Nedavno je u SAD objavljena vest da je od 11. septembra 2001. godine drastično porasla prodaja ruževa za usne vodeće kozmetičke firme "Ester Loder". Šta se krije iza tog neočekivanog saznanja? Posle prelomnog dana nacionalne katastrofe, postalo je neukusno istim tempom kao i do tada kupovati odeću i kinđuriti se. S jedne strane recesija, s druge empatija. I onda, najjeftinije je svoju potrebu za promenom zadovoljiti novim ruževima.

      Ovaj bizaran podatak je tek ilustracija za promenu koju su doživeli Amerikanci posle tragičnog dana u kome je u terorističkom napadu stradalo nekoliko hiljada njihovih sunarodnika. Mnoge analize kažu kako su stanovnici ovog kontinenta spremni da menjaju prioritete u sistemu vrednosti koji priznaje samo njegovo veličanstvo dolar. U Njujorku se sve više piše i govori o prijateljstvu, ljubavi, a manje o zaradi i profitu. Kolumbovi potomci postaju sve više ljudi, iako su Amerikanci, da parafraziramo našeg patrijarha Pavla kada je onako nesvetački uzviknuo:
       "Braćo i sestre, budimo ljudi, iako smo Srbi!"
       Mnogi su se zbog ovoga zgranuli: kako to On o Nama?
       Zaista, kakvi smo mi to Srbi? Kakvi smo mi to ljudi?
      
       Osobine
       Unutrašnji imidž koji kao narod imamo o sebi, ogledajući se prema sebi samima, uglavnom se svodi na to da smo vrlo otvoreni u komunikaciji, veoma gostoljubivi, izuzetno ljubazni, temperamentni...
       Da li su to samo siluete lepe prošlosti i šta je od plemenitih srpskih osobina ostalo danas? Da li smo u teškim vremenima spremni da se međusobno ispomažemo, umemo li da saosećamo sa nevoljnicima, zbog čega nam je tako lako da život damo uludo, koliko smo povodljivi i skloni vođama? Da li smo, pre svega usled političkih prilika, povremeno nekritični prema sebi samima i izvodimo nekakve generalne zaključke koji možda i ne stoje? Imamo li karakterne osobine koje se ne menjaju u zavisnosti od toga da li su na vlasti Broz, Milošević ili Koštunica?
       Poslednjih dana decembra, o ovome su za NIN promišljali istoričar Radina Vučetić- Mladenović, etnolog dr Bojan Jovanović, teoretičar medija dr Divna Vuksanović, glumica Beba Lončar i modni kreator Aleksandar Joksimović.
       "Stvarno ne bih mogla da kažem šta su naše nacionalne osobine a da ne izbegnem stereotipije i predrasude o nama samima" - kaže dr Divna Vuksanović, teoretičar medija. "Međutim, to što posedujemo nije jednom zauvek dato, moguće ga je izmeniti, neke osobine se stiču, neke se gube, neke sposobnosti se razvijaju. U svakom slučaju, ono što je zatečeno stanje a što bi mogle da potkrepe neke temeljnije analize, može se izmeniti, odnosno poboljšati.
      
