Nedavno je londonski "Gardijan" objavio tekst indijske književnice Arundati Roj. NIN u celini prenosi ovo zanimljivo razmišljanje dobitnice Bukerove nagrade za 1998. godinu, za knjigu "Bog malih stvari" koje je izazvalo veliku pažnju britanske javnosti

      U nedelju sedmog oktobra 2001, dok je Avganistan tonuo u tamu, vlada Sjedinjenih Američkih Država, uz podršku Međunarodne koalicije protiv terora (novostvorene, krotke zamene za Ujedinjene nacije), započela je vazdušne napade na ovu zemlju. Na TV kanalima svetlucale su kompjuterski obrađene slike krstarećih raketa, stelt-bombardera, tomahavka, bombi tipa "mark 82." Širom sveta mali dečaci gledali su u ekran razrogačenih očiju, prestavši da kukaju za novim video-igricama.
       Od Ujedinjenih nacija, svedenih na jalovi akronim, niko nije tražio odobrenje vazdušnih napada. Kao što Madlen Olbrajt jednom prilikom reče: "Kad god možemo, delovaćemo multilateralno, kad god moramo, unilateralno." "Dokazi" protiv terorista podeljeni su među prijateljima iz "koalicije". Nakon savetovanja, objavili su da ih ne zanima da li bi "dokazi" izdržali test suda. U jednom jedinom trenu vekovima stara pravna nauka nemarno je bačena na otpad.
       Ne postoji ništa što bi obrazložilo ili opravdalo teroristički akt, bez obzira da li su ga počinili verski fanatici, privatna milicija, narodni pokret otpora, ili, pak, priznata vlada koja kreće u osvetnički ratni pohod. Bombardovanje Avganistana ne predstavlja odmazdu za Njujork i Vašington. Ono je akt terora nad narodima sveta.
       Svaka nedužna osoba koja izgubi život mora da se doda sablasnom zbiru civila poginulih u Njujorku i Vašingtonu, a ne da se stavi na neku zasebnu listu.
       Narodi retko dobijaju ratove, vlade ih retko gube.
       Narodi ginu. Vlade menjaju dlaku i regrupišu se, s mnogo glava, kao hidre. Zastavama najpre zastiru um i misli svoga naroda, a potom u njih uvijaju one koji su voljno otišli u smrt. Na obe strane, kako u Avganistanu, tako i u Americi, civili su taoci vlastitih vlada. Obični ljudi u obe zemlje imaju, a da toga nisu svesni, nešto što ih veže - slepi, nepredvidljivi užas s kojim su primorani da žive. Svaki tovar bombi bačen na Avganistan odgovara rastućoj masovnoj histeriji Amerikanaca pred antraksom, kidnapovanjem aviona i ostalim terorističkim delima.
       Nema lakog puta iz lepljive močvare užasa i okrutnosti u kojoj je svet danas zaglibljen. Kucnuo je čas da ljudska rasa zastane i zagleda se u vrelo kolektivne mudrosti, kako drevne, tako i moderne. Ono što se desilo jedanaestog septembra zauvek je izmenilo sve. Sloboda, napredak, blagostanje, tehnologija, rat - ove reči dobile su novo značenje. Vlade moraju da prihvate promenu i svojim novim zadacima pristupe makar s trunom poštenja i skromnosti. Na nesreću, Međunarodna koalicija za sada ne pokazuje ni najmanju spremnost za unutrašnje preispitivanje. Kao ni talibani.
       Objavljujući početak vazdušnih napada, predsednik Džordž Buš je izjavio: "Mi smo miroljubiva nacija." Omiljeni američki ambasador, Toni Bler, koji nosi i zvanje premijera Velike Britanije, rekao je za njim, poput jeke:"Mi smo miroljubiv narod."
       Eto, sad znamo. Kruške su jabuke. Devojčice su dečaci. Rat je mir.
