NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Proces komunizmu

Jedan za drugim, izvedeni su pred sud ili optuženi ministar unutrašnjih poslova, potpredsednik vlade, šef partije i jedan član najužeg rukovodstva KP bivše Čehoslovačke, ali "zločini komunizma" koji im se stavljaju na teret daleko su od svega što je oličavalo režim srušen pre dvanaest godina

      Specijalno za NIN iz Praga
      
       Krenulo je! Kad bi ih to imalo zanimalo, Česi bi mogli da aplaudiraju svom pravosuđu, što je posle dvanaest godina oklevanja i vrludanja izvelo pred sud nekoliko najvažnijih ličnosti bivšeg režima. Prvo je otvoren proces federalnom ministru unutrašnjih poslova Jaroslavu Obzini i nekolicini njegovih potčinjenih koji su bili na čelu regionalnih uprava tajne policije. Odmah za njim, pred sud je izveden bivši dugogodišnji predsednik vlade, a pre toga ministar unutrašnjih poslova Lubomir Štrougal. A upravo je podignuta i optužnica protiv Miloša Jakeša i Jozefa Lenarta, šefa KP Čehoslovačke, odnosno člana partijskog vrha, sve dok "plišana revolucija" nije prekinula njihovu vladavinu. Ali, iako su optuženi za "zločine komunizma", dela za koja odgovaraju (sa delimičnim izuzetkom Obzine i kompanije) nisu od one vrste zbog kojih se komunizam kakav je vladao upoređuje sa fašizmom i koja su oličavala njihov režim.
       Komentarišući ovu relativno iznenadnu ofanzivu protiv bivših istaknutih komunističkih funkcionera, mediji se pitaju da li je reč o sticaju okolnosti, slučajnoj podudarnosti ili se pravosuđe probudilo i rešilo na "tvrde korake" posle dugog perioda zatvaranja očiju pred "očekivanjima javnosti". I svi jednodušno zaključuju da je došao kraj relativnog mira u kojem su živeli nekadašnji moćnici i uverenja da će do kraja života ostati nekažnjeni. Niko od njih više ne može biti siguran da će izbeći pravdi, pa ni oni koji se pozivaju na starost i bolest, kao otac sadašnjeg lidera KP Češke i Moravske, bivši islednik tajne policije Alojz Grebeniček, koji četvrtu godinu izbegava da se pojavi pred kolegama novog pokolenja, pozivajući se na loše zdravlje. Praški gradski sud se rešio na presedan: neće više biti uviđavan prema lekarskim uverenjima pana Grebeničeka i već je zakazao preliminarni pretres neposredno u bolnici u kojoj on leži već nekoliko meseci, što pokazuje da ova praksa nije slučajnost.
      
