Svesni nemoći moći i neispunjenih očekivanja, Koštunica i Đinđić će dočekati novu godinu sa nikad slabijim rejtingom: DSS - 16,8 odsto glasača, DS - 15, SPS - 10 odsto (skok sa oktobarskih 8,5 odsto). Ti podaci im govore da ne moraju da se vole, ali će morati i dalje da sarađuju. Naročito posle prvih narednih izbora

      Decembar je govorio stanovnicima Srbije isto što i svi prethodni meseci: ovo je prva godina povratka u realnost kapitalizma, u kome sve ima svoju cenu.
       Svi decembarski događaji su tako govorili: prva restrikcija struje; američki ultimatum demokratskoj Srbiji: pustite Albance iz zatvora, nastavite da šaljete Srbe u Hag, prekinite saradnju Vojske Jugoslavije sa vojskom Republike Srpske; Solana - koji je naredio bombardovanje Jugoslavije - ubeđivao je Crnu Goru da je i dalje drugo oko postmiloševićevske Jugoslavije; premijer Srbije Zoran Đinđić rekao je da će prvi posao vlade u 2002. godini biti borba protiv korupcije i kriminala. Krug se zatvorio, isto obećanje premijer je izrekao i početkom ove godine.
      
       Narod
       I to je sasvim dovoljan povod za ionako ritualni pregled (ne)ispunjenih obećanja, koji iz dosadne rutine neočekivanom tvrdnjom izvlači psiholog Svetlana Logar iz "Strateškog marketinga", agencije koja istražuje emocije i misli stanovnika Srbije: "Lideri DOS-a nisu ništa morali da obećavaju narodu koji je u ovoj godini dobio tačno ono čemu se nadao." Narod je hteo da Slobodan Milošević i socijalisti odu sa vlasti, da se uspostave odnosi sa svetom, da Srbija ponovo bude deo Evrope. Nije očekivao da će mu preko noći porasti standard i nije tražio novog Slobu umesto Slobe, novog harizmatskog vođu, već sistem u kome će lako smenjivati političare. Ovo su zaključci dubinskih istraživanja mnjenja građana do kojih se dolazi kroz duge razgovore u fokus grupama. Zato Svetlana Logar mirno kaže: "Ove godine stvari su se konačno vratile u normalu."
       Naravno, taj zaključak krije u sebi naučničko uopštavanje u kome se ne čuju glasovi nezadovoljnih građana i ne vidi strepnja političara da će se mediji ili birači setiti njihovih neispunjenih obećanja. Zato će Dušan Mihajlović, ministar policije Srbije, reći da su dva najveća propusta njegove službe što nisu saznali ko je ubio Slavka Ćuruviju i ko je oteo Ivana Stambolića. Elementarna pristojnost nalaže ministru da na kraju godine prizna ove propuste, iako je tokom cele godine onoliko puta objašnjavao zašto je ove slučajeve užasno teško, možda i nemoguće razjasniti.
       Kao što Mihajloviću nije bilo lako da prizna sopstvenu nemoć, sigurno se ni Đinđić nije prijatno osećao ponavljajući na kraju godine obećanje o obračunu sa korupcijom koje je izrekao i na njenom početku. Jer, premijer je time priznao da njegova vlada nije uradila mnogo u borbi sa, kako ga ocenjuju građani Srbije, najvećim domaćim zlom. Da bi ponovljenom obećanju obezbedio pristojnu uverljivost premijer je na mesto zamenika ministra policije doveo čoveka od njegovog velikog poverenja, Nenada Milića, svog dojučerašnjeg šefa kabineta. Time je premijer dao sasvim dovoljno dokaza njegovim kritičarima da je upravo ministarstvo policije - u kome su već smenjeni načelnik i zamenik načelnika Resora državne bezbednosti - najneuspešniji deo njegove vlade.
      
