Rat koji je Amerika jesenas objavila terorizmu naterao je vodu na usta vladarima mnogih režima kojima je to bila lepa prilika da svoje unutrašnje protivnike uz američki blagoslov prekvalifikuju u teroriste, s nadom da ih onda možda i podvrgnu tretmanu koji su Amerikanci rezervisali za teroriste i demonstrirali na njihovim jatacima u Avganistanu

      Kašmirski sukob stariji je od pola veka, ali su okolnosti pod kojima se danas milion vojnika na tom delu granice Pakistana i Indije gleda preko nuklearnog nišana sasvim sveže, moderne i nove. Jedna stara i umorna verska, etnička i međudržavna svađa očas je postala mesto na kom se testiraju nove geopolitičke realnosti i novopečene međunarodne vrednosti.
       Amerikanci će posvađane uskoro da pomire, iz tri razloga: prvi je što oni to mogu, drugi što bi u suprotnom izbio atomski rat, makar on bio i lokalni, a treći razlog je što bi iz takvog sleda događaja neizbežno proizišao zaključak da američki rat protiv terorizma svetu ne donosi bezbednost već preti pretvaranjem regionalnih konflikata, koji su decenijama samo tinjali, u prave atomske požare.
       Rat koji je Amerika jesenas objavila terorizmu naterao je vodu na usta vladarima mnogih režima kojima je to bila lepa prilika da svoje unutrašnje protivnike uz američki blagoslov prekvalifikuju u teroriste, sa nadom da ih onda možda i podvrgnu tretmanu koji su Amerikanci rezervisali za teroriste i demonstrirali na njihovim jatacima u Avganistanu. Kada su Ujedinjene nacije na američki mig na brzinu usvojile rezoluciju koja je od svih članica UN tražila da podrže nove mere protiv terorizma, među prvima su se odazvale Sirija i Mijanmar (Burma), koje na nekim lestvicama spadaju među deset "najmanje demokratskih" država sveta. I Beograd se ponadao da bi, makar i retroaktivno, deo političke cene za rat na Kosovu novim knjigovodstvenim metodama mogao prebaciti na albanski konto. Jedan deo te cene upravo tamo dabome i spada, ali su nade da bi to Amerikanci sada hteli i javno da priznaju naravno bile preuranjene. Objava rata terorizmu nije značila da će se na sve teroriste sveta odjednom početi primenjivati isti aršin. To se moglo razabrati odmah na početku, čim je američki predsednik Džordž Buš bliže okvalifikovao neprijatelja nazvavši ga terorizmom globalnog domašaja ("terrorism njith a global reach"), što su oni koji ove stvari pažljivije prate odmah razumeli kao terorizam koji može da dopre do američkih obala, odnosno pre svega onaj terorizam koji predstavlja pretnju Sjedinjenim Američkim Državama.
      
       General Mušarat
       Zato se prebrojavanje bosanskih pasoša otkrivenih po kabulskim "sigurnim kućama" pokazalo kao manje-više uzaludan posao, jednako kao i prizivanje sećanja na uzbune u američkoj amabasadi u Tirani zbog navodnog prisustva Bin Ladenovih boraca u Albaniji i logorima za obuku Oslobodilačke vojske Kosova. Posle se ipak pokazalo da i oni koji su Amerikancima neophodni u ratu protiv terorizma koji njih ugrožava, poput Vladimira Putina, mogu da upišu svoje unutrašnje protivnike u redove terorista. Tako su Čečeni, na primer, preko noći iz kategorije "boraca za slobodu" prekomandovani u teroriste. No sudbina se malo sa kime tako okrutno poigrala kao sa Pervezom Mušarafom, najnovijim "najboljim prijateljem" Džordža Buša.
       U vreme kada se Buš tek kandidovao za predsednika SAD, televizijski voditelj ga je doveo u nebrano grožđe postavljajući mu pitanja iz poznavanja društva i sveta. Bilo je to nedugo pošto je general Mušaraf vojnim udarom došao na čelo Pakistana: upitan ko je na čelu Pakistana, poslednje atomske sile sveta, predsednik Buš je zamucao da je reč o "generalu... generalu" kom nije uspeo da se seti imena. Nakon što se uselio u Belu kuću, Buš se celog proleća i leta prošle godine bavio ne Pakistanom, već Indijom. Javna je tajna u Vašingtonu da "jastrebovi" namerno naginju Pentagonu u korist Indije, koja je 1998. godine Kinu proglasila "neprijateljem broj jedan", smatrajući to dobrom taktikom u "suzbijanju Kine" (containment). Sve do rušenja Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, na Pakistan se u Stejt departmentu gledalo popreko: pomagao je talibane, snabdevao se nuklearnim oružjem, stalno na ivici ekonomske katastrofe... Bio je "samo za nekoliko nijansi bolji od Severne Koreje", po rečima neimenovanog američkog diplomate u "Njujork tajmsu".
       Posle 11. septembra 2001. se odjednom, međutim, ispostavilo da bez nekadašnjeg bezimenog generala nije moguće dobiti "rat protiv terorizma" i Buš i 58-godišnji pakistanski predsednik brzo su našli zajednički jezik.
       Pakistanu su, svakako, nedostajali kritični delovi za američke avione F-16, bez američkih kredita državi nije bilo opstanka, i Mušaraf je sa izvesnom lakoćom odlučio da talibane prepusti sudbini i usprotivi se lokalnim islamskim fanaticima. Kašmir je, ipak, nešto drugo: Mušarafova sudbina je vezana za Kašmir na drugačiji način nego za talibane i islamski fundamentalizam. Mušaraf je i došao na vlast u Pakistanu na talasu nezadovoljstva zbog Kašmira. No, budući da se ionako zamerio islamskim fundamentalistima, od kojih će mu u buduće uvek pretiti opasnost, Mušaraf će se, pritešnjen između daleko moćnije i mnogoljudnije Indije na istoku, neprijateljski raspoloženog Irana na zapadu, i ruskih vojnika koji su opet ušli u Avganistan na severu, opredeliti za ustupke Indiji i Americi i krenuti da hapsi pripadnike kašmirskih gerilskih organizacija. Vojni analitičari se, uostalom, mahom slažu da Pakistan ne bi imao šanse u sukobu sa Indijom, koja je nadmoćna i u ljudstvu i u oružju, i čijoj bi eventualnoj vojnoj odmazdi nad Pakistanom američka akcija u Avganistanu dala dovoljan legitimitet i legalitet.
      