       U sedištu Ef-Bi-Aja, nekoliko dana kasnije, predsednik Buš kaže: "Ovo je naša misija. Misija žitelja Sjedinjenih Američkih Država. Najslobodnije nacije na svetu. Nacije podignute na suštinskim vrednostima koje odbacuju mržnju, odbacuju nasilje, odbacuju ubistva i odbacuju zlo. Mi nećemo posustati."
      
       Strah od pravde
       Evo liste zemalja s kojima je Amerika bila u ratu i koje je bombardovala od Drugog svetskog rata: Kina (1945-46, 1950-53), Koreja (1950-1953), Gvatemala (1954, 1967-69), Indonezija (1958), Kuba (1959-60), Belgijski Kongo (1964), Peru (1965), Laos (1964-73), Vijetnam (1961-73), Kambodža (1969-70), Granada (1983), Libija (1986), El Salvador (1980e), Nikaragva (1980e), Panama (1989), Irak (1991-99), Bosna (1995), Sudan (1998), Jugoslavija (1999), I sada, Avganistan.
       Ona, najslobodnija nacija na svetu, izvesno ne posustaje.
       Za kakve slobode se zalaže? U okviru svojih granica, za slobodu govora, veroispovesti, misli, umetničkog izraza, navika u ishrani, seksualnih opredeljenja (više ili manje) i mnogih drugih izvrsnih, divnih pojava.
       Van svojih granica, za slobodu da dominira, ponižava i podjarmljuje, obično u službi američke istinske religije, "slobodnog tržišta". A kada američka vlada ratu nadene ime "Operacija za beskrajnu pravdu" ili "Operacija za trajnu slobodu", mi u trećem svetu osetimo žmarce straha. Jer, mi znamo da "beskrajna pravda" za jedne znači "beskrajnu nepravdu" za druge. A trajna sloboda "za jedne trajnu podjarmljenost" za druge.
       Međunarodna koalicija protiv terora klika je najbogatijih zemalja sveta. U svom zatvorenom krugu one proizvode i prodaju gotovo kompletno svetsko naoružanje, poseduju najveću zalihu hemijskog, biološkog i nuklearnog oružja za masovno uništenje. Vodile su najviše ratova, odgovorne su za najveći broj genocida, etničkih čišćenja i kršenja ljudskih prava u savremenoj istoriji, a sponzorisale su, naoružavale i finansirale nebrojene diktatore i despote. Stvorile su kult nasilja i rata kome su podanički odani. Čak i ako uzmemo u obzir sve njihove jezive grehe, talibani, jednostavno, ne spadaju u istu ligu.
       U olupanom lončiću u kome su smešani šut, heroin i ostaci nagaznih mina, u mulju koji je ostao nakon hladnog rata, nastali su talibani. Njihovi najstariji lideri nemaju više od četrdeset godina. Mnogi su osakaćeni ili hendikepirani, bez oka, ruke ili noge. Odrasli su u društvu unakaženom i upropašćenom ratom. Tokom dvadeset godina Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države zatrpavale su Avganistan oružjem i municijom. Najmodernije naoružanje jedini je tračak savremenosti koji je uspeo da prodre u ovo srednjovekovno društvo.
       Dečaci, mnogi od njih siročad, koji su odrasli igrajući se pištoljima, nikada nisu upoznali sigurnost porodičnog života, niti žensko društvo. Sad kada su odrasli i kad vladaju, talibani prebijaju, kamenuju, siluju i muče žene, jer ne znaju šta bi drugo s njima. Godine rata očvrsnule su ih i oduzele im nežnost, ljubaznost i sposobnost saučestvovanja s bližnjima. Svoju monstruoznost okrenuli su protiv vlastitog naroda. Danas plešu uz bučni ritam bombi koje padaju svuda oko njih.
      
       Borba za prostor
       Uz dužno poštovanje prema predsedniku Bušu, narodi sveta ne moraju da biraju između talibana i američke vlade. Sva lepota ljudske civilizacije - naša umetnost, naša muzika, naša književnost - daleko je iznad ove dve fundamentalističko-ideološke krajnosti. Mogućnost da će svi ljudi sveta postati umereno imućni potrošači jednaka je mogućnosti da će svi prigrliti istu veru. Posredi nije toliko borba dobra protiv zla, niti islama protiv hrišćanstva, koliko borba za prostor. Pitanje je kako udomiti raznolikost, kako ugušiti impuls za stvaranje hegemonije - svake vrste hegemonije - ekonomske, vojne, lingvističke, verske ili kulturne.
