Narodno nezadovoljstvo poraslo je kao odgovor na kontrole podizanja novca iz banaka, uvedenih da bi se izbegao očekivani stampedo podizanja novca što je moglo da upropasti celokupan monetarni život države

      (Specijalno za NIN iz Argentine)
      
       Pet predsednika u deset dana, 28 mrtvih, društvena anarhija i produženi nihilizam stanovništva obeležavaju kraj decenije neoliberalnog programa u Argentini, zemlji koja je devedesetih godina najposlušnije od svih primenila formule Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke.
       Za mnoge je početak kraja počeo još 1993, kada su bivši predsednik Karlos Menem i njegov, tada smatrani, superministar Domingo Kavaljo nametnuli "konvertibilnost", sistem koji je izjednačio vrednost pezosa s vrednošću američkog dolara. Ključ programa oporavljanja nacionalne valute bile su rezerve dolara deponovane u Centralnoj banci i zamisao je, činilo se, mogla proći zahvaljujući prilivu stranog novca od privatizacije. Jer, za svega nekoliko godina, svaka državna kompanija postala je internacionalna grupa.
       Formule MMF-a bile su svete u to vreme i njihovi zadaci uživali su poštovanje i strahopoštovanje. Argentina je uspela da pokaže neverovatne stope rasta, u proseku pet procenata godišnje, najpre pošto su pojedine inostrane industrije investirale u Argentinu s očiglednim pretenzijama ka susednom Brazilu, ogromnom tržištu od gotovo 150 miliona ljudi. Obećavajući Merkosur, takozvani integracioni proces između Argentine, Brazila, Paragvaja i Urugvaja, uspostavio je bližu komercijalnu relaciju s polovinom argentinskog izvoza usmerenog prema gigantskom komšiji.
      
       Bela tehnika
       Argentina je trebalo da bude model koji bi druge države Južne Amerike pratile, ako je suditi po neprestanom propovedanju međunarodnih finansijskih institucija, institucija s darežljivim nagradama za dobro ponašanje Buenos Ajresa u vidu svežih zajmova i kredita u danima kada je izvor nacionalnih kompanija za prodaju presušio.
       Spoljni dug više nije smatran problemom. Kako za vladajuću peronističku partiju, tako i za opoziciju. Ali, 1999. godine finansijska kriza u Aziji naterala je Brazil da devalvira real za trećinu, što je pokrenulo ciklus recesije koja u Argentini još traje i koja progresivno "jede" dolarske rezerve, dakle podriva održavanje pezosa.
       Definitivno precenjeni pezos odrazio se na konkurentnost argentinskih dobara, pogotovo onih izvoženih u Brazil. Dok je 1998. godine unutar Merkosurov izvoz ubrao 25 odsto od zajedničkog izvoza sve četiri zemlje, trenutno beleži samo 18 procenata.
       Istovremeno, laka dostupnost novcu ohrabrila je srednju klasu da uzima zajmove i zaloge u dolarima. Plate su ostale u pezosima. Za svakog ambicioznog političara ovo je značilo da je morao da se zakune u odanost konvertibilnosti, ukoliko je želeo da dobije osetljivu biračku podršku srednje klase koja će plaćati svoje dugove (od bele tehnike do kola i renti) - u dolarima.
       U takvim uslovima, došli smo do izbora 2000. s ciljem menjanja dotrajale, korumpirane vlade Karlosa Menema. Fernando de la Rua, čovek na čelu koalicije s obećanjem da neće odustati od "jedan na jedan" odnosa dolara i pezosa, izabran je za predsednika. Njegov prvi politički uspeh bilo je potvrđivanje novog zajma od 7,3 milijardi dolara za smanjenje spoljnog duga. Ali, De la Ruova flagrantna nekompetentnost zapečatila je njegovu sudbinu. Godinu kasnije, morao je ponovo da pozove Dominga Kavalja koji je bio i ostao najpoznatiji stručnjak za međunarodne organizacije. No, stvari su krenule loše - i za predsednika i za zemlju i, ovog puta posle devet meseci, Kavaljo i De la Rua morali su da siđu s vlasti usred najžešćih demonstracija argentinskog naroda poslednjih decenija.
       Propast "modela" (neoliberalizam, privatizacija, bezuslovno svrstavanje uz Sjedinjene Američke Države) postala je i neuspeh MMF-a i Svetske banke. A ove moćne organizacije ne samo da su snažno zagovarale strukturalne reforme poslušno primenjene od strane zvaničnog Buenos Ajresa, već su i viđene kao primer koji je ostatak Latinske Amerike, pa i Rusija, trebalo da prati.
       Takođe, MMF snosi odgovornost za odobravanje zajmova internacionalnih banaka, uz čiju pomoć je ovdašnja vlada pokrila prevaru čuvenih formula iz devedesetih. Na kraju, MMF-ovo septembarsko odbijanje opet novog zajma od osam biliona (tri biliona za restrukturiranje duga), zagarantovanog Kavalju, bilo je povod za izbijanje krize.
      
