Glavni i odgovorni urednik "Teatrona" Ksenija Radulović i pozorišni kritičar i teatrolog Ivan Medenica korenito su promenili uređivačku koncepciju ovog časopisa

      Dvobroj pozorišnog časopisa "Teatron", publikacija Muzeja pozorišne umetnosti, predstavlja pokušaj rehabilitacije stručne periodike u nas. Poznato je da je ovakve i slične pokušaje pratila nevesela sudbina rođenih promašaja, a sudbina pozorišnih publikacija, gotovo po pravilu je tragična. Časni izuzetak predstavlja novi dvobroj starog "