       Svaki ekolog će vam reći koliko je opasna i krhka monokultura. Svet kojim vlada hegemonija jednak je vladi bez zdrave opozicije. Sledeći korak je diktatura, pokrivanje sveta plastičnom kesom od koje ne može da diše i koja će, pre ili kasnije, biti pocepana.
       Milion i po ljudi u Avganistanu izgubilo je život tokom dvadeset godina sukoba koji su prethodili ovom ratu. Avganistan je pretvoren u ruševine, koje se sada krune u prah. Već drugog dana vazdušnih napada američki piloti su se vratili u baze s neisporučenim tovarima bombi. Kako je rekao jedan od njih, Avganistan nije "sredina bogata metama". Na konferenciji za štampu u Pentagonu novinari su upitali Donalda Ramsfelda, američkog sekretara odbrane, da li je Amerika ostala bez meta. "Kao prvo, ponovo ćemo gađati iste mete", rekao je. "A kao drugo, nismo ostali bez meta mi, već Avganistan." Ovo je pozdravljeno burom smeha.
       Trećeg dana vazdušnih napada, američki zvaničnici su se pohvalili da su "ostvarili prevlast u vazdušnom prostoru Avganistana". (Da li time misle kako su uništili dva, ili možda čak svih šesnaest avganistanskih aviona?)
       Na tlu Avganistana Severna alijansa - stari neprijatelj talibana, a time najnoviji prijatelj međunarodne koalicije - osvojila je Kabul. (Napomenula bih da se pripadnici Severne alijanse po svojim delima ne razlikuju bitno od talibana. No ovaj mali detalj se, zbog trenutne klime, za sada previđa.) Umereni, prihvatljivi lider Alijanse, Amed Šah Masud, ubijen je početkom septembra. Ostatak ove vojske krhka je konfederacija okrutnih vojskovođa, bivših komunista i nepokolebljivih klerika, neusklađena zajednica podeljena duž etničkih linija, puna onih koji su u prošlosti već okusili moć.
       Do početka američkih napada Severna alijansa kontrolisala je oko pet odsto avganistanske teritorije. Uz vazdušnu i kopnenu pomoć koalicije, sada je savladala talibane koji, videvši da im se ne piše dobro, počinju da prelaze na protivničku stranu. Vojnici su zauzeti promenom uniformi. Što, u jednoj tako ciničnoj vojni, i nije preterano bitno.
       Ljubav je mržnja, sever je jug, mir je rat.
       Globalne sile raspravljaju o postavljanju reprezentativne vlade. Ili, možda, obnavljanju kraljevine i vraćanju na tron starog avganistanskog kralja, osamdesetdevetogodišnjeg Zahira Šaha, koji živi u Rimu, u izgnanstvu, od 1973. godine. Takva su pravila igre - najpre podržati Sadama Huseina, potom ga "onesposobiti"; finansirati mudžahedine, potom ih razneti u paramparčad; postaviti Zahira Šaha i videti da li će se vladati kao dobar dečko. (Da li je moguće "postaviti" vladu? Da li se demokratija može naručiti kao pica, s više sira i kečapa?)
       Priča se o civilnim žrtvama, o gradovima koji ostaju pusti dok njihovi stanovnici hitaju ka zatvorenim granicama. Glavni putevi su uništeni ili zakrčeni. Oni koji imaju iskustva s radom u Avganistanu upozoravaju na opasnost da milioni Avganistanaca (sedam i po miliona, po izveštajima Ujedinjenih nacija) tokom zime ostanu bez hrane. Vremena ima ili za rat, ili za napore da se hrana doturi gladnima. Ne i za jedno, i za drugo.