       Diskontinuitet
       Pođimo od naše čuvene osobine otvorenosti, i pozabavimo se i njenim kontrastom - zatvorenošću. Nijedna od tih dveju osobina po sebi nije dobra, odnosno loša. To je stvar temperamenta, uticaja podneblja, odnosno okruženja, kulturnih navika koje se stiču u određenom, u ovom slučaju dužem periodu i koje nisu jednom zauvek date. Otvorenost još uvek ne znači autentičnost. I ukoliko bismo se time bavili, može biti da bismo se kretali na pogrešnom terenu. Šta hoću da kažem: autentičan može da bude i introvert. Kao što autentičan može da bude i ekstrovert. Poenta je baviti se suštinama, biti iskren prema sebi, kritičan, ali ne kriticistički nastrojen, i sagledati vlastite osobine, a onda projektovati jedan idealan model koji bi trebalo da ima univerzalno važenje, nezavisno od podneblja. U svakom slučaju, što god da je zatečeno, to može da se promeni u smislu poboljšavanja."
       Srbi vole da se pozivaju na tradiciju i kad nisu baš sigurni koliko ima istine u nekim stereotipima na kojima se odgajaju. Srpsko društvo XX veka ima problem i sa sistemom vrednosti, jer su njegovo formiranje pre svega obeležili stalni sukobi između tradicionalnog i konzervativnog sa modernim. Istoričar najmlađe generacije Radina Vučetić-Mladenović (ovog januara brani magistarsku tezu) smatra da je u sagledavanju tog sukoba najveći problem diskontinuitet srpske elite:
       "Taman kad bi nova elita uspela da se izgradi i stane na noge, dolazilo bi do ratova, posle kojih bi se, po pravilu, kretalo iz početka, bez obzira na prethodne, značajne etape koje su bile pređene. Tako je u našoj burnoj i ratovima ispunjenoj istoriji teško pratiti kontinuitet elite, ponekad je teško i identifikovati je pošto je na ovom prostoru, po pravilu, već od trećeg kolena kretala neka nova istorija, i uspostavljao se neki novi sistem koji je tražio formiranje nekog novog društva."
       Zbog čega su mnogi spremni da dokazuju kako su poslednjih decenija izbile sve najgore osobine srpskog naroda?
       Naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU dr Bojan Jovanović to ovako objašnjava:
       "U relativno kratkom periodu u poslednjih desetak godina prošlog milenijuma, sveukupna dešavanja na ovim prostorima pokazala su se kao svojevrsna antropološka laboratorija u kojoj su mnoge dotadašnje predstave o nacionalnim odlikama dobile realnije i drugačije značenje. Postalo je jasno da glorifikovane nacionalne osobine, poput vojničkih vrlina, sklonosti improvizaciji i samosnalaženju, ekonomske i socijalne solidarnosti, osećanja pravde - da sve to nisu konstante i da se zavisno od okolnosti menjaju.
       Sagledano u kontekstu brojnih negativnih fenomena koji su u odlučujućem periodu odlagali naše kulturno, socijalno i političko sazrevanje, ispoljavanje i drugih, do tada prikrivenih kolektivnih i pojedinačnih odlika, uvodilo nas je na sve bolniji način u realnost koju nismo priznavali."
      
       Raskoš
       Najslavniji jugoslovenski kreator Aleksandar Joksimović, koji je svojim modelima u jednom trenutku dao nacionalni pečat i identitet, smatra da su se Srbi odrekli svog najboljeg dela tradicije i kada je o odevanju reč. Kič koji je prevladao poslednjih godina, opšta pretrpanost pre svega ženskog tela, šljašteća garderoba, napadni zlatni satovi i nakit...sve je to posledica siromaštva i opšteg poremećaja vrednosti: "U vreme kada sam izučavao korene srpske odeće, došao sam do nesumnjivog zaključka: što je sredina bila siromašnija, nošnja je bila bogatija, raskošnija, grubo sukno je bilo kitnjastije i koloritnije. U bogatim sredinama, odeća je bivala po pravilu smirenija, mirnija, otmenija. Srbi su veoma lako prihvatali modu iz 'velikog sveta', ali je nisu puko kopirali, kao Hrvati, na primer, već su je uzimali na svoj način.
       Kič koji je promovisan poslednjih decenija je posledica velikog priliva sveta iz unutrašnjosti, ljudi koji su u Beograd došli van Srbije, sa grčevitom željom da uspeju. Naravno, najlakše im je bilo da postanu neko na estradi. Oni opstaju po sistemu udruživanja i pružanja uzajamne podrške, oni su ti koji iskazuju potrebu za dokazivanjem, za sjajnom garderobom i šljokicama. Njih u tome, po pravilu, podržava publika koja guta njihove lake note i vizuelnu napadnost."
      