       Trgovina
       Da nema sizifovsku upornost i energiju koja se ne troši premijer je već početkom jeseni mogao da izgubi i poslednji gram samopouzdanja. Svi problemi koje je nasledio 25. januara samo su bili uvećani 25. septembra, a gotovo da nijedan nije bio rešen. Onoliki zakoni nisu doneti, ni "i" od inostranog kapitala se nije pojavilo u Srbiji, odnosi u koaliciji bili su gori nego ikada.
       Sa svim tim problemima Đinđić ulazi i u 2002. godinu. Snažna Demokratska stranka Srbije biće njegov najveći kritičar i njegov najopasniji protivnik. Od dva moguća rešenja, pakt sa ostatkom DOS-a ili pakt sa DSS-om, Đinđić je odabrao prvo. Uveren je da mu je lakše da bude neprekidno "ucenjivan" od lidera malih stranaka, nego da napravi veliku nagodbu sa velikim DSS-om. Na primeru Velimira Ilića, prgavog lidera Nove Srbije, Đinđić je najbolje demonstrirao koliku ima moć ubeđivanja buntovnih šefova, nazovimo to tako u nedostatku preciznijeg izraza.
       Navikao i na veće rizike Đinđić može relativno mirno da gleda na svoju minimalnu većinu u parlamentu u kojoj će svaki od 131 poslanika morati da preraste u najdisciplinovanijeg dosovskog vojnika.
       U ovom trenutku Đinđić misli da bi morao da plati mnogo veću cenu kada bi pravio pogodbu sa DSS-om. Pre svega nije trenutak za trgovinu, "sada smo jaki, cena nam je izuzetna, nije vreme za prodaju", kaže jedan ministar iz Vlade Srbije. Uz to trgujući sa velikim DSS-om Đinđić bi morao da plati mnogo više nego što će platiti celom ostatku DOS-a. Konačno, on sa puno prava može da kaže da Koštuničini ljudi i nisu baš toliko od reči kao što tvrde da jesu. Umeli su i oni da iznevere obećanja. Dovoljno je setiti se samo glasanja DSS-a protiv Zakona o radu u načelu, ne mora da se gleda koalicioni sporazum DOS-a u kome jasno piše da se sve stranke obavezuju da će podržavati politiku vlade. O narastajućem nepoverenju svedoči i izvor NIN-a koji tvrdi da je premijer zahtevao da u nedavnom, ipak neodržanom, razgovoru između njega i predsednika Jugoslavije obavezno prisustvuje još neko, kao - svedok.
      
       Ustav
       Ipak, izvesno je da Đinđić neće spaljivati sve mostove prema DSS-u. To je pokazao ovih dana odbijajući da prihvati predlog da se iz upravnih odbora raznih preduzeća izbace svi članovi DSS-a. Moguće je da će pisanje novog ustava Srbije omogućiti stalni kontakt dve glavne snage DOS-a. "Ne smemo da propustimo poslednju priliku generacije da napravimo novi demokratski ustav demokratske Srbije", ukrasna je hartija u koju je Đinđić upakovao svoju ponudu Koštuničinim ustavotvorcima da započnu posao u kome će sigurno biti više saradnje nego svađe i u kome će i jedni i drugi naći dovoljno zadovoljstva da potisnu mrzovolju koju će izazivati sukobljavanje povodom dnevno-političkih stvari.
       Sasvim je izvesno da se Đinđić za držanje na distanci DSS-a odlučio posle istraživanja javnosti koja pokazuju da ljudi jednostavno i ne gledaju na hod Koštunice i Đinđića na čelu dve kolone kao na smak sveta. U decembru je bilo 22 odsto ispitanika koji su i o Koštunici i o Đinđiću imali pozitivno mišljenje (46 odsto u aprilu); 33 odsto onih koji su o prvom mislili pozitivno, a o drugom negativno (41); 17 odsto koji su dobro mislili o Đinđiću, a loše o Koštunici (dva odsto u aprilu) i 26 odsto koji su obojicu ocenjivali negativno (11 odsto). Srđan Bogosavljević, direktor "Strateškog marketinga" tumači ove podatke: "U javnosti više nema prostora za miroljubivu politiku Gorana Svilanovića i Miroljuba Labusa, koji hoće da pomire Koštunicu i Đinđića. Narod to više ne zanima. Pušta ih da idu odvojeno."
       Setite se Svetlane Logar: "Narod je hteo promenu sistema, hteo je smenljivu vlast, nije hteo harizmatske lidere." To se može reći i ovako: narod shvata da je za njega dobro ako postoje dva centra moći - Koštunica i Đinđić. I neka jedan kontroliše drugog, to je najbolji način da niko od njih ne sme i ne može da postane bahata, neodgovorna vlast.
       Svakako da Vojislavu Koštunici, predsedniku Jugoslavije i DSS-a, poštenje neće dozvoliti da bude zadovoljan onim što je učinio u ovoj godini. I on, kao i Đinđić prenosi u narednu godinu najveće svoje obaveze: odluka o opstanku Jugoslavije, regulisanje odnosa sa Haškim tribunalom, odnosi u DOS-u, ustav Srbije... Očigledno je da je Koštunica uveren da Milo Đukanović na referendumu ne može da dobije dovoljan broj glasova da bi proglasio nezavisnost Crne Gore te da će mu ostati svi pobrojani problemi da ih rešava. Za njega će možda najteži biti saradnja sa Haškim tribunalom. Partneri iz DOS-a potpuno su mu prepustili bavljenje ovim definitivno neprijatnim poslom i od te namere će odustati samo u slučaju krajnje nužde, kada će republička vlada - na osnovu Statuta tribunala - poslati nekoga u Ševeningen, da bi dobila parče šargarepe.
       Koštunicu će jednako toliko brinuti i njegova stranka. Izvesno je da se on sada udaljio od nje, da ne učestvuje u partijskom životu svakodnevno, pa ga iznenadi već pomenuto glasanje o Zakonu o radu. Moraće, međutim, verovatno da se umeša u rešavanje sporova koji u stranci postoje pre svega u provinciji u slučajevima kad više pripadnika ima želju da zaposedne funkciju u nekom preduzeću ili lokalnoj vlasti. Sporovi koji postoje u beogradskoj centrali su jednostavno sporovi na koje je stranka navikla i koje je naučila da rešava bez potresa, kao kada se odlučivalo da li da Koštunica bude nosilac liste DOS-a na izborima u septembru 2000. godine, ili da li da se u decembru na republičkim izborima pojavi samostalno...
      
