Imam dugogodišnju saradnju sa vašim naučnicima. Iskreno govoreći, meni je ovde uvek na umu činjenica kako je populacija Jugoslavije mala, a kako je aktivnost u nauci neočekivano visoka. Istraživanja su ovde mnogo više fundamentalno usmerena nego u Japanu

      Profesor Tošiaki Makabe (64) sa Keio univerziteta "nedvosmisleni je lider u oblasti plazme tehnologija u industriji integrisanih kola u Japanu". On danas "spada i u najuži krug međunarodno priznatih naučnika u domenu primene neravnoteženih plazmi u mikroelektronici". Čitaocu neupućenom u vrhunska svetska specijalistička istraživanja u savremenoj fizici valja reći da su plazma tehnologije način da se na malom prostoru ugrađuju milioni tranzistora. Proizvod je ono što se popularno zove "čip", koji do nas stižu kao suštinski delovi kompjutera neshvatljivih moći, digitalne televizije, mobilne telefonije, satelita, skenera, lasera...
       Profesor Makabe ima tipičan japanski osmeh i onu vrstu predusretljivosti koja se iz naše kulture ne da sasvim razumeti. Ali, sasvim je izvesno da mu se u ovoj zemlji dopada. Prvi put je stigao u Beograd 1985. godine. Kad su u poslednjoj deceniji XX veka svi okretali glavu od ove zemlje, on 1991. započinje aktivnu saradnju sa naučnicima odavde. Ostvareno je dvadesetak zajedničkih projekata - rađenih i ovde i u Japanu. Uz reči da je Makabe pružio "neizmernu pomoć" u beogradskom Institutu za fiziku, on će napomenuti "i da je svoju pretplatu na Japan Journal of Applaid Phdžsics stavio na raspolaganje Institutu i tako omogućio da ovaj skup i veoma značajan časopis u domenu fizike plazme i fizike novih materijala bude dostupan i našim stručnjacima".
       Pet puta je dolazio u Jugoslaviju. Ovo je prvi boravak u zimskom periodu. "Lepo je", kaže s onim smeškom. "Vrlo je prijatno u kućama. Kod nas u Japanu kad je hladno napolju, hladno je i u kućama." Priča o japanskoj štedljivosti nije mit, kao što nije mit ni priča o njihovim vrhunskim naučnim dometima. Pred nama je pravi sagovornik za temu kuda ide svet mikroelektronike.
       - Ovo je doba silicijuma. Očekuje se da će potrajati još deset godina, možda petnaest. Složenost tehnologija koje će se koristiti u bliskoj budućnosti je tolika da ih ne može opsluživati ono što se sada smatra za knonj-honj (znanja i veštine inženjerskog tipa). Zato je važno dizajniranje savremenih dostignuća u fundamentalnoj fizici. Ja sada radim na proizvodnji integrisanih kola vrlo male veličine.
      
       Šta je cilj?
       - Prema road maps (planovi razvoja) elektronske industrije, do 2008. ostvariće se integracija od milijardu tranzistora u jednom čipu. Danas je to deset do sto miliona tranzistora. Takođe se planira da će frekvencija (učestalost rada) sa jednog gigaherca stići do 10 gigaherca. To znači da će čipovi biti oko sto puta manji a deset puta brži. Ostvarenje ovog plana bi značilo da je jedan procesorski čip po broju operacija ravan ljudskom mozgu.
      
       Kako teku ta istraživanja?
       - U toku je veoma značajno istraživanje za primenu novih materijala. Do sada je silicijum korišćen kao poluprovodnik a silicijumdioksid kao izolator. Sada se silicijum-dioksid zamenjuje materijalima koji će omogućiti mnogo brži rad.
      
       Ima li granica minijaturizaciji?
       - Da, postoje i naučna i ekonomska ograničenja. Kritična veličina kod današnjeg rada na integrisanim kolima je tzv. debljina gejta koja je sada četiri atoma. Tu se javljaju tzv. kvantni efekti, čudne pojave koje dovode do toga da se taj tranzistor više ne ponaša kao običan. Da bi se smanjio kvantni efekat, moralo bi se raditi na naponima od 0,2 volta. Standardna kola su nekad radila na pet volti, a sada rade na jednom do dva volta radnog napona. I posle 2008. kvantni efekat će ostati najveća prepreka daljnoj minijaturizaciji.
      
       A ekonomska ograničenja?
       - U industrijskoj proizvodnji se mora dobijati više od 95 odsto ispravnih kola. Ako je procenat manji, proizvodnja se ne isplati.
      