       Američka vlada ispustila je na Avganistan iz vazduha 37 000 paketa hrane. Tvrde da planiraju da bace ukupno 500 000 paketa. Što je jedan jedini obrok za pola miliona ljudi, svakako ne i za milione koji ostaju gladni. Humanitarni radnici ovo smatraju ciničnom i opasnom vežbom iz propagandne delatnosti. Kažu da je ispuštanje hrane iz vazduha više no jalov posao. Prvo, zato što nikad neće stići do onih kojima je najpotrebnija. Drugo, zato što su oni koji pokušavaju da stignu do paketa u opasnosti da stanu na nagaznu minu, u tragičnom trku do milostinje.
       No ipak, ovi paketi lepo izgledaju na fotografijama. Njihov sadržaj objavljen je u svim tiražnijim novinama. Kažu da je sadržaj paketa vegetarijanski, u skladu s muslimanskim pravilima ishrane (!) Svaki žuti paket, ukrašen američkom zastavom, sadrži pirinač, puter od kikirikija, salatu od pasulja, džem od jagoda, keks, suvo grožđe, tost hleb, začine, šibice, plastični escajg, salvetu i uputstvo za upotrebu.
       Posle trogodišnje nepopustljive suše, na Dželalabad pada posluženje iz aviona!
      
       Terorista ili borac za slobodu
       Ne da se opisati ovolika neumesnost, nesposobnost da se pojmi pravi užas nezajažljive gladi i iscrpljujućeg siromaštva, nastojanje američke vlade da čak i ovu krajnju bedu iskoristi za samoreklamerstvo. Samo za trenutak, zamislimo da su stvari drugačije. Zamislimo da se talibani spremaju da bombarduju Njujork, ponavljajući neprestano da su njihove prave mete američka vlada i njena politika. Zamislimo da, u pauzama između dva bombardovanja, talibani ispuštaju nekoliko hiljada paketa u kojima su nan i kebab, nabijeni na američku zastavicu. Da li bi dobri ljudi Njujorka ikad oprostili vladi Avganistana? Čak i da su gladni, čak i da žude za hranom, čak i da je pojedu, da li bi ikad zaboravili uvredu i poniženje? Rudi Đulijani, bivši gradonačelnik Njujorka, odbio je 10 miliona dolara koje je na poklon poslao jedan saudijski princ, jer je novac stigao uz kratak prijateljski savet vezan za američku politiku na Bliskom istoku. Da li je ponos luksuz na koji imaju pravo samo bogati?
       Ovakvi postupci ne guše terorizam, već ga podstiču. Mržnja i žeđ za osvetom ne vraćaju se tek tako u kutiju, jednom kad iz kutije izađu. Uz svakog ubijenog teroristu život gubi na stotine nedužnih ljudi. A svaka stotina nedužnih ljudi iznedri nekoliko budućih terorista.
      
       Kuda ovo vodi?
       Svet još uvek nema odgovarajuću definiciju terorizma (retorika na stranu). Terorista u jednoj je zemlji borac za slobodu u drugoj. Suština problema jeste duboka ambivalentnost sveta prema nasilju. Jednom kad se nasilje prihvati kao legitimni politički instrument, terorizam postaje moralna, politički prihvatljiva delatnost. Sama američka vlada finansirala je, naoružavala i pružala utočište velikom broju svetskih buntovnika. Pakistanska organizacija ISI kao i CIA obučavali su i naoružavali mudžahedine koji su, osamdesetih, bili smatrani teroristima u Avganistanu, tada pod sovjetskom okupacijom. Za vlade i političare važno je da shvate da manipulacija razjarenim, moćnim ljudskim osećanjima u korist vlastitih kratkoročnih ciljeva može dati trenutne rezultate, ali će neizbežno, pre ili kasnije, izroditi strahovite posledice.
       Podjarivanje i zloupotreba verskih osećanja u političke svrhe jeste najpogubniji legat koji vlade i političari mogu ostaviti nekom narodu, uključujući i svoj. Narodi koji žive u društvima rastrzanim verskom ili nekom drugom zaslepljenošću znaju da svaki religiozni tekst može biti iskasapljen i protumačen tako da opravda bilo šta, od nuklearnog rata, preko genocida, do globalizacije.
