Snimio sam susret lunje sa psom obučenim u kišni mantil. Lunja ga gleda, ne može da veruje, okrene se u kameru kao da pita: Šta je ovo?

      Čovek koji je mnogo učinio da se dokumentarni film vrati u naše bioskope, Petar Lalović, ovih dana nastavlja sa snimanjem novog dokumentarnog dugometražnog filma pod radnim nazivom "Čovek i pas", ili, kako ga on intimno zove "Ta jadna stvorenja". Upravo u danu u kome je rađen ovaj intervju, stigla je vest da će Skupština grada finansijski pomoći projekt - sedam procenata ovog filma biće urađeno sredstvima grada. Sve tri producentske kuće, koje stoje iza filma o psima lutalicama: "Globus film", "Dunav film" i "Avala film", odrekle su se svojih zarada, s tim što će svi ostvareni prihodi biti uloženi u ovaj dokumentarni film.
      
       PSEĆI KULUK:Nikada do sada nisam snimao domaće životinje; 35 godina snimam po šumama "ta divna stvorenja" i mislim da posle ovog filma to više neću raditi. Veoma je potresno raditi film o napuštenim psima, čiji je život pandan životu kućnih maza - one spavaju na jastucima, jedu za stolom, dobijaju sve vitamine, imaju svog frizera... Sve to je apsurd, dok gledamo ove druge, izgladnele, kako obilaze kontejnere. Nedavno sam video četkicu za zube i kalodont za pse. Probao sam ga, ima ukus paštete. Naravno, niko ne brani vlasniku da ga kupi, ali pas to ne traži. Njima je to kuluk, zato su i oni jadni. Znate ono, ošiša ga kao pavijana, da bi ga vodio na izložbe! U komisiji su neki čudno ozbiljni ljudi, gledaju nekakve poene, vraćaju ih, debeli vlasnici moraju sa psom da optrče još jedan krug, da bi komisija dobro videla - ljudi samo što ne izdahnu. A psi traže malo pažnje i poštovanja i da im se da da jedu. To je njihovo, a ne pedikir i manikir. Snimio sam susret lunje sa psom obučenim u kišni mantil. Lunja ga gleda, ne može da veruje, okrene se u kameru kao da pita: Šta je ovo?
      
       JAJIMA PO ŠINTERIMA: Pas je iskonski čovekov pratilac i kada ga ovaj odbaci, nastaje drama. On ne može da shvati da ga je čovek izdao. To stvara lutalicu. Naravno, ovde ni ljudima nije bilo lako, setite se samo onog prizora otimanja hleba na Terazijama. Sigurno da u takvim situacijama ima manje prostora za psa. Kada ga niko ne gleda, ne pazi o njemu, pas biva otuđen. Neki postaju asocijalni, opasni, desi se da napadaju ljude. U svakoj državi takav pas se hvata i nad njim se vrši eutanazija. Ali, ovde šinteri hvataju sve pse, i one potpuno mirne. Snimali smo ih u kafileriji, dok čekaju utorak i petak, dane kada se ubijaju. Te njihove oči... Neke sam pokušao da spasem, molio da ih puste. Znate, teško je biti objektivan. Činjenica je da smo na drugom mestu u Evropi po broju pasa lutalica. Prva je Rumunija. Procenjuje se da ih samo u Beogradu ima 150 000. Pokušaću da iznesem sve činjenice u vezi sa psima lutalicama, pa neka se na osnovu toga zaključuje. Niko ne može da mi prebaci da ne volim životinje. Interesantno, ni u jednom velikom gradu u Zapadnoj Evropi ne možete da vidite lutalicu. Ne razumem kako su to izveli. Da li su pravili velike akcije, pohvatali ih, likvidirali, kastrirali ili udomili. Verovatno su i zakoni takvi, da ko izbaci psa, plaća velike kazne.