       Imidž
       Kompleksi i dokazivanje kao deo nacionalne inferiornosti, zaključila je nacionalna muzička megazvezda Jelena Karleuša kada je nedavno sama priznala da je šetajući po Milanu kao "pokretnih miliona dolara", najpre uživala što se na ulici svi okreću za njom, a potom shvatila da je sve to čime je htela da bude primećena u Italiji, zapravo izraz njenog "balkanskog kompleksa".
       Jedina jugoslovenska glumica koja je napravila ozbiljnu evropsku karijeru, Beba Lončar, upravo je u Italiji osećala sukob izmeću svoje potrebe za jednostavnošću u odevanju i ponašanju, i glamura balskih haljina i raskošnog nakita na koji je morala da pristaje, jer su to diktirali producenti za koje je šezdesetih godina prošlog veka snimala u Italiji. Kaže da je ovaj "sistem lažnog predstavljanja" nestao sa javne scene posle studentske pobune u Evropi 1968. godine. Ušlo se u pocepani džins, majice, vozili su se mali ekonomični automobili... Bila je to drastična kontrafaza jednostavnosti koja je u suštini ostala obaležje velikih filmskih zvezda koje je upoznavala i sa kojima je snimala. Beba je danas ponovo u svom rodnom Beogradu i ovako komentariše kako Srbi danas izgledaju u odeći koja bez sumnje odaje čoveka:
       "Estrada ima svoje zakone i to je nešto što je svuda u svetu manje-više isto. Ali, to nije merilo za sklad, ili nesklad, između toga kako se odevamo i kako realno živimo. Mislim da nisu vremena za glamur, i to ne samo kod nas nego na celoj planeti. Bogati na Zapadu smatraju da je neukusno pokazivati bogatstvo. S jedne strane, to se ne radi zbog poreza, a s druge, zbog osećanja pristojnosti. Bogate žene ne nose bunde zbog ekoloških razloga, ali ruku na srce, zamenjuju ih kašmirskim kaputima koji su jednako skupi kao vizon, ali to ne bode oči. Čini mi se da su na našoj javnoj sceni ljudi vrlo jednostavni. Smatram da je jednostavnost, bez obzira na ekonomske mogućnosti, pitanje dobrog ukusa u ovim vremenima."
       Da li su Srbi poslednjih decenija zapravo živeli u konfuziji vrednosti, što je, po mišljenju analitičara, mnogo gore u odnosu na bilo koji sistem vrednosti koga se čvrsto držite?
       U tumačenju Bojana Jovanovića, odsustvo odgovarajućeg kulturnog obrasca koji podrazumeva postojanje autonomnih kulturnih institucija, kompenzira se obrascem kulture obeleženim čitavim nizom regresivnih, arhaičnih i socijalno negativnih pojava. Reč je o divljim "institucijama" u vidu crne trgovine, korupcije i kriminala koji su davali pečat ekonomskom, političkom i kulturnom životu Srba u poslednje dve decenije:
       "Sveden na borbu za goli opstanak, naš život je bio redukovan vid bez smisla za igru, osmeh i šalu, a neostvaren stvaralački potencijal oslobađao se u agresiji, destrukciji i samodestrukciji kao načinu ispoljavanja netolerantnosti, zavisti i mržnje prema drugom. Materijalna, socijalna i duhovna regresija odložila je naše civilizacijsko sazrevanje i arhaizirala našu životnu stvarnost u kojoj danas sa krajnjom neizvesnošću iščekujemo tranziciju."
       Kako će Srbi s ovim nasleđem i osobinama koje tako često mutiraju u zavisnosti od vlasti, postajati deo današnje Evrope sa svim njenim diktatima? Radina Vučetić-Mladenović objašnjava:
       "Mi danas moramo biti svesni da, kada se pozivamo na tradiciju, a to često radimo, tu tradiciju ne predstavljaju samo kosovski mit, (pre)naglašeno učešće Srba u svetskoj istoriji uoči Prvog svetskog rata i u njemu, ili vladika Nikolaj, kako to mnogi vide, već da su srpska tradicija i Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Todor Manojlović, nadrealisti, jedno od prvih evropskih izvođenja Beketa u tada komunističkom Beogradu, Vasko Popa, Medijala, Bitef...Otuda smatram kao veoma značajnu misao Rastka Petrovića: 'Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti ni da pronađemo šta je u nama od vrednosti, a kamoli da to bude od vrednosti i za ostali svet.'"
       Možda će, stoga, ključno civilizacijsko pitanje za Srbe s početka trećeg milenijuma biti upravo ravnomeran odnos prema tradiciji, prema svim njenim linijama i slojevima i nastojanje da ponovo postanemo svesni svog mesta u Evropi.
      
       RADMILA STANKOVIĆ