       Koje će biti oblasti primene tih pronalazaka?
       - Pre svega informaciona tehnologija. Od satelita do lasera. Zatim, biočipovi. Integracija kola sa biološkim senzorima za biološko-medicinske potrebe. (Na primer, dosta se odmaklo u radu na čipu koji bi ugrađen kod dijabetičara pojednostavljao regulacije. Ili, treće, što takođe sve ljude zanima - digitalna televizija.
      
       Ko sada u svetu vodi trku u istraživanjima?
       - Velika je konkurencija između SAD i Japana. U oblasti memorijskih čipova (u kojima se čuva informacija tokom rada kompjutera, prim. red.) lider je Koreja. Ona je taj posao preuzela od Japana. U oblasti logičkih kola procesora (oni vrše obradu informacije iz memorijskog čipa, prim. S.R.) dominiraju SAD i Japan. Priključuju se i Tajvan, Malezija, Indonezija, Kina.
      
       Koliki je njihov zaostatak?
       - Bio sam ove godine mesec dana u Koreji. Nivo istraživanja je znatno niži nego u Japanu, ali odvajaju tri odsto bruto nacionalnog dohotka. To će dati rezultate.
      
       A Kina?
       - Ogromna je to populacija i vrlo veliki broj izuzetno sposobnih ljudi. Veliki broj mladih Kineza je sada na školovanju u SAD i Japanu. Uključuju se posle studija i u industriju, ali se posle svi vraćaju. Nivo istraživanja se u Kini stalno povećava.
      
       Niste spomenuli Evropu?
       - Naravno, napredak u Evropi je veoma brz. Mnogo se ulaže u istraživanja. Inače, odlika ovog trenutka je brz transfer vrhunskih tehnologija. Prvo je transfer išao iz SAD u Japan, pa iz Japana u Koreju, pa iz Japana i Koreje u Kinu i dalje.
      
       Šta je uzrok?
       - Ide se za jeftinom proizvodnjom. Japan je trenutno najskuplja zemlja na svetu. Radna snaga je veoma skupa.
      
       Ali Japan se i dalje uglavnom oslanja na sopstveni kadar. SAD godinama uvozi najkvalitetniji naučni kadar iz celog sveta?
       - Ako želimo da ostanemo na vrhu, moraćemo i mi promeniti politiku. Očekujem da će naša vlada brzo preduzeti mere. Najpre će doći stručnjaci iz istočne Azije. Problem je japanski jezik. Zato se spremamo da uvedemo engleski kao radni jezik na univerzitetima. Onda će moći da dolaze i strani studenti na naše univerzitete.
      
       Kakve šanse imaju ostale zemlje da se uključe u tu trku?
       - Ja kao profesor univerziteta ne znam kakve će biti političke odluke pojedinih država, ali znam šta je potrebno za razvoj industrije integrisanih kola. Prvo, velika količina čiste vode neophodne za tehnološki proces. Drugo, sposobnost i obučenost naučnog kadra i radne snage. Po ovome bi Jugoslavija mogla biti ozbiljan kandidat. I treće je uspostavljanje komunikacije sa zemljama iz kojih te tehnologije dolaze. Veze moraju biti na naučnom, tehničkom i političkom nivou. Ja sam ovde sreo našeg ambasadora, visoke funkcionere i savezne i republičke vlade. Moj utisak je da je intenzitet veza Jugoslavije i Japana zasad nedovoljan za moguć ozbiljan kontakt.
      
       Šta vidite kao prepreke?
       - Kao što je poznato, moja zemlja sada ima teške ekonomske probleme. Recesija je posebno izražena u elektronskoj industriji. Nema dovoljno kapitala za razvoj. Nema dovoljno istraživanja. Slično je u celom svetu. Zato dolazi do saradnje i udruživanja između ustanova u Japanu, SAD, Koreji. Uključuju se i drugi. Pre svega, u sferi istraživanja. Tu su vrata svima otvorena.
      
       Tako se mogu uključivati i zemlje poput Jugoslavije?
       - Da. Jer što se tiče hardvera, tu se vrlo teško uključuje. To je skup posao. I veoma riskantan. U softveru su šanse veće.
      
       Koliko japansko društvo izdvaja za nauku?
       - Oko 3,1 odsto bruto nacionalnog dohotka. Treba imati na umu da su velike kompanije u teškom položaju.
      
       Kakve su, inače, veze istraživača i biznisa?
       - Vrlo su bliske te veze. A vlada stalno radi na tome da tu saradnju pospeši. Moj kolega, jedan od vodećih svetskih stručnjaka u svojoj oblasti, postao je nedavno potpredsednik "Sonija". U mojoj laboratoriji uvek ima nekoliko saradnika iz industrije. I ja lično imam saradnju sa više velikih kompanija. Sa "Tošibom", na primer. Većina mojih studenata se zapošljava u razvojnim laboratorijama velikih kompanija. Sada i profesorska mesta na univerzitetima sve češće popunjavaju oni koji nisu sve vreme proveli na univerzitetu.
      