       Sad snimam neke scene na Novom Beogradu, kad psi dolaze da se greju pored toplane. Vidim, mrda lišće, kad, pas izlazi iz lišća! Kao da nastaje neka reminiscencija faune, pas se vraća u divlji život. On mora da jede, a čovek mu to ne daje. Šutira ga, tera od sebe. To je slučaj dinga, koji je bio domaći pas. Gotovo, on je otišao. Recimo, kuja ne trpi tuđe mlade, a na Novom Beogradu postoji mala komuna, udružile su se dve kuje sa štencima. Jedna ih čuva, druga ide po hranu, onda se ova vrati i podoji svoje, druga kuja odlazi. Snalaze se, menjaju pravila, samo da bi očuvale mlade.
       Naročito mi je žao kad šinteri hvataju pse pred školama. Nastane plač, vriska dece. I ja sam podlegao takvoj situaciji, prilikom snimanja. Bio je prisutan njihov šef, kažem: Molim te, ovog pusti! Treba mi za još neka snimanja. Deca oduševljena, dam im znak da beže s njim. Nekoliko dana snimao sam rad šintera, išao sa njima. I oni su tužna priča: imaju bedne plate, izloženi su vređanju, i njihova deca, takođe. Događa se da im bace molotovljeve koktele na kuću. Prilikom snimanja doživeli smo da nas ljudi zaspu jajima i paradajzom. Svakako da psi moraju humanije da se hvataju, a ne omčom od žice. Mislim da se stranci zgražavaju kad vide čime se to kod nas radi.
       Nadzornika tih šintera, veterinarskog tehničara koji obavlja egzekucije nad psima (neki tvrde da je ubio više od sto hiljada pasa), pitao sam da li nešto oseća? Rekao mi je da ima psa kod kuće, i da često ide na hipodrom, jer voli konje. Ali, eto, mora to da radi. I da, povremeno, noću sanja te pseće oči.
      
       BRAVO JUGOSLAVO: Sedam godina radio sam kao snimatelj u "Zastava filmu", bila je to sjajna škola. Snimao sam nastavne filmove: vojnika u šufericama kako se ukopava, pa ide na tenk, pa ispod tenka... Po dva meseca ostanem u tenkovskoj jedinici. Trake je bilo koliko želite, mogao sam da snimam kišu na hiljadu načina. "Zastavu film" pamtim po tome što mi je omogućila ogromnu praksu. Bio sam najmlađi u ekipi: Branko Kalčić, Čikeš, Dario Bremec, Oto Denaž, i koristili su me: u četiri ujutro sedam s probnim pilotom u naš prvi mlazni avion "zoja", pa šta nam bude. Jednog jutra probudim se sit es-en-be boje, svetlo na mojoj kameri više nije reagovalo na drugu boju. Hteli su da mi povećaju platu - Ma, nije vic u tome!, kažem. I odem.
       Prvo sledeće što me je zadesilo bio je rad na koprodukcijama, kao drugi snimatelj radio sam film "Stepa", sa poznatim rediteljem Albertom Latuadom. Mada nisam imao iskustvo u radu sa velikom kamerom, mičelkom sa lafetom, prihvatio sam posao, pa šta bude. Vežbao sam nekoliko dana i noći rad na kameri, podočnjaci su mi natekli. Sa velikim strahom i spremnim koferima, čekao sam da iz laboratorije stigne prvi materijal. Na projekciji u Filmskom gradu Latuada, kaže: Bravo, Jugoslavo! A ja sam to upakovao iz straha, ni sam ne znam kako. Sve se skockalo u trećem dublu, da sam mislio, pogrešio bih.