       Najgore "radno mesto"
       Vođen instinktom samoodržanja Mušaraf mora da ostavi utisak kako njegovi ustupci nisu popuštanje Indiji, već pre svega kooperativno ponašanje u odnosu na velikog američkog saveznika. To ide kilavo i teško: dok je u prošlosti uvek glasno poricao da njegova vlada pruža bilo kakvu podršku kašmirskim pobunjenicima osim moralne, sada je bio prinuđen da objavi kako će njegova ozloglašena obaveštajna služba da prekine snabdevanje kašmirskih "mudžahedina" oružjem i novcem, odnosno da će potpuno da ukine onaj deo službe koji se time do sada isključivo i bavio. Time Mušaraf naravno seče granu na kojoj sedi, gubeći podršku i u vojsci i u narodu, no njegova je sudbina sada neraskidivo vezana uz američku politiku i verovatno je za njega bolje da krene na islamističku struju pre nego što ona krene na njega. Njegov trenutni položaj podstakao je komentatora "Toronto sana" da zaključi da "predsednici Pakistana i Argentine imaju dva najgora radna mesta na svetu".
       Mušaraf je, do sada, mnogo puta osudio terorizam, ali Indija još nije zadovoljna jer je pakistanski predsednik još prošle nedelje u govor ubacio i opasku da svet mora da razlikuje "s jedne strane akte legitimnog otpora i borbe za slobodu, a sa druge teroristička dela". Indija, koja nastoji da 13. decembar (dan kada su samoubice iz Kašmira napale parlament u Nju Delhiju) promoviše u "svoj" 11. septembar, maksimalno eksploatiše slabost američke argumentacije po kojoj bi Indija morala da se suzdržava u situaciji u kojoj Americi nije palo na pamet da se suzdrži. Indijski ministar spoljnih poslova Džasvant Sing ovih je dana sa naglašenom ironijom izjavio da je "terorizam istočno od Pakistana" (dakle u Indiji, odnosno Kašmiru) isto tako zao kao i "terorizam zapadno od Pakistana", dakle u Avganistanu. Amerikanci su Indiji manje-više dali za pravo u ovom sporu (tek sada su dve organizacije koje se bore za odvajanje Kašmira od Indije i čije je pripadnike i Mušaraf počeo da hapsi dospele na listu terorističkih organizacija koju pravi Stejt department), ali su se neprijatno iznenadili kada je Indija sebi uzela za pravo da se posle incidenta od 13.decembra ponaša kao Amerika posle 11. septembra i izdaje ultimatume: ako do tog i tog roka iz nedra ne izbacite teroriste... Sada se čak i pravnici u Stejt departmentu plaše da ako napadnu Somaliju ili Irak, Indija to ne iskoristi kao opravdanje da napadne Pakistan.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      
      

Cepanje potkontinenata * Kašmir je jedina federalna država u Indiji koja ima muslimansku većinu (65 odsto od osam miliona stanovnika je muslimanske vere)        * U oktobru 1947. godine Kašmir je pripao Indiji odlukom tadašnjeg induskog vladara princa Singa, što Pakistan nije priznao        * Rat između Pakistana i Indije oko Kašmira trajao 1947. i 1948. godine, a 1949. postignuto primirje uz posredovanje UN        * Kašmir je 1957. godine i formalno pripao indijskoj Uniji, sa specijalnim statusom. Referendum nikad nije održan        * Drugi rat između Indije i Pakistana izbio 1965.        * Treći indijsko-pakistanski rat izbio oko Bangladeša        * U maju 1998. i u aprilu 1999. Indija i Pakistan vršili atomske probe