Pre nego što vas pozovu na svoj sledeći derbi, na birališta, domaći političari moraju se potruditi da nauče da daju golove

      Šokiran sam i ogorčen - piše pre neki dan jedan gnevni čitalac - "što je u mojim omiljenim novinama objavljeno mišljenje s kojim se duboko ne slažem..." Suština spora je u ovom slučaju nebitna. Baš kao što su i ciljevi, barem u politici, manje bitni od sredstava i načina da se oni ostvare. Ne, nije reč o nameri da se za ovu priliku iznova otvori rasprava o istorijskoj osnovanosti optužbi na račun jednog od tvoraca moderne teorije države i politike Nikola Makijavelija, niti da se ponovo bavimo novinama i novinarima, već da se postavi pitanje: zašto nas oni drugi i drugačiji, i druga i drugačija mišljenja toliko uzbuđuju i nerviraju? I, mogu li se u sadašnjem vremenu pomiriti naizgled nepomirljivi elementi i argumenti? Recimo, mogu li se pomiriti domaći pobornici ideala liberalne države, za koje je pojedinac uvek važniji od same države, i domaći neokonzervativci, za koje su država i državni razlozi uvek na prvom mestu?
       Dakle, junak s početka ove priče (koji nije izmišljen), vrli i uzoran građanin, jedan od onih koji će se u svakoj prilici javno deklarisati kao politički korektan pobornik demokratskih ideja i reformi, priznaje da voli samo novine koje se sa njim u svemu slažu, koje će mu redovno potvrđivati kako je u pravu. Je li on u tome usamljen? Koliko ste puta čuli osobu koja vam se učinila mudrom samo zato što je razgovetno izrekla ono isto što i vi mislite? Ta priča, naravno, ne važi samo za domaće nacionaliste i globaliste, legaliste i reformiste, liberale i konzervativce, već mirne duše može da se primeni i na pobornike tehno i pop muzike, o roku i turbo folku da i ne govorimo, na davno ocvale ovdašnje moderniste i postmoderniste u književnosti, na umorne i razočarane "partizanovce" i "zvezdaše", koji već dugo ne odlaze na utakmice, jer su svesni da je ovdašnji fudbal na izdisaju...
       Tako će gospodin Vojislav Koštunica (u nedavnom intervjuu za NIN), s primetnom gorčinom, reći kako nesumnjivo postoji deo javnosti koji smatra da je u celoj našoj priči o promenama, o reformama, jedno pitanje potpuno beznačajno, da ono opterećuje put u reforme, otežava ga i usporava. To je državno pitanje. Postoje, dodaće on, ljudi koji smatraju da smo mi već postali deo šireg sveta, da su granice iščezle, da treba da se upodobimo tim pravilima koja važe u svetu, ne obazirući se na državni okvir. Jer, po njegovom mišljenju, van tog okvira reforme nisu mogućne. Nema, naime, modela reforme koji bi bio primenjiv u svakoj zemlji sveta, kao da se zemlje između sebe ne razlikuju, kao da ne postoji istorija, kao da ne postoji prošlost, nasleđeni problemi... On, očito, ne razume ni ljude koji potcenjuju pravo. Koji smatraju da preterano poklanjanje pažnje pravu usporava reforme i kod kojih je njegovo zalaganje za legalizam postalo gotovo predmet sprdnje...
       Na drugoj strani, gospodin Zoran Đinđić će reći da ako naše društvo ne promeni svoj odnos prema problemima, ne može da uspe. Ako zadrži skeptičan, pesimističan, defanzivan odnos prema problemima, mi ne možemo da napredujemo. On je, veli, svestan da je u Srbiji i dalje većinski onaj mentalitet koji je sklon da kaže - daj da sačekamo, da vidimo šta je to što dolazi, a što je nepoznato, ko zna kakve se namere iza toga kriju... Jer, u 21. veku bi nas takav pristup izbacio iz trke. Danas nije pitanje koje su zemlje bogate, a koje siromašne, nego koje zemlje brzo reaguju na promenjene okolnosti, a koje sporo. One koje sporo reaguju, biće siromašne. One koje brzo reaguju, biće bogate. A ako tema bude patriotizam i ko više voli narod, onda je veoma teško predvideti rezultat. Ali, onda Srbija gubi. Pobeđuješ samo ako si konkurentan, fleksibilan, prilagodljiv, ako si otvoren za nove ideje, ako nisi pesimističan, depresivan... "Umoran sam od moralisanja u našem društvu, u našoj kulturi i uopšte u slovenskom svetu, i od neuspeha koje slovenski svet doživljava proteklih nekoliko vekova. Vidim superiornost drugog pristupa i želim da i naš svet postane superioran prihvatanjem tog principa efikasnosti", govorio je (takođe u nedavnom intervjuu za NIN) g. Đinđić.       
       U dogledno vreme, možda već u godini koja dolazi, imaćete priliku da se na biralištu opredeljujete između ova dva gledišta. Takva vrsta opredeljivanja je prirodna, baš kao što je prirodno i da se opredeljujete između "Zvezde" i "Partizana". Ali, šta činiti kad fudbal padne na niske grane, kad su stadioni prazni, a svaki domaći fudbalski poletarac sanja samo kako da se domogne inostranstva? Da li bi fuzionisanje "Zvezde" i "Partizana", možda, rešilo taj problem? E, jednako tako, nije realno očekivati ni to da svi domaći političari reformske i demokratske orijentacije do tančina usaglase svoja stanovišta i poglede.      
       Šta nam onda preostaje? Pa, da se navikavamo na razlike i da se zbog razlika u mišljenju preterano ne uzbuđujemo, baš kao što se čitav savremeni svet oko takvih tema više ne uzbuđuje, budući da su podele na "leve" i "desne", liberale, konzervativce i ostale, odavno izgubile ne samo svoje izvorno značenje, već i svaki smisao. Tada će, valjda i domaći političari početi da shvataju da umesto pukih razlika, koje nam sada nude, moraju pribaviti i mnogo uverljivije i opipljivije dokaze da je baš njihova opcija delotvornija od svih drugih. Jer, ovako, oni bi mogli pomisliti da su razlike, same po sebi, dovoljne da biste im vi poklonili poverenje. To je kao kad bi uprave "Zvezde" i "Partizana" zaključile da je za uspeh u takmičenju dovoljno samo to što igrači dva kluba imaju različite dresove... A golovi?
       Ne bi li, zato, bilo bolje da, pre nego što vas pozovu na svoj sledeći derbi, na birališta, domaći političari shvate da se prvo moraju potruditi da daju golove, da ne bi igrali pred praznim stadionom. Stoga bi, valjda i za g. Koštunicu i za g. Đinđića, koji su se u protekloj godini katkada ponašali kao dva jarca iz drevne priče, sučeljena na brvnu, bilo uputnije da prvo sednu i dogovore se šta će koji od njih, i u kojem roku, učiniti za vas i za našu opštu stvar. A da potom vama prepuste da na biralištima ocenjujete kakve je koji od njih rezultate ostvario. I koliko je golova dao.      
      
       STEVAN NIKŠIĆ