       Ovim ne želim da kažem da teroristi odgovorni za stravičan pokolj od jedanaestog septembra ne bi trebalo da budu uhvaćeni i kažnjeni za svoje nedelo. Svakako da bi trebalo.
       Ali, da li je rat najbolji način da im se uđe u trag? Može li se naći igla kad se spali čitav plast? Ili se tako samo raspiruje bes i svet čini paklom za sve nas? Koliko ljudi je moguće nadgledati, koliko računa zamrznuti, koliko razgovora prisluškivati, koliko poruka poslatih elektronskom poštom presresti, koliko pisama otvoriti? Čak i pre 11. septembra CIA je sakupila više informacija nego što je mogla da obradi. Nivo nadzora postaće logistička, etička i pravna noćna mora. Ljudi će izgubiti razum. A sloboda - ta dragocena, dragocena stvar - pašće kao prva žrtva. Već je ranjena i obilno krvari.
       Svaki novi ratni dan rađa bes kod nekog u svetu. Međunarodna štampa gotovo da nema nezavisan pristup ratnoj zoni. Mediji su se, posebno u Americi, više-manje izvrnuli na leđa, te puštaju da ih vojna lica i vladini zvaničnici češkaju po stomaku svojim izjavama za štampu. Avganistanske radio-stanice su bombardovane. Talibani su oduvek gajili duboko nepoverenje prema novinarima. U propagandnom ratu ne može se doći do tačnih podataka o broju poginulih i o načinjenoj materijalnoj šteti. U odsustvu pravih informacija šire se nekontrolisane glasine.
       Prislonite uvo uz zemlju u ovom kraju sveta, i čućete huk, smrtonosni tutanj nadirućeg besa. Molim vas. Molim vas, zaustavite rat odmah. Dovoljno ljudi je umrlo. Pametni projektili jednostavno nisu dovoljno pametni. U vazduh dižu čitava skladišta potisnutog gneva.
       Predsednik Džordž Buš nedavno se pohvalio: "Kad krenemo u akciju, nećemo poslati projektil vredan dva miliona dolara na prazan šator koji ne vredi ni deset dolara, i pogoditi kamilu u zadnjicu. Naša akcija biće odlučna."
       Predsednik Buš trebalo bi da zna da u Avganistanu ne postoji nijedna meta koja bi slanje njegovih projektila učinila isplativim. Možda bi mogao da poradi na pronalaženju nekih jeftinijih projektila, koji bi, potom, bili ispaljeni na jeftinije mete i jeftinije živote, tamo po siromašnim zemljama sveta. No, takav potez ne bi se dopao poslovnim ljudima koji proizvode oružje za koaliciju. Ne bi se, na primer, nikako dopao Karlajl grupaciji, koja važi za "najveću svetsku privatnu firmu" i vredi 13 milijardi dolara. Ova grupacija investira u sektor odbrane i zarađuje na vojnim konfliktima i potrošnji oružja.
       Na čelu Karlajla stoje ljudi besprekornih akreditiva. Bivši američki sekretar odbrane, Frenk Karluči, fakultetski cimer Donalda Ramsfelda, nalazi se na mestu predsedavajućeg i direktora Karlajla. Među ostale partnere ubrajaju se bivši državni sekretar Džejms A. Bejker III, Džordž Soros i Fred Malek, koji je vodio predsedničku kampanju Džordža Buša Starijeg. Američke novine Baltimor "Kronikl" i "Sentinel" tvrde da Džordž Buš Stariji na azijskom tržištu traga za investitorima, raspolažući s basnoslovnim sumama novca koji ulaže u prezentacije namenjene potencijalnim klijentima Karlajl grupacije.
       Ju-hu. Kako kaže dobra stara izreka, sve ostaje u familiji.
       A tu je i drugi ogranak tradicionalnog porodičnog biznisa - nafta. Ne treba smetnuti s uma da su i predsednik Džordž Buš Mlađi i potpredsednik Dik Čejni svoje bogatstvo stekli radeći u američkoj naftnoj industriji.