       Štrougalov hendikep
       Predsednik Vaclav Havel je tu novu praksu pozdravio kao zaokret u delovanju pravosuđa. "Neki slučajevi koji su se dugo povlačili između istrage i tužilaštva sada su se pokrenuli s mrtve tačke i to ima veliki značaj" - izjavio je on povodom suđenja Obzini i Štrougalu.
       Predsednik čehoslovačke vlade skoro punih 19 godina (januar 1970 - oktobar 1988), pošto je sprovedena legalizacija sovjetske okupacije i počela famozna normalizacija i uklonjeni svi inicijatori i akteri Praškog proleća, Lubomir Štrougal (77) nije optužen za neki od "zločina komunizma" u tom dugom periodu dok je bio premijer, već za "zloupotrebu službene dužnosti" dok je bio ministar unutrašnjih poslova (1961-65). Samo mesec dana pre nego što će napustiti tu funkciju, on je - prema optužnici - zaustavio krivičnu istragu protiv grupe pripadnika tajne policije, koji su 1948. godine, posle brutalnog saslušavanja, likvidirali tri "špijuna", inscenirajući njihov "pokušaj bekstva".
       Ta trojica nisu bila ni u kakvoj međusobnoj vezi, ali ih je sudbina povezala neposredno pošto su komunisti preuzeli vlast. U Čehoslovačkoj i u istoriji njene tajne policije zabeleženi su kao "slučaj tri ubistva": František Novotni je bio funkcioner Ministarstva unutrašnjih poslova, Peter Konečni generalni sekretar omladinskog ogranka zabranjene Nacionalne socijalne partije, a Bedžih Vajsner obaveštajni oficir ratne vlade u egzilu, u Londonu. Mučeni i tučeni, nisu priznali "zločine" za koje su ih teretili. Da se ne bi otkrilo kojim su se metodama služili da iznude njihova priznanja, islednici su Novotnog i Konečnog odvezli van Praga, jednog čak u Slovačku, drugog u šumu blizu Benešova, i ustrelili ih "prilikom pokušaja bekstva". Vajsner je umro usled unutrašnjeg krvarenja, kao posledice batinanja, a njegove slomljene kosti i modrice objasnili su "padom niz stepenice".
       Istragu o "slučaju tri ubistva" naredio je sam Štrougal, što priznaje i optužba, ali ne prihvata njegovu odbranu da nije naredio da se "ta stvar ostavi na miru", pošto je dobio izveštaj unutrašnje inspekcije ministarstva, niti da je taj izveštaj odbacio zato što je insistirao na odgovornosti samo "pešaka" tajne policije, dok su "krupne ribe" ostale nedirnute, zatražio da slučaj preuzme vrhovno tužilaštvo. Njegov hendikep je što o tome nema beleške u dokumentaciji ni ministarstva, ni tužilaštva.
       Ured za dokumentaciju i istraživanje zločina komunizma okrivio je Štrougala i za "nezakonito naoružavanje" odreda narodne milicije, koja je posle pada komunističkog režima okvalifikovana kao "partijska vojska", ali je Vrhovni sud stao na stanovište da on za to nije odgovoran. Pokrenuta je bila i istraga o njegovoj odgovornosti za "dezinformisanje javnosti" posle havarije černobiljske nuklearne elektrane 1986, ali je sam islednik odustao da predloži tužilaštvu da podigne optužnicu.
      
       "Asanacija" nepodobnih
       Štrougala, međutim, niko ne pominje čak ni kao saodgovornog za operaciju tzv. asanacije, proganjanje disidenata koji su na prelomu 70-80-ih godina, pod psihofizičkim pritiskom, prisiljavani na "dobrovoljnu emigraciju", mada se upravo to vreme, dok je on, kao premijer, bio na vrhuncu moći, smatra "najmračnijim periodom komunističke Čehoslovačke", što je preterano, ako se ima na umu praksa 50-ih, s njihovim monstr-procesima. "Aasanacija", "čišćenje" zemlje od "unutrašnjih neprijatelja" stavlja se na teret ministru unutrašnjih poslova u Štrougalovoj vladi Jaromiru Obzini (1973-84) i nekolicini njegovih potčinjenih, koji su u to vreme bili šefovi oblasnih uprava tajne policije.
       U Čehoslovačkoj tih godina samo su najprovereniji građani uživali privilegiju da mogu lično da upoznaju kapitalizam. Svako ko je pokušao da za svoj račun pređe u Zapadnu Nemačku ili Austriju, rizikovao je da bude ustreljen na granici. Tajna policija je, međutim, posle pokretanja Povelje 77, počela da pravi liste ljudi koji inače nikada ne bi dobili "pasoš za inostranstvo" - s namerom da ih prisili da napuste zemlju, da "ne truju narod". Primenjivane su razne mere psihičkog i fizičkog pritiska i zastrašivanja, sve do pretnje ubistvom, da bi se nepodobni privoleli da "dobrovoljno" zatraže dozvolu da emigriraju na Zapad.
       Operaciju "Asanacija" (čišćenje, dekontaminacija!), smislio je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Jaromir Obzina, da bi obezglavio disidentski pokret, tako što će vodeći potpisnici Povelje 77 biti uklonjeni iz zemlje, a ostali, zastrašeni, da odustanu od opasne "antidržavne aktivnosti".
       Glavni optuženi je na suđenju tvrdio da "ništa što je bilo preduzimano nije bilo nezakonito". Naprotiv, disidenti su, kako kaže, "uživali privilegiju" na koju obični čehoslovački građani nisu mogli ni da pomišljaju, mada, priznaje, to nije bilo radi njihovog dobra, već "u interesu bezbednosti države". Privilegovani su mogli da biraju između zatvora i stalne ugroženosti, ako ostanu u zemlji, i praktično doživotnog izgnanstva. Pošto u tom trenutku još nije bila podignuta optužnica protiv dva najviša komunistička funkcionera do "plišane revolucije", prvog sekretara CK KP Čehoslovačke Miloša Jakeša i člana Predsedništva CK Jozefa Lenarta, suđenje Obzini i kompaniji nazvano je u medijima "najvećim sudskim procesom protiv stubova komunizma od njegovog pada 1989."
      