       Film "Marko Polo" snimali smo na Divčibarama, snimao sam jedan far 40-50 metara. Horst Buholc dolazi na konju, okreće se, kaže: Gde su moji konjanici? U drugom planu na konjima stoje pratioci: Folko Luli, Masimo Điroti i Mića Orlović. Međutim, Mića stalno izlazi iz kadra. Nisam ga poznavao, počnem da vičem: Ko je onaj kreten?! U drugom dublu, dogodilo se isto. Odem do njega, kažem: Pa, majku mu, je l' možeš tu da stojiš, ili, bar, reci pa da stavim širi objektiv. Mića, kaže: Izvini, prijatelju, nikad nisam jahao konja. Samo nemoj da galamiš, dobiću nogu! Posle smo se sprijateljili, pravio sam mu krupne planove da ga više istaknem.
      
       ŽUTI I CRVENI MRAVI:Moja prava želja bila je autorski film. Počeo sam od dokumentarnog filma o hrčku, napisao sam scenario o tom velikom vojvođanskom Apaču. Simpatičan je, ali i opak. Kad se uhvati konju za nogu, možeš da ga skineš samo ako ga ubiješ. Inače je genetski lopov. Seljak tera ptice sa njive, juri koze, a pravi lopov ostane neotkriven. Agronomi su mi pričali da prave famozne štete; u godini kad se namnože, odnesu po dvesta-trista vagona žita, samo iz Bečejskog okruga. Jedan hrčak odnese u skrovište i po deset kilograma žita. Snimao sam ga u Melencima; prvi hrčak je pobegao, drugi mi je izgrebao pleksiglas na kameri, treći je prihvatio snimanje, jer ga je mrzelo da kopa novu rupu. Taj film me je privukao na svet faune, izgledao mi je užasno zanimljiv, a doneo mi je i prvu nagradu. Uradio sam 50 takvih kratkih dokumentarnih filmova, koji su mi draži od "Poslednje oaze" i "Sveta koji nestaje". I doneli su mi više od 150 festivalskih nagrada.
       Nisam video veću mržnju od one koja vlada između žutih i crvenih mrava. Crveni su veći, ali ih nema mnogo. Obično se potuku zbog gusenice, onda stigne pomoć, kolone mrava prelaze lišćem s jedne obale na drugu i nastane strašan rat - to je Vaterlo.
       Film o mravima otišao je na festival u Krakov, predsednik žirija bio je čuveni reditelj Kavalerovič. Rusi, koji su bili u žiriju, postavili su ultimatum: ukoliko moj film dobije gran pri, oni napuštaju rad u žiriju. Naime, smatrali su da je film asocijacija na njihov sukob sa Kinezima, koji je u to vreme kulminirao. Dobio sam zlatnu festivalsku medalju, uz sva izvinjavanja.
      
       ROMANTIČNE ČAPLjE:Pravilo je da se za vreme snimanja niko u ekipi ne brije. Najbolja odbrana od komaraca jeste da se uvaljate u blato. Postoji i jedan spartanski metod, čistiji, da dozvolite da vas izujeda prvi talas komaraca. Potom oni planduju na vama i ne dozvoljavaju drugim komarcima da priđu. Sprejevi tu ne pomažu mnogo, a divljač ih oseti. Svi smo šerpasi u ekipi, obično krenemo u jedan-dva noću u neku močvaru. Prvo konjskom zapregom, pa čamcima. Najlepše snimanje je oko četiri-pola pet, kada se pojavljuju kaiševi zore i kada sve ptice počinju da pevaju. Sve se oboji čarobnim pastelnim bojama. Onda se pojavljuju životinje. Ali, desi se da oblačno vreme traje danima.
       Kad sam snimao scenu ljubavi za "Oazu", hteo sam da se rika jelena odvija u sumaglici zore, da se u pozadini vidi izlazak sunca. Deset dana smo dolazili, ali nikako da se sve uskladi. Bio je takav pejzaž, ali nije bilo jelena, oni dođu, nebo čisto, nema kaiševa magle... Deset dana ustajanja u ponoć, da bi počeli sa snimanjem u zoru. Gunđa ekipa, nikako da snimimo tu scenu. Jedanaestog dana, sve se namestilo kako treba - i kaiševi magle, i sunčeva kugla, dok ovi riču, napadaju. Sve ono što nijedna scenografija ne bi mogla da napravi. Naravno, mi smo taj prizor mogli da snimamo samo 15 minuta, i odmah potom otišli smo u Osijek. Znate ono, kao kauboji kad prodaju stoku, pa odu na brijanje i u salun.