       Šta donosi iskustvo iz privrede?
       - Tu se naučnik koncentriše na razvoj postojećih tehnologija. Opažaju se direktni problemi. Onda nama mogu da ukažu na to. Jer naša istraživanja jesu fundamentalna, ali ona moraju biti inspirisana potrebama industrije.
      
       Kako na vaš rad utiče recesija koju stalno pominjete?
       - Svi studenti koji su završavali japanske univerzitete, mogli su da se odmah zaposle. Nažalost, to više nije tako. Ta činjenica ozbiljno utiče na njihovu motivaciju. Zaplašeni su. Odlučuju se za druge poslove. Okreću se biznisu. Još samo studenti sa mog Keio univerziteta, koji je treći po rangu u Japanu i najcenjeniji privatni univerzitet, mogu svi da se zaposle. Nije sigurno da će to tako ostati.
      
       Šta sad dominira na svetskom planu: bespoštedna borba za prestiž ili potreba za saradnjom?
       - Pre dve godine me je naše udruženje proizvođača elektronske industrije poslalo na američke univerzitete da ispitam stanje. Uglavnom su mi svi tamo govorili: ukoliko vi nama iskreno kažete vaše probleme, reći ćemo i mi vama svoje. Prevladava mišljenje da sada treba sarađivati. Naravno, ovde se radi o saradnji na naučnom i inženjerskom nivou, a ostaje velika tajnovitost oko finalnih proizvoda.
      
       Šta su nove tehnologije promenile u japanskom društvu?
       - Sada imamo nintendo! (Smeje se.)Dobro, imamo izuzetno brzu komunikaciju elektronskom poštom. To je dobro, a naravno i razdvaja ljude. Ja, recimo, osećam nedostatak ličnih kontakata...
      
       Kako se to prima u društvu?
       - Japan je tradicionalno uniformno društvo a nove tehnologije donose neuobičajeno velike razlike zbog različitih individualnih sposobnosti da ih iskoriste. To stvara određene napetosti u društvu. Ali od toga se ne može pobeći. Čovek se mora prilagoditi.
      
       Da li vi, gospodine Makabe, uspevate uz takav pritisak za industrijski praktičnim pronalascima da zadovoljite i vašu naučničku znatiželju? Da radite ono što volite?
       - U Japanu je to vrlo teško postići. Insistira se na primenjivosti nauke. Ja imam sreće. Pošto se bavim vrlo primenljivom oblasti fizike već 15 godina, sada je cela oblast došla u ćorsokak i potrebno je vratiti se fundamentalnijim istraživanjima. Mora se praviti osnova za nove tehnologije. A to znači da moramo da počnemo da mislimo na drugi način. Tako moj slučaj ide suprotnim smerom od onog koji je inače uobičajen u Japanu. Zato kažem da imam sreće.
      
       Potičete iz zemlje gde su najveća naučna dostignuća polovinom prošlog veka upotrebljena za najstrašnije stvari. Misli se na atomsku bombu, naravno. Da li vi i ostali naučnici danas mislite i o mogućim negativnim efektima svojih pronalazaka?
       - To je veoma teško pitanje. (Onda je zaćutao skoro čitav minut.) Mislim da je danas doprinos pojedinca svakom otkriću tako mali da on prosto nema pravo da misli o svom značaju u otkrivanju nekog važnog pronalaska. Toliko ljudi radi na tome i mi smo danas toliko udaljeni od tog krajnjeg rezultata.
      
       Šta vas privlači u Jugoslaviji?
       - Imam dugogodišnju saradnju sa vašim naučnicima. Iskreno govoreći, meni je ovde uvek na umu činjenica kako je populacija Jugoslavije mala, a kako je aktivnost u nauci neočekivano visoka. Istraživanja su ovde mnogo više fundamentalno usmerena nego u Japanu.
      
       Da li je takav odnos prema nauci dobar?
       - Da, mislim da jeste. Potencijalno, naravno. Kada su istraživanja direktno usmerena, onda ona ostaju u krugu tehnologije. Iz te pozicije ne mogu se videti promene koje dolaze. Ovakva kakva je, jugoslovenska nauka ima mogućnost da, ako se tako društveno odluči, lako uskoči i u najrazvijenije tehnologije. To je to što je dobro.
      
       SLOBODAN RELJIĆ