       U Turkmenistanu, koji se graniči sa severozapadnim Avganistanom, nalaze se najveće rezerve gasa u svetu, kao i nekih šest milijardi barela naftnih rezervi. Dovoljno da se zadovolje energetske potrebe Amerike u narednih trideset godina, ili potrebe neke zemlje u razvoju u narednih nekoliko vekova. Amerika je uvek smatrala naftu važnim faktorom bezbednosti i borila se za nju ne birajući sredstva. Ima nas nekolicina koji sumnjamo da američko vojno prisustvo u Zalivu nema toliko veze s brigom za poštovanje ljudskih prava, koliko sa strateškim interesom Amerike za naftu.
      
       Nikad više isto
       Nafta i gas se danas kreću od Kaspijskog regiona na sever, ka evropskim tržištima. Iran i Rusija glavne su geografske i političke prepreke za interese Amerike. Dik Čejni 1998. je izjavio: "Ne znam kada se desilo da jedan region tako brzo dobije strateški značaj kakav danas ima Kaspijska regija. Kao da su pred nama, preko noći, iskrsle brojne nove mogućnosti." Upravo tako.
       Američki gigant "Unokal" nekoliko poslednjih godina pregovarao je s talibanima, nastojeći da dobije dozvolu za postavljanje naftovoda koji bi iz Avganistana, preko Pakistana, vodio do Arabijskog mora. "Unokal" se nadao da će dobiti pristup unosnim novim tržištima u južnoj i jugoistočnoj Aziji. U decembru 1997. godine u Ameriku je doputovala talibanska delegacija, koja se u Hjustonu sastala s predstavnicima Stejt dipartmenta i "Unokala". Sklonost talibana prema javnim pogubljenjima i njihov odnos prema ženama u to vreme nisu predstavljali zločin protiv čovečnosti, kao što je slučaj sada. U toku narednih šest meseci gnev stotina feminističkih grupa u Americi sručio se na Klintonovu administraciju, s uspehom sprečivši sklapanje posla. A sada, evo velike prilike za američku naftnu industriju.
       Ista poslovna udruženja u Americi kontrolišu industriju oružja, naftnu industriju, najjače medijske mreže, celokupnu spoljnu američku politiku. Bilo bi naivno očekivati da će nešto od priča o oružju i nafti zaokupiti medijsku pažnju. Razumljivo je da uznemireni i zbunjeni ljudi čiji je ponos povređen, čiji su bližnji tragično izgubili živote, čiji bes je svež i žestok, imaju sluha za besmislene tirade o "sudaru civilizacija" i "borbi dobra i zla". Predstavnici njihove vlade serviraju im takve priče na dnevnoj bazi, poput vitamina ili antidepresiva. Redovna doza ovakvih medikamenata čini Amerikance enigmatičnom, neobično uskogrudom nacijom, na čijem čelu stoji nametljiva, promiskuitetna vlada.
       A šta s nama ostalima, obamrlim primaocima onog za šta smo svesni da je besmislena propaganda? S nama, svakodnevnim potrošačima laži i okrutnosti zamazanih puterom od kikirikija i džemom od jagoda, koje se spuštaju u naš um poput žutih paketa s hranom. Hoćemo li skrenuti pogled i jesti, jer smo gladni, ili ćemo, ne trepćući, zuriti put tmurnog teatra postavljenog u Avganistanu, dok zajedno ne povratimo i ne kažemo, uglas, da nam je dosta?
       Dok prva godina novog milenijuma hita ka svom kraju, pitam se - da li smo proigrali svoje pravo na snove? Da li ćemo ikada ponovo moći da budemo poneseni lepotom? Da li ćemo ikad ponovo posmatrati lenji, začuđeni treptaj novorođenog guštera na suncu, ili pomaziti mačku koja nam je tiho mjauknula na uvo, a da ne pomislimo na Svetski trgovinski centar i na Avganistan?
      
       Prevod MAJA KALUĐEROVIĆ