       Prvi odgovorni za '68.
       Suđenje njima dvojici, ne samo zato što su bili daleko važniji "stub komunizma" u Čehoslovačkoj od ministra unutrašnjih poslova i nižih šefova tajne policije, nego i zato što prvi optuženi zbog dela u doba vojne intervencije Varšavskog pakta avgusta 1968, svakako će preuzeti primat. Prema optužnici koju je tužilaštvo dostavilo gradskom sudu Praga, Jakeš i Lenart su počinili krivično delo "podrivanje Republike i veleizdaju", jer su u sovjetskoj ambasadi u Pragu, sutradan posle invazije, učestvovali u pregovorima sa zvaničnim predstavnicima SSSR-a o formiranju tzv. radničko-seljačke vlade koja je trebalo da preuzme vlast i "legalizuje okupaciju Čehoslovačke".
       Uredu za dokumentaciju i istraživanje zločina komunizma tek je u trećem pokušaju uspelo da Jakeš i Lenart budu optuženi. Prvi put, avgusta 1997, sud je naredio dopunsku istragu, a drugi put je tom receptu pribegao gradski tužilac, da bi Viši sud za češki deo Češke (isti takav postoji za Moravsku i Šlesku) to stavio ad akta. Obnavljanje istrage je naredio Vrhovni sud (za celu Češku), na zahtev tadašnjeg ministra pravosuđa Vlaste Parkanove. Sada i istražitelji zločina komunizma i tužilac veruju da će sud prihvatiti optužnicu i zakazati suđenje: "Ovaj slučaj je prošao sve peripetije kroz koje je mogao da prođe" - izjavio je portparol Ureda za dokumentaciju i istraživanje zločina komunizma Jan Srb.
       Jakeš (79), kao poslednji šef vladajuće partije, postao je simbol pada komunizma u Čehoslovačkoj novembra 1989. Njegov izbor, dve godine pre kraja totalitarizma, bio je rezultat kompromisa dveju struja u partijskom vrhu - tvrde linije i "gorbačovske" struje" koja se zalagala za čehoslovačku perestrojku. "Najmanje je mogao da smeta" i jednima i drugima. Za Lenarta (78), Slovaka sa češkim državljanstvom, sve vreme dok je pripadao eliti režima, govorilo se "taj ume da se održi na vrhu". Iako je bio čovek Antonjina Novotnog, koga je srušilo Praško proleće, odmah se priklonio "reformistima", kao što je među prvima stao iza intervencije Moskve koja je dokrajčila "socijalizam sa ljudskim likom". Njegova karijera je znala samo za uspon, a prvi poraz u životu pretrpeo je nedelju dana posle izbijanja "plišane revolucije", kada je, zajedno sa Jakešom, isključen iz partijskog vrha, što je bio ustupak vođama masovnih demonstracija, da bi prihvatile pregovore sa "obnovljenim rukovodstvom" KPČ.
       Od suđenja Jakešu i Lenartu, sudeći prema medijima, očekuje se mnogo više od presude (dug ili doživotni zatvor) koja bi zadovoljila zakasnelu pravdu - da probudi javnost koju procesi protiv Štrougala i Obzine nisu preterano zainteresovali: "Naša '68. bila je godina velikih nada i ovaj slučaj mogao bi da izazove veću pažnju nego prethodni", nada se portparol Jan Srb.
      
       BRANKO STOŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu