Zahvaljujući politici perestrojke, građani SSSR-a dobili su slobodu, javnost. Označeni su počeci demokratskih tržišnih transformacija u ekonomici. Mi smo se, najzad, ratosiljali "hladnog rata"

      Uoči 26. decembra - zvaničnog datuma raspada Sovjetskog Saveza - Mihail Gorbačov dobio je mnoštvo pitanja inostranih sredstava informisanja u vezi sa tim događajem. Suština tih pitanja svodi se, uglavnom, na tri teme: kako, deset godina kasnije, Gorbačov ocenjuje raspad Sovjetskog Saveza? Kakav je njegov odnos prema desetogodišnjem periodu novije ruske istorije u vreme predsednikovanja Borisa Jeljcina? I kako ocenjuje rad novog ruskog predsednika Vladimira Putina? Evo šta o tome kaže Mihail Gorbačov.
       - Ja se kritički odnosim prema raspadu Sovjetskog Saveza. Još 1991. godine, kada se u veoma oštroj borbi kristalisao projekat nove savezne države - reformisanog Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika - uvek sam apostrofirao da neću učestvovati u razbijanju sovjetske države. Upravo meni pripada inicijativa sprovođenja Svesaveznog referenduma 17. marta 1991. godine, na kome je ljudima ponuđeno da odgovore na pitanje: "Smatrate li neophodnim očuvanje Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika kao obnovljene federacije ravnopravnih suverenih republika, u kome će se u potpunosti garantovati prava i slobode čoveka svake nacionalnosti"? Čak 76,4 procenta onih koji su učestvovali na referendumu pozitivno je odgovorilo na ovo pitanje. Međutim, uprkos volji naroda, ogromna država prestala je da postoji.
       Bio je to kolosalni razarajući proces, koji je bivše sovjetske republike sa njihovim ekonomskim sponama izgrađenim uspostavljenom podelom rada, saterao u bezizlaznu situaciju. I mi ćemo se još dugi niz godina čupati iz nje.
       Da li je bilo moguće spasti SSSR?
       U državi se akumuliralo previše problema, ali rešenja za te probleme nisu iznalažena. Objektivno gledano, stari Savez je sebe preživeo. Preciznije rečeno, preživljavao. Možda bi on i postojao još izvesno vreme, ali je situacija zahtevala fundamentalne promene. Centralni put - sa aspekta narodnih interesa - nije vodio preko dezintegracije, raspada, već preko reformisanja, decentralizacije. Otuda i priprema novog Saveznog ugovora.
       Zahvaljujući politici perestrojke, građani SSSR-a dobili su slobodu, javnost. Označeni su počeci demokratskih tržišnih transformacija u ekonomici. Mi smo se, najzad, ratosiljali "hladnog rata". Poznato je svima da su SSSR i SAD trošili po deset biliona dolara na trku u naoružavanju. A u to vreme mi u Sovjetskom Savezu nismo mogli obezbediti ljudima najobičnije stvari: stanove, normalnu svakodnevicu, socijalne garancije, ekološki čistu sredinu. Sve smo odlagali za kasnije. Bilo nas je sramota do beskraja kada nismo imali ni deterdženta za pranje rublja, ni zubnih pasti, ni običnih čarapa. Ništa se od toga nije moglo nabaviti u radnjama. Tek 9 ili 10 procenata industrije proizvodilo je životno neophodne proizvode. Je li bilo moguće amortizovati na neki način takvu situaciju? Jeste, ali je za to bilo potrebno da se od sto i više milijardi, koliko se trošilo za odbrambene svrhe, uzme svega deset do petnaest procenata i usmeri na proizvodnju robe za svakodnevne potrebe. Nismo uspeli da to učinimo.
       Mi smo hteli da vlast KPSS iskoristimo u cilju ovaploćenja kursa perestrojke i da demokratizujemo samu partiju. Preračunali smo se. Ona se nije dala reformisati. Preračunali smo se i sa reformisanjem Saveza. Zakasnili smo. Nikom u svetu nije ni padalo na pamet, sem malih izuzetaka, da se Sovjetski Savez samolikvidira.
       Tada sam sebi postavljao pitanje: zar je Savez i zaista meni toliko potreban?
       To me je navodilo i na mnoštvo drugih razmišljanja. Naravno, preživljavao sam gorko razočaranje. A zemlja je ćutala. Zašto?
