Uspešno uvođenje i povoljno prihvatanje evra donelo je, uz finansijsko i ekonomsko, i političko ohrabrenje. San o političkom jedinstvu Evrope ne izgleda više tako daleko, makar ideja o stvaranju "Sjedinjenih Evropskih Država" i bila utopijska

      Bivši francuski predsednik Valeri Žiskar d'Esten, koji je izabran za predsednika Evropske konvencije - tela zaduženog za pripremu reforme Evropske unije posle njenog proširenja sa još deset novih članova 2004. godine - vidi svoju misiju kao istorijsku. On je Evropsku konvenciju uporedio sa Konvencijom iz Filadelfije 1787. koja je pripremila američki Ustav. Želeo je da kaže da će Evropa jednom biti federacija, odnosno da je, po ugledu na Sjedinjene Američke Države, moguće stvaranje "Sjedinjenih Evropskih Država".
       Žiskar je možda požurio sa istorijskim asocijacijama i utopijskim predviđanjima, jer ideja o federalizaciji Evropske unije nailazi na otpor. Dok Britanci strepe od prevlasti Nemačke i Francuske, koje su - svaka na svoj način - inicijatori federalizacije Evrope, manje zemlje strepe od gubitka suvereniteta i nacionalnog identiteta i od stvaranja neke superdržave pod dominacijom velikih sila. U velike sile sada, kako su pokazale neinstitucionalizovane konsultacije o vojnom učešću evropskih zemalja u Avganistanu, spadaju Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija i Španija.
       Žiskar d'Esten (75) nije bio oduševljeno prihvaćen. Mnogi ga smatraju više čovekom prošlosti, nego čovekom budućnosti. A zapao mu je ogroman i složen posao: da u Evropskoj konvenciji, koja će imati više od sto članova, predstavnika svih zemalja Evropske unije i raznih institucija i organizacija, sačini nacrt ustrojstva buduće Evrope, bila to federacija nacionalnih država - za šta se zalažu Francuzi - ili neka savezna država, sa efikasnom vladom i drugim institucijama izvršne vlasti, koja bi više imala uzor u Saveznoj Republici Nemačkoj. Ključno je pitanje: da li će ta uvećana i proširena Evropska unija imati i veću političku ulogu na svetskoj sceni, odnosno da li će biti i rival, a ne samo partner i saveznik, Sjedinjenim Državama?
       Dva najnovija testa - uvođenje evra i kreiranje zajedničke spoljne politike povodom objave rata međunarodnom terorizmu - svedoče o postojanju važnih preduslova za velike promene, bila Evropa federalizovana ili ne (za mnoge su ovi testovi i dokazi da se sa reformama uveliko kasni).
       Uspešno uvođenje i vrlo povoljno prihvatanje jedinstvene valute donelo je ne samo finansijsko i ekonomsko, nego i političko ohrabrenje. San o političkom jedinstvu Evrope ne izgleda više tako daleko. Nasuprot uverenjima da je Evropska unija efikasnija u zajedničkim ekonomskim poduhvatima, nego u preduzimanju zajedničkih političkih inicijativa, sada su jači glasovi onih koji su tvrdili da je stvaranje monetarne unije prevashodno politički čin i da njeno postojanje nije ni održivo bez političkog jedinstva. Stabilna monetarna unija je veliki korak ka daljoj ekonomskoj i političkoj integraciji Evrope.
       Drugi test - rat protiv terorizma i rat u Avganistanu - pokazao je, po mišljenju Amerikanaca, uobičajeno nejedinstvenu Evropu, nesposobnu za stvaranje i, pogotovo, sprovođenje jedinstvene spoljne politike. Reagovao je Kris Paten, komesar za spoljne poslove: "Mi ne pevamo unisono, nego harmonično."
       Ali je jedno pitanje nesumnjivo u svesti i visokih funkcionera Evropske unije i njihovih američkih kritičara: može li evropska spoljna politika, bila zajednička ili (ne)jedinstvena, da učini Evropu većim faktorom na svetskoj sceni? Sistem donošenja odluka, ne samo u ovoj nego i u svim drugim oblastima, sam po sebi je veoma spor i birokratizovan, čak i kad bi nacionalne sujete i nadmetanja za prestiž članica bili manje izraženi. To je problem koji je, i bez nevolja sa teroristima, bio jedan od glavnih uzročnika reforme Evropske unije.
       Pred Žiskarevom Evropskom konvencijom nalazi se hrpa pitanja na koja se u naredne dve-tri godine moraju naći za sve prihvatljivi odgovori. Kakvi bi trebalo da budu odnosi između članica i neke buduće evropske vlade? Treba li predsednika te vlade birati posredno ili neposredno? Vredi li svaki glas isto ili se članice moraju pomiriti sa odlukama takozvane kvalifikovane većine? Kakav treba da bude odnos između Evropskog parlamenta i izvršnih organa? Treba li pojedine oblasti, kao što su pravosuđe i unutrašnji poslovi - oko kojih postoji tesna saradnja članica - da budu više u nadležnosti institucija Evropske unije? Kako sprečiti stvaranje malog kruga velikih nasuprot spontanom zbijanju šireg kruga manjih zemalja, posebno kad Evropskoj uniji pristupi još deset novih članica?
       Naslućuju se tri oblasti u kojima će integracija verovatno morati da ojača - spoljna i unutrašnja politika i bezbednost. Za one koji su još po strani, kao što smo mi i većina zemalja Balkana, jedno pitanje je od posebnog značaja. Razvijena Evropa će na svojim novim granicama imati siromašne i nestabilne zemlje. Bili bismo u povoljnijem položaju ako bi se evropski program razvoja rubnih područja tretirao ne samo kao ekonomsko pitanje, nego i kao pitanje evropske bezbednosti.