Tokom devedesetih godina gradske porodice sa maloletnom decom su najugroženija kategorija stanovništva kada je o siromaštvu reč. Siromašne porodice sa decom čine 70 odsto ukupnog stanovništva u Srbiji, a čak 90 odsto siromašnih porodica su urbane porodice, kaže Mirjana Bobić, asistent na Filozofskom fakultetu na Katedri za sociologiju porodice.
       Najviše novca prosečnoj porodici kod nas odlazi na hranu. Sva istraživanja, međutim, pokazuju da se nekvalitetno hranimo?
       - Da. Preovlađuje potrošnja ugljenih-hidrata i skroba što znači da su se najviše trošili hleb i krompir. Manjkalo je raznovrsnih namirnica naročito mesa, mlečnih proizvoda, voća i povrća. Seoska domaćinstva bila su u boljem položaju. Proizvodila su dovoljno za sopstvene potrebe ili bar za egzistencijalni minimum.
       Mladi parovi su često primorani da ostanu u stanu svojih roditelja. Trogeneracijski sastav u našim malim stanovima postao je preovlađujući. Čini se da to jednostavno nije zdravo?
       - Nasledili smo nepovoljnu strukturu stambenog fonda u gradovima. Dominiraju jednoiposobni i dvosobni stanovi. Skučenost utiče na pogoršanje međugeneracijskih odnosa i dovodi do ozbiljnih psihosocijalnih poromećaja. Istraživanja pokazuju da, u proseku, imamo osam kvadratnih metara po članu domaćinstva što pogoduje razvijanju i ispoljavanju patološke dimenzije kod ličnosti.
       Kod nas se smatra normalnim da deca istog, ali i različitog pola dele sobu.
       - Svetska istraživanja pokazuju da već posle desete godine svako dete ima potrebu da se osamostaljuje i da se osamljuje. Ima pravo na aktivnosti za koje želi da ostanu van vidokruga ostalih članova porodice. Negde do trinaeste godine, svako dete bi trebalo da ima zasebnu sobu. To su standardi kao preduslov za normalan psihofizički razvoj ličnosti. Naše porodice žive tu negde oko patološkog praga nastanjenosti koji je nepovoljan kada je u pitanju kvalitet života.
       Da li je sve baš tako crno, ima li prednosti kada su višegeneracijske porodice u pitanju?
       - Pozitivna strana je ta što su porodice razvile strategije za održavanje ili poboljšanje svog standarda. Više članova na malom prostoru pokazuje se kao funkcionalno za svakodnevne poslove u domaćinstvu. Znači: čuvanje dece, nabavke, briga oko starih lica, odvođenje ili dovođenje dece iz škole ili vrtića, baka i deka servis - pa do rešavanja ključnih pitanja kao što su zaposlenje mladih ili stan. Ljudi objedinjuju penzije, plate, pomažu se. Zbog neredovnih prihoda i zato što su oni bili minimalni, mnogi su bili prinuđeni da rade u sivoj ekonomiji. Dobra stvar u višegeneracijskim porodicama je ta što deca nisu ostajala sama. Bake i deke su ih štitili i brinuli o njima.
      
       MIRJANA BOBIĆ,
       sociolog