Porodica Pešić iz Beograda nije možda - mereno statističkim aršinom - prosečna srpska porodica. Ali je zato njihova porodična priča tipična ilustracija životnog stila i problema s kojima se sreću pripadnici različitih generacija u velikom gradu

      Da li su skladne porodice odavno izumrle? Svedoci su neprijatni, jer tvrde da je najčešća muzika iza naših vrata: galama, cika i vriska. Srpski domaćin, izgleda, najslađe spava kad ukućanima nadahnuto i praktično objasni kako je on bog i batina. Poslednjih petnaestak godina čoveka prosto podilazi jeza od svakodnevnih opisa običnih dana u životu neke obične porodice. Crne hronike to potvrđuju toliko da se nameće pitanje: da li je iko ovde ostao normalan i da li je ono što se nekad zvalo porodičnom harmonijom načisto isparilo i pretvorilo se u zanimljivo štivo opisano u sve manje traženoj, a nekad popularnoj ediciji ljubavnih vikend romana. Ozbiljni pisci nikad nisu mogli da profitiraju pišući o nečem tako banalnom, kao što bi bila storija o srećnoj porodici. Ima li, kod nas, još takvih?
       Porodica Pešić živi na četvrtom spratu u jednom od solitera na Banjici (beogradsko naselje). Tri generacije žive u trosobnom stanu. Đurđevka i Zoran imaju dvoje dece: sedamnaestogodišnju Jelenu i dvadesetjednogodišnjeg Milana. Žive sa Zoranovim roditeljima, Nadom i Jovanom, vitalnim sedamdesetogodišnjacima. Već dvadeset tri godine žive zajedno. Pre nego što su dobili ovaj stan, početkom devedesetih, dvanaest godina su svi živeli u jednoiposobnom stanu, u naselju Braća Jerković.
      
       Navika
       "Tu smo nekako uspeli da organizujemo život, ali je stan bio pretrpan nameštajem. To je postao veliki problem kada su deca prohodala. Često su razbijala kolena ili glavu udarajući u poneki deo nameštaja. Ipak, koliko god da zvuči ludo, često kažemo da nam je tamo bilo lepše. Komšiluk je bio drugačiji, ljudi su se više družili. Vrata nikada nismo zaključavali. Sada kada komšija zazvoni, znamo da mu nešto treba", priča Đurđevka, koju skraćeno zovu Đurđa. Ima četrdeset šest godina i dvadeset pet godina radnog staža. Radi u projektnom birou "Elektroistoka", kao elektrotehničar na poslovima projektovanja.
       Naša sagovornica kaže da je čitavog života želela veliku porodicu i nije imala ništa protiv da od udaje živi sa roditeljima svog supruga, koji su je od početka lepo prihvatili. Imala je teško detinjstvo. Otac joj je umro kada joj je bilo tri godine. Majka je bila tekstilna radnica, uglavnom sa minimalnim primanjima. Bile su podstanarke. Za dvanaest godina promenile su trinaest stanova. "Često se događalo da nismo imale novac ni za najosnovnije stvari. Školovala me je opština, dobila sam stipendiju 'Titovog fonda'. Osetila sam veću bedu nego što je sada", priča živahna i prijatna gospođa Pešić.
       Njen suprug Zoran radi u veletrgovini lekovima "Temedifarm", već dvadesetak godina. Kaže: "Mogli smo da živimo odvojeno od mojih roditelja, ali kad se ta prilika ukazala, već je bilo kasno. Toliko smo se navikli jedni na druge, da bi rastanak svima teško pao. Svesni smo da bi po nekim civilizacijskim standardima bilo normalno da svako dete ima svoju sobu, pogotovo jer je reč o mladim ljudima različitog pola. Ali, tako je kako je."
       Đurđa i Zoran su odgovorni i vredni ljudi. Društvena kriza ih je naterala da se ponašaju kao da su po tom pitanju spremni da obore rekord. Pored redovnog posla, još na početku braka počeli su da rade dodatne poslove. Zoran je fotografisao na svadbama, ili su se oboje javljali na oglase i krečili stanove.
      
