koji postaje pomalo zabrinut. Mi koji smo u sve ovo ušli ne onako bezazleno, već zdušno i puna srca želeći da nešto promenimo, sada vidimo da se i u tim promenama počinje nešto da deli. Nikome to ne ide u račun, a naročito onima koji misle da su večni ili bogomdani.
       Ne volim izjave tipa "ja sam pobedio, moja partija je najjača". Takođe mislim da bi u najmanju ruku bilo prirodno, da ne kažem pošteno, uljudno, emancipovano, da se ljudi koji su na čelu države sklone sa mesta predsednika stranaka. Ono što je bilo, to svima treba da bude jasno, definitivno se ne može vratiti. To nije samo moja želja već pitanje zdravog razuma. Narod više neće glasati za one "prošle", ali ovi koji su sada na vlasti moraju biti svesni da nisu nepromenjivi. Kad smo jednom uspeli da skinemo nešto što je trajalo 50 godina, sve drugo će biti neuporedivo lakše.
       Zato ne razumem neke koji misle da su sada veliki lideri, vođe, što god da su. Do juče su imali trideset hiljada pristalica i glasača da bi to preko noći naraslo na 300 hiljada, i sada oni misle da su to neki novi ljudi. Nisu to novi ljudi već oni isti stari koji su u međuvremenu pobegli od Onoga kod Ovoga. Čini mi se da su se mnogi ljudi za ovih godinu dana uljuljkali u svojim novim ulogama i da ih to može odvesti na klizav teren.
      
       RADMILA STANKOVIĆ