       Čikago momci
       Da bi se potpuno razumela argentinska nesreća, neophodno je doći do jezgra, evolucije spoljnog duga. "Svako odbijanje realnosti jeste planiranje osvete realnosti", napisao je španski filozof Hoze Ortega i Gaset.
       Ranih osamdesetih, i dalje je vladala surova diktatura. Vojska, izuzetno efikasna u kidnapovanju i mučenju neistomišljenika, predala je Ministarstvo za ekonomiju civilnom predstavniku lokalne oligarhije povezane s američkim finansijskim grupama, Hozeu Alfredu Martinezu de Hozu. S njim su došli i "Čikago momci", tvrdokorni ekonomisti koji su proučavali i po običaju pratili MMF-ove mandate do tančina.
       Krem biznismena bio je veoma blizak vojsci na vlasti. Potpisivali su zajmove s inostranim finansijskim telima za koje se znalo da neće biti vraćeni. Svako je to znao, ali kada je došao dan da se plati, mnogi su proglasili bankrotstvo. Ne bi li izbegla posledice opšteg zatvaranja privatnih kompanija, Centralna banka odlučila je da preuzme ove dugove. Predsednik Banke, ujedno i autor "rešenja", bio je - Domingo Kavaljo. Tako je, tokom diktature, spoljni dug porastao za 554 odsto, od čega je 44 odsto otišlo na "finansiranje izvoza", novac jednostavno deponovan u bankama van zemlje i nikada nije dospeo do produktivnog mehanizma.
       De Hozov prilaz ekonomiji neznatno je varirao za vladavine prve demokratske vlade i, kao rezultat, spoljni dug je nastavio da raste. U vreme hiperinflacije, to je proizvelo traumu u argentinskom društvu, dug je povećan za 46 procenata!
       Menem je došao na vlast 1989. godine i javno mnjenje mu je dozvolilo da uradi bilo šta, samo da zaustavi inflaciju. Njegova izborna platforma bila je sastavljena od klasične demagogije i magičnih rešenja. Jednom u vladi, Menem je morao da pošalje jasnu poruku međunarodnom tržištu kako bi dokazao da on, ipak, nije populista, iako je tako govorio u predizbornoj kampanji. "Zato što sam pobedio, zato sam promenio", reče i napuni kabinet eminentnim ličnostima finansijskog establišmenta, među kojima je bio i Kavaljo, potom postavljen za ministra za ekonomiju.
       U Menemovoj dekadi, spoljni dug je dupliran, s rastom od 91 procenta, sve do momenta kada je zemlja ušla u recesiju. Menemova partija pobeđivala je na svim nacionalnim izborima i to na svake dve godine za vreme njegove duge vladavine. Niko nije pričao o konvertibilnosti, niko nije započinjao priču o spoljnom dugu. Hiperinflacija je zaslepila argentinske oči.
       Ako zvaničnici nisu mogli da napuste "model" bez besa srednje klase, ta ista srednja klasa prihvatila je nove istine bez ikakvog pitanja. Stabilnost je bila tamo da bude zauvek. Suverenitet je postala staromodna reč. "Periferni realizam" bila je važeća doktrina za Argentince i bio je to "kraj istorije". Posle deset godina, došao je trenutak za naplatu.
       Narodno nezadovoljstvo poraslo je kao odgovor na kontrole podizanja novca iz banaka, uvedenih da bi se izbegao očekivani stampedo podizanja novca što je moglo da upropasti celokupan monetarni život države.
       Ovo su brige srednje klase. Ali, postoji i druga Argentina, Argentina s preko 14 miliona ljudi u siromaštvu, decom koja na ulicama uče zakone džungle. Nevolje su počele odavno, mada je za svet i argentinsku sebičnu srednju klasu izgleda bilo potrebno da krvoproliće zakuca na vrata da bi to otkrili. A ovo je samo početak. Ukupan spoljni dug, danas, iznosi 155 milijardi dolara.
      
       DIJEGO LJUMA