       Preduzimljivost
       Sada nerado pričaju o svojim preduzimljivostima jer je vlada objavila rat ljudima u sivoj ekonomiji. Za naše uslove oni dobro zarađuju na svojim radnim mestima, zajedno oko trideset hiljada dinara, ali njihovo šestočlano domaćinstvo dnevno troši između dvadeset i trideset maraka na najosnovnije dnevne potrepštine, ne računajući meso. Novac od plate odlazi na hranu.
       Ovaj par se ne stidi nijednog posla. Đurđine kolege na poslu su, recimo, znale da ona na pijaci prodaje kolače koje sama pravi. A pravi ih sjajno. Potražnja je bila dobra, ali je Đurđa u nekom trenutku odustala, jer joj se nije isplatilo. Nije zabušavala, pravila ih je jednako kvalitetno kao i za porodicu. I ona i suprug su postali stručnjaci za rad na računarima. Nisu pohađali nikakav kurs, samouki su: "Kupila sam knjige i učili smo noću. Snalazimo se kako znamo e da bismo preživeli. Svesni smo da je najgore kukati, a ništa ne preduzimati."
       Njihov uobičajeni radni dan izgleda ovako: Đurđa ustaje u četiri i trideset, a Zoran u pet sati. Ona stalno radi pre, a on posle podne. Viđaju se tek uveče, ali i tada rade sve do dvadeset tri sata. Ako ništa drugo, Đurđa popravlja ili šije garderobu ukućanima. Radnim danima spavaju u proseku oko četiri do pet sati, a vikendom do osam.
       Evo i rezultata. Imali su auto, ali su ga prodali kada je njihov sin upisao Višu elektrotehničku školu - smer za rad na računarima. Kupili su mu kompjuter. "Sve što imamo stečeno je pre devedesete godine. Od tada ništa novo nije kupljeno, a bela tehnika se već uveliko kvari." Na sreću, Zoran ume svaki kvar da popravi, ali štošta i da napravi. Recimo, metalnu konstrukciju na terasi (vario je sam uz Đurđinu pomoć) i lamperiju u stanu.
       U poslednjih pet godina, tek su ove godine uspeli sebi da priušte godišnji odmor. Imali su novca za najjeftiniji aranžman, što znači za seoski turizam. Bili su gosti jedne porodice u Kosjeriću. Divno su se proveli.
      
       Odricanja
       I još o rezultatima. Đurđa ide kod frizera samo kad mora. Rado se sećaju izlazaka u pozorište i bioskop. Godinama, od mnogobrojnih obaveza ne stižu ni da privire u hramove kulture. "Osim najosnovnijih potrepština, sebi ne kupujem ništa. Oblači me drugarica koja živi u Minhenu. Dođe jedanput godišnje sa mnogo poklona. Ovog leta je naša ćerka kod nje provela tri nedelje. Sve troškove je snosila moja prijateljica. Sin nažalost godinama nigde nije imao priliku da ode na letovanje. Na sreću, deca nisu zahtevna što se garderobe tiče. Ne smeta im što je uglavnom kupujem na tezgama. "Nas je mnogo i mašina za veš stalno radi. Mesečno trošimo između šest i osam kilograma praška. O šamponima i ostalim sredstvima za higijenu da ne govorim. Ali, tu su čekovi kao spas."
       Od novca dobijenog na venčanju, Pešići su kupili mali plac blizu Beograda. To je za penzionisanog mehaničara Jovana pravo uživanje. Svakodnevno je tamo, brine o bašti i voćnjaku. Đurđina svekrva Nada radnim danima kuva i brine da sve bude čisto i u redu. Na pitanje da li su stešnjeni i da li su ponekad žrtve nervoze mlađih ukućana kažu: "Čim je neko od njih u takvom raspoloženju, obilazimo ga u širokom luku. Tek kad nervoza prođe, razgovaramo ili ukazujemo na eventualnu grešku. Nismo stešnjeni, ima dovoljno slobode ako čovek čoveka razume. Slobode nema kad nema razumevanja."
       U kući o finansijama brine Zoran. Otac ga je ovlastio da podiže njegovu penziju. Odnos prema novcu u ovoj porodici je vrlo liberalan. Niko nema džeparac. Svi uzimaju koliko im treba dok novca ima. Pešići kategorično odbacuju mogućnost da je bilo ko od njih gazda u kući. Sve važne odluke donose zajednički. Poslovi se ne dele na ženske i muške. Niko nije privilegovan.
       Najstariji ukućani su, zbog svega što nam se dešava, zabrinuti za budućnost svoje dece i unuka. Sa setom se sećaju kako se nekad lepo živelo. Kad su samo od jedne plate mogli da kupe "fiću". Svakog vikenda su nekud putovali na izlet i išli na letovanja.
      
