U Saganovom romanu "Kontakt" osmatrači sa naše planete primaju signal iz svemira. Ispostavlja se da je to TV slika koju nam "vanzemaljci" vraćaju pošto su je nehotično dobili od nas. Potvrđuju da su je primili tako što je reemituju i ispada da je reč o TV snimcima sa Olimpijskih igara 1936. godine na kojima se stalno šepuri Hitlerov lik. Pošto ništa što je zamislivo nije neostvarivo (Trifo), obožavam da se igram sa mogućnostima: koja će TV slika (ili radio-emisija) u svom neprestanom putu po kosmosu, prva stići do nekog oblika života koji ima antenu i možda se isto ojadio sa televizijom. Tačno mogu da zamislim kako naučnici sa tamo nekog Melmaka uzbuđeno primaju sliku nekog salonskog političkog magazina sa neke naše televizije i pokušavaju da odgonetnu šta se u stvari događa.
       Onda neko od njih dolazi na ideju: Poslali su nam sliku kako se razmnožavaju!!! Pazite, oni su nepokretni (prepoznajete sedenje u ovakvim emisijama), samo se klate napred nazad i proizvode neke neartikulisane zvuke. Ovo ovde je ženka koja sve posmatra, a njih trojica se bore za njenu naklonost. Polni sok izbacuju putem otvora na vrhu tela (naravno da je reč o ustima iz kojih zbog svađalačkog tona stalno izlaze kapljice pljuvačke), a orgazam doživljava onaj koji je najglasniji...
       Jedino uz ovakav odnos prema TV programu uspevam da ostanem normalan dok sedim oči u oči sa "prozorom u svet".
       Po svaku cenu biti atraktivan i obavezno mnogo UTICATI na gledaoca i sve to učiniti brzo, uz umivena, kobajagi nasmejana lica i lažni sjaj, uz mnogo akcije da zavara oko - sve to rađa sulude situacije kakvih je na hiljade svakoga dana na svim TV programima. "Džou should read Njar and peace" (Trebalo bi da pročitaš RAT I MIR), izgovara junakinja jedne serije, a prevodilac (valjda je TV Politika) nam servira titl: "Trebalo bi da čitaš Vorena Pisa".
       Pođite prema svojim skloništima i ostanite uz Studio B...", "A sada ćemo čuti italijansku himnu Marseljezu...", "Bombardovan je Novi Sad, glavni grad Kosova" (Si-En-En), postavljanje kamere na vrh raketnog projektila... sve nam to nudi moderna televizija. Čas joj apsolutno verujemo, čas joj ne verujemo uopšte, ali je i tada prepričavamo i ono što smo sinoć videli danas u društvu govorimo kao činjenicu. I kada shvatimo da nas je opet prevarila, opet je posmatramo i čekamo. Uživamo u tome da nas prevari tako da mi to ne saznamo. Da li smo zaljubljeni u tv sliku? Ako i nismo ponašamo se kao čovek kome je fatalna žena odnela pamet. U tom smislu televizija definitivno jeste fatalni medij.
       Mnogi novokomponovani vlasnici televizija odvratan TV program koji prave pravdaju rečima: mi samo puštamo ono što narod voli. Takve ljude koji šou-biznis shvataju kao sredstvo za totalno mlaćenje para, voleo bih da vidim kako pred svog sedmogodišnjeg sina koji treba da krene u školu postavljaju klovna, osobu prerušenu u Mikija Mausa i devojku koja je školovana da radi kao učiteljica. I onda svome detetu prepuste izbor - sa kim će da provede četiri prve godine škole. Naravno, momčić će verovatno izabrati klovna (ili Mikija). Njemu je do tog trenutka života to ponuđeno i on jednostavno bira ono što poznaje.
       Možda bi trebalo razmišljati o osnivanju ministarstva zdravog razuma koje bi, između ostalih poslova, trebalo da dodeljuje frekvencije na korišćenje onima koji medije neće zloupotrebljavati u lične svrhe. Inače, ako bude usvojen onaj novi zakon o radiodifuziji neka nam je bog u pomoći (o ovom zakonu nekom drugom prilikom, a u Boga verujem jer se još nije pojavljivao na televiziji). Inače, volim da gledam opuštene i lepe programe kojih, na sreću, još ima. I volim da medije shvatam kao inspiraciju, vodiče kroz svet dobrog raspoloženja i saznanja.
      
       DARKO KOCJAN