Socijalni potresi bi bili mnogo bezbolniji da su naše reforme bile od samog početka maksimalno usmerene na izgradnju i jačanje istitucija sistema

      Reformski procesi kod nas bez sumnje dobijaju na tempu. Ključno pitanje je kakav ishod nas čeka, ili bolje rečeno, šta uraditi da reforme budu uspešne? Tranzicioni procesi u postsocijalističkim zemljama odvijaju se gotovo dvanaest godina. Iako su iskustva brojna i dragocena, gotovih recepata i šablonskih rešenja nema.
       Uopšte uzev, naziru se dva moguća scenarija okončanja reformi u zemljama u tranziciji. Jedna grupa sasvim izvesno će uspešno okončati reforme i svrstati se u red razvijenih demokratskih zemalja, dok bi druga grupa mogla doživeti apsolutni krah propuštajući priliku da reforme uspešno realizuju i tako ostanu večito ekonomski zaostale i nedemokratski uređene. Dakle, kako izbeći ovaj drugi, krajnje besperspektivni scenario.
       Šta je to od čega zavisi uspeh reformi? Iskustva govore da su od velikog značaja početni uslovi, pa i teritorijalna blizina sa zemljama razvijenih tržišnih ekonomija. Činjenica je da kod nas reforme kasne više od jedne decenije, kao i da je u tom periodu došlo do brojnih retrogradnih procesa koji su razorili ne samo privredu nego i društvo u svim njegovim segmentima. No, uprkos tome, u prilog početnih prednosti je to što je naša zemlja imala mnogo više elemenata tržišne privrede nego druge postsocijalističke zemlje, a isto tako je i teritorijalno bliska zemljama Zapadne Evrope.
       Ako bi ovo mogle biti značajne početne prednosti, onda je svakako veliki hendikep okolnost da je naš društveni proizvod na nivou od oko 45 odsto u odnosu na 1989. godinu. Surova je činjenica da nam je potrebno oko 17 godina, s prosečnom godišnjom stopom rasta od pet odsto, da bismo dostigli nivo iz '89. Ovo je svakako nepovoljna okolnost koja ukazuje da se vidniji rezultati reformi i značajniji rast standarda mogu očekivati tek u dužem roku. Zato, mnoga obećanja da će reforme doneti brz i pozamašan boljitak - čista su iluzija i njima se stvaraju zablude kod građana što bi moglo biti svojevrstan bumerang za ishod reformi.
       Šta uraditi da reforme budu uspešne? Ključna stvar je da su za uspeh reformi odlučujuće institucije i njihov kvalitet. Privatizacija je svakako nužna i neizbežna, ali nije odlučujuća. Ona se može izvršiti na više načina i naravno, od velikog značaja je da se obavi uspešno i transparentno. Međutim, i pod uslovom da privatizacija bude uspešno okončana, ekonomskog oporavka nema ako nisu izgrađene institucije tržišta i ako kvalitet njihovog funkcionisanja ne zadovoljava. Pod institucijama i njihovim kvalitetom podrazumeva se ne samo donošenje brojnih zakona, kojih kod nas još nema, nego i jasno definisana uloga države, poštovanje ugovora, zaštita svojine i sl.
       Za uspeh reformi je posebno važna uloga države. Tradicionalno je država na ovim prostorima uzimala sebi mnogo više nadležnosti nego što bi podrazumevala njena uloga u modernoj privredi. Prekomerno uplitanje države u privredni život i dalje je prisutno. Ako želi da bude uspešna, država svoju ulogu treba strogo da ograniči na obezbeđenje usluga koje su esencijalne za funkcionisanje tržišta, kao što su delovanje zakona, infrastruktura, sigurnost svojinskih odnosa, transparentnost poreskih i regulatornih struktura, kao i makroekonomska stabilnost.
       Socijalni potresi bi bili mnogo bezbolniji da su naše reforme bile od samog početka maksimalno usmerene na izgradnju i jačanje istitucija sistema. Tada se ne bi postavilo pitanje da li neko preduzeće treba prestrukturirati pa privatizovati ili odmah privatizovati ili jednostavno likvidirati ako je neuspešno. Ili, da li neku banku sanirati ili uvesti stečaj u njoj. Jasno definisana i transparentna pravila bi to regulisala bez ičijeg diskrecionog prava da odlučuje o bilo kojoj soluciji.
       Reforme su očigledno veliki izazov. Zato u njihovom ostvarenju treba sve strukture društva da budu maksimalno uključene.
       Na tome treba raditi, a svako neka pronađe sebi adekvatnu ulogu.
      
       (Autor je direktor Centra za ekonomska istraživanja u Institutu društvenih nauka)