       Bespomoćnost
       I Zoran je tužan zbog svoje bespomoćnosti, što svoje najbolje godine nije iskoristio da nešto ozbiljnije stvori. "Želeo sam da svojoj porodici sagradim kuću, želeo sam da svojoj deci više priuštim, želeo sam da putujem. Nažalost, sve se svelo na borbu za puko preživljavanje. To je deprimirajuće. Toliko radimo a postižemo minimum." Kada se sve sumira, uspeli su da im makar ishrana bude kvalitetna i da deca ne zaostaju za svojim drugarima što se mogućnosti za izlaske i garderobe tiče. "Ja ne kukam. Brige se zaborave kad se svi okupimo za stolom i raspričamo. Ima dogodovština, nikad nije dosadno. Srce mi je onda puno."
       Možda je jedan od razloga što razmirice u ovoj porodici nisu česte zato što svaka generacija u svojoj sobi poseduje po jedan televizor. Deci je njihov poklonila baka iz Požarevca dok najstariji Pešići imaju svoj koji su dobili na poklon za 25-godišnjicu braka. Još uvek radi, iako će oni za četiri godine proslaviti 50-godišnjicu zajedničkog života.
       O linijama sukoba i slatkim osvetama najotvorenije govori Jelena. "Skoro je nemoguće da telefoniram a da niko ne sluša. Najradoznalija je baka a loše čuje, pa onda pridikuje i komentariše. Ili kad učim a oni puste Drugi dnevnik do daske. Naše sobe su jedna pored druge. Zidovi su tanki i sve se čuje. E onda reagujem zavisno od raspoloženja. Ili ih lepo zamolim da smanje ton ili uzvraćam udarac. Odvrnem muziku do daske", priča kroz dobroćudni osmeh Jelena.
       Bez obzira što dele sobu, Jelena i Milan su odlični đaci. Jelena ide u Dvanaestu beogradsku gimnaziju, na trećoj je godini. Milan završava Višu elektrotehničku školu. Ne izbacuju jedno drugo iz sobe kad im dođu prijatelji. Milan povremeno emigrira u sobu kod deke i bake jer voli da uči naglas. Kaže da se sa njima ponekad spori jer im smeta glasna muzika i njegova (ne)religijska ubeđenja. "Ja sam ateista, primećujem da se to mnogim ljudima ne sviđa."
      
       Budućnost
       Brat i sestra ponosno ističu da ne vole sve što vole mladi. Ne vole stil života koji propagira Televizija Pink, ali ni onaj koji propagira MTV. Dosta im je ljudi "koji ne mogu, a hteli bi da se razlikuju od drugih". Nisu šminkeri i ne vole fensi mesta. "Bitno nam je društvo, a gde ćemo da budemo - to je manje važno." Ne izlaze često, najviše dva puta nedeljno. Oboje bi voleli da ostanu u zemlji. Kad diplomira, Milan sebe vidi kao sistem-administratora u nekoj većoj firmi, a Jelena bi volela da bude profesor u nekom institutu za strane jezike i da putovanja budu sastavni deo njenog posla.
       Ovi mladi ljudi su pre svega skromni, možda su prerano sazreli: "Primećujemo koliko se roditelji muče a često i žrtvuju da bi nama bilo bolje. Oni bukvalno toliko ulažu u našu budućnost da na sebe skoro ne misle."
       Onoliko koliko je Đurđa čeznula za velikom porodicom, njena deca čeznu za osamostaljivanjem. Na pitanje da li bi živeli zajedno sa roditeljima kad stvore vlastitu porodicu odgovaraju uglas: "Nikad! Želeli bismo da ih što češće viđamo, ali je odvojeni život komotniji."
       Svi članovi familije ističu da su zadovoljni i smatraju privilegijom to što im se čini da su posle svih teškoća ostali normalni. Neobični su po tome što su uspeli da sačuvaju običnost. Dražesni život na Balkanu nije se pretvorio u izgovor za nedostatak ljubavi. Oni su školski primer da kriza ne mora uvek da bude nepovoljna. Za razliku od mnogih drugih oni su postali tolerantniji, proširili su svoje mogućnosti za adaptaciju, razvili zdrave mehanizme odbrane i iz društvenog pakla izašli kao zdrave ličnosti.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