       Nemoć
       Veliki problem DSS-a biće i jasno definisanje imidža stranke. "Zbog gomile nejasnih poruka koje je emitovao DSS kao simpatizeri stranke se izjašnjavaju ljudi koji imaju sasvim različite stavove. Na osnovu toga bi se moglo reći da Koštunica nema stranku, da se ne zna šta je ona", sinteza je istraživanja "Strateškog marketinga" koju iznosi Bogosavljević.
       Naravno, ključno će, ipak, biti definisanje odnosa sa ostatkom DOS-a. Manevarski prostor je stravično uzan i DSS sebi više ne sme da dozvoli autogolove poput nemuštog predloga Milanu Milutinoviću da raspiše izbore.
       Dvojica najmoćnijih političara postmiloševićevske Srbije pokazali su ove godine koliko je moć relativna. Velika popularnost Koštunice nije mu pomogla u preuređenju Jugoslavije, saradnji sa Hagom, reorganizaciji vojske... i topila se brzinom kojom je i narasla. Strukture moći koje je Đinđić uzeo u svoje ruke nisu bile dovoljne čak ni za donošenje zakona o univerzitetu, prodaju jedne jedine cementare, otkrivanje ubice Slavka Ćuruvije, izvođenje na sud bilo kojeg od socijalističkih funkcionera onoliko optuživanih za svakakav kriminal...
       Svesni nemoći moći i neispunjenih očekivanja, Koštunica i Đinđić će dočekati novu godinu sa nikad slabijim rejtingom: DSS - 16,8 odsto glasača, DS - 15, SPS - 10 odsto (skok sa oktobarskih 8,5 odsto). Ti podaci im govore da ne moraju da se vole, ali će morati i dalje da sarađuju. Naročito posle prvih narednih izbora.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      

Zakoni Vlada je obećala da će u prvih sto dana doneti brojne zakone. Do kraja godine doneti su Zakon o privatizaciji, porezima, vojsci, sudovima, sudijama, javnom tužilaštvu. Nisu doneti antikorupcijski zakon, zakoni o duvanu, o policiji, krivični zakon, zakon o krivičnom postupku, javnom informisanju, univerzitetu, lokalnoj samoupravi, set izbornih zakona... Nije počelo ni pisanje ustava Srbije.

      
      

Tajming Naš tajming je bio: februar - uspostavljanje elementarnih struktura u vladi, policiji, Državnoj bezbednosti. Mart - budžet, teški dogovori sa budžetskim korisnicima (zdravstvo, školstvo, policija). April - elementarno zakonodavstvo, poreski zakon, trebalo je i zakon o privatizaciji, ali ćemo ga preneti u maj. U maju i junu uspostavljamo odnose sa Svetskom bankom i MMF-om, održava se Donatorska konferencija, dolazi nešto para za infrastrukturu. Jul-avgust - već strani investitori kupuju fabriku cementa u Beočinu i nekoliko drugih fabrika, osetiće se neki dolazak kapitala. Jesen je vreme kada će početi prvi ozbiljniji projekti da se realizuju u Srbiji. Septembar, oktobar, novembar - počinju već da deluju investicije koje smo preko Donatorske konferencije dobili, od Evropske komisije, počinju nova radna mesta da se otvaraju, privreda počinje da radi.               (ZORAN ĐINĐIĆ, intervju u NIN-u broj 2627, 3. maj 2001.)