       Post festum, ne mogu da se zakunem da su one romantične čaplje u filmu zaista bile partneri. Ko to može da zna? Ali, zašto se jedna čaplja vratila kod ove koja nije mogla da poleti? Ja verujem da su one bile u paru, mada su mi neki iz ekipe odmah rekli: Ma, ona je samo zastala, pa joj je otišlo jato! Nema veze, praviću priču o romansi. Malo ljubavi i dobrote ne smeta nauci! Neko bi za te čaplje rekao: jedna ptičurina stoji, druga dolazi... Ali, ja sam reditelj-livadar, režiser livadskih i filmova o životinjama.
      
       SUSRET S MEDVEDOM: Kadrove "Sveta koji nestaje" snimali smo u Bugojnu, tamo je najveća koncentracija medveda, i Tito ih je tu lovio. Hodamo nekoliko kilometara do čeke, obično dođemo oko tri sata i molimo boga da se medvedi pojave što ranije, zbog blende. Oni se dovuku i strašne stvari se tu događaju. Jedne noći izbrojali smo 24 medveda, jedu i ujutro odu. Obično im damo sat vremena da odu, da se ne bi dogodio neprijatan susret.
       Kod njih vlada hijerarhija: prvo dođu mede kabadahije, odmah posedaju (kako to medved ume) i klopaju. Obično je to neki mrtvi magarac ili ubijeni konj, neka crkotina. Ovi najjači jedu polako, druga galerija čeka svoj red, u trećoj su najmlađi. Jedne noći, bila je mesečina, meda sa belim uvom u trećoj galeriji najednom rikne, digne se na noge, zamumla i zbriše u šumu. Svi se razbeže. Gledamo ko je to naišao, možda je vuk, mada ga se medvedi ne boje. Kad, izlazi iz šume "belo uvo" i brzo počne da klopa. Ostali se oprezno vraćaju, ovaj dobije šljagu, rikne i pobegne. Ponovo se uspostavila hijerarhija. Sa tim fazonom je još dva puta uspevao da dođe do hrane, samo je imao sve kraće vreme za jelo. Zamislite, mali meda je umeo da napravi lažnu uzbunu!
       Skinuli smo kamere sa čeke, teleobjektiv, akumulatore i krenuli prema kolima, kad - bup, pred nama se stvori medved. Sledili smo se, jednim udarcem šape on može da ubije konja. Kad nas je ugledao, uspravio se na dve noge i počeo da beži. Mi pobacamo stvari i brišemo na drugu stranu. Kad se okrenuo i video da bežimo, pojurio je za nama. Noge su nam se odsekle, dok smo stigli do merdevina za čeku, evo i njega. Stajao je tu neko vreme, njuškao naše stvari, dizao glavu, mumlao, cimao merdevine. Usput se malo zanimao jedući kupine, dok smo mi, gladni, proveli celo pre podne na čeki.
      
       PRIČA O TIKIJU:Snimajući "Ptice koje ne polete", na vrhu Tare našao sam ježa, koji je postao akter filma i sjajno odigrao svoju ulogu. Najmanje trake potrošio sam na njega. Znate kako je sa glumcima u prirodi, muvaju se oko vas dan-dva, pa odu. Tikija, kako sam ga nazvao, posle nisam mogao da ostavim - krenuo je za nama, frktao, tražio sir, svađao se. U kući je bio potpuno slobodan i povlašćen. Družio se sa kornjačom i gugutkom, koja je kod nas 11 godina. Supruga je našla sa slomljenom nogom, ispala je iz gnezda.