       Smatram da je stvaranje Zajednice Nezavisnih Država bilo ishitreno rešenje. U skladu sa dokumentima, u toj Zajednici trebalo je da budu očuvani zajednički ekonomski prostor, jedinstvena valuta, zajednički bankarski sistem, združene oružane snage, usaglašena spoljna politika. Obični ljudi, koji se ne upuštaju u političke zavrzlame, sticali su utisak da će se zemlja sačuvati. A politička elita je imala svoju računicu. Bilo je sasvim jasno da Zajednica Nezavisnih Država kao sistem ne može opstati. Međutim, rusko rukovodstvo ga je izmislilo kako ne bi zaoštravalo situaciju u zemlji. Faktički, građani su bili svesno obmanuti tim manevrima. Dvanaestog decembra 1991. godine Rusija je proglasila svoju nezavisnost. Od koga nezavisnost? Od same sebe? Od Velike Rusije? Ja ne odlazim na praznike Nezavisnosti Rusije, jer za mene to nije svečani, radosni dan.
       Šta da kažem o Jeljcinovoj epohi.
       Kada su se na ceremonijalu u Kremlju povodom desetogodišnjice Zajednice Nezavisnih Država okupili šefovi država Zajednice i čuli da je na zasedanje pozvan Boris Jeljcin, predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev je upitao: "A zašto je pozvan Jeljcin?" Ne znam kako on lično tumači tu svoju repliku, ali ja sam je doživeo ovako: čovek je razbio zemlju, a potom i Zajednicu Nezavisnih Država, a mi mu odajemo počasti.
       Rusija je morala da se kreće u pravcu tržišne ekonomije. Ali ne i da se otvara za neograničene potoke uvozne produkcije do te mere nepripremljena zemlja koja je sama proizvodila nekonkurentnu po kvalitetu produkciju. Time je samo ugušena domaća proizvodnja. I ispalo je ovako: postavljen je zadatak da se ide napred, a našli smo se pozadi.
       Jeljcinova epoha predstavlja fijasko za zemlju.
       Kritički ocenjujući rezultate deset godina proteklih nakon raspada SSSR-a objektivnosti radi moram kazati da uz sva razaranja - i nauke, i obrazovanja, i ekonomije, i jednostavno načina života ljudi - Rusija je ipak sačuvala i u izvesnoj meri privila intelektualni potencijal koji je ostao jedan od najviših u svetu. Sačuvani su ogromni prirodni resursi, mada su mnogi opljačkani. I što je najvažije, ljudi žive, odupiru se nevoljama i nešto rade. Preživljavaju i uče! Nastao je i preduzetnički sloj! I najzad, mi smo počeli da poimamo značaj slobode, demokratije, tržišne privrede. I uz normalno, pametno i odlučno rukovođenje zemljom, Rusija ima šansu da se iščupa iz ruina.
       O predsedniku Vladimiru Putinu.
       Pažljivo pratim rad Vladimira Putina i polažem velike nade u to da Rusija za vreme njegovog predsednikovanja može izaći iz krize. On je već postao zreo, ozbiljan rukovodilac. Od samog početka svog rada Putin vodi pismenu i mudru politiku na međunarodnoj areni. To se pre svega odnosi na formiranje novog produktivnog kursa u pravcu uspostavljanja uzajamnih odnosa sa zemljama Zajednice Nezavisnih Država, u pravcu kardinalnog poboljšanja odnosa sa Zapadnom Evropom i Sjedinjenim Američkim Državama.
       Poznato je da se napredovanje obezbeđuje preko razrešenja nastajućih protivurečnosti. A njih ima podosta u odnosima između Rusije i Sjedinjenih Država. Međutim, zar ne postoje i razlike između Evrope i Amerike, ali to im ne smeta da realizuju integracione procese. Rusija takođe može učestvovati u njima, zadržavajući svoju samobitnost i suverenitet. Sve češće se u poslednje vreme govori i o postepenom uključivanju Rusije u mehanizme NATO-a. Od izuzetnog su značaja odnosi Rusije i Evropske zajednice.
       Život pokazuje da je sazrela neophodnost nove međunarodne saradnje. Čini mi se da postoje realne šanse da se svet promeni nabolje. Jedino pravilni korak u tom pravcu bio bi stvaranje novog svetskog poretka, u okvirima koga bi se na drugačiji način rešavao problem bezbednosti. Njegovom stvaranju trebalo bi da bude podređeno sve.
      
       (RIA "Novosti")