       Tiki je bio neverovatno pametan, znao je da neke stvari ne sme da radi. Kad viknem na njega, ode u ćošak, a kad želi da se pomiri, počne da šeta oko mene, i pravi sve kraće krugove ne bi li mi skrenuo pažnju na sebe. Godinu dana je Tiki proveo kod nas, pre nego što se razboleo. Izgleda da se otrovao nečim što je slučajno pojeo. Tužno me je gledao onim svojim okicama, tražio pomoć. Pokušao sam da ga nateram da povrati, stavio mu prst u usta... I sad kad pričam, stegne mi se grlo. Mogao je na Tari da živi svoj život, da nastavi vrstu. Možda bi živeo još kraće, možda bi ga pregazio automobil. Ipak, trebalo je tamo da živi, sa svojom sudbinom.
       Tiki je ovde prestao da uvlači bodlje, kao i kornjača glavu u oklop. Pokušao sam da je vratim u prirodu; lisica je prošla pored nje, vikao sam sa čeke da je ne bi pojela. Oparila se, ali video sam da ništa ne jede, navikla se na drugu hranu. Vratio sam je u stan, pa koliko god da živi.
       Ispunjava me ovakav život, kako da ne. Znate, ko je lud da odlazi u divljinu i mesecima stoji na čeki, dok ga komarci jedu, kad u gradu za tri dana može da snimi dokumentarac. Ali, obradujem se kada vidim da ljudi cene ovo što radim, i da na platnu to izgleda dobro. To je ono što nadoknađuje novac, koji je, naravno, nenadoknadiv. Recimo nijedan jedini dinar nisam dobio za ovih 14 meseci, koliko radim film o lutalicama, ni za scenario, ni za režiju, kameru - ni jedan dinar! Ipak, sad su javili iz grada da će dati malo novca, i da se neće mešati u film, a to me naročito raduje.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu: Oktobar '44. Jedva sam dočekao trenutak da se pojavim u mojoj ulici na Voždovcu - i da vršnjaci trče za mnom. Time su bili ispunjeni svi moji ideali revolucije.        1956. Posle prilično peripetija javili su mi da sam primljen za snimatelja u "Zastava filmu". Time je ispunjeno jedno moje maštanje.        Januar '45. Videvši da svi osim mene dobijaju činove na Sremskom frontu, samom sebi prišio sam zvezdicu na rukav. Posle sam prišio još jednu... Bio sam izbačen iz Skoja.        1958. i 1961. Ženidba i rođenje kćeri imali su za posledicu da sam ambicioznije počeo da razmišljam o svom poslu. Imati kćer veliki je dar.        Mesec dana šezdesetih. Bio sam na praksi kod najboljeg snimatelja na svetu Gabriela Figuerasa ("Jedan dan života"...), u Meksiku. Poželeo sam da se iskušam u slobodnoj profesiji. Fotografija sa Horstom Buholcem na snimanju "Marka Pola".        1964. Shvatio sam da ne želim da budem samo mali šraf u velikim produkcijama. Za svoje prve filmove o životinjama dobio sam nekoliko gran pri nagrada i to me je opredelilo da se bavim svetom prirode.        Oktobar 1984. Posle tri godine snimanja, skupio sam hrabrost da "Poslednju oazu" prikažem u bioskopu "Jadran". U Beogradu je taj film videlo 260 000 ljudi.        1988. Bilo mi je nelagodno kada je "Poslednja oaza" dobila "Ekološkog oskara" na festivalu u Italiji. Film "Ta divna stvorenja" reditelja Džimija Uisa bio je bolji. Pošteno sam mu rekao da sam učio od njega i postali smo prijatelji.        1989. Mnogi moji prijatelji ne znaju da sam dobio Sedmojulsku nagradu i Nagradu Avnoja. I to je dobro, jer sada je fajront.        Septembar '97. Najveće priznanje za film "Ptice koje ne polete", dobio sam od naših u Montrealu - "Neka sada zlobnici vide kako nam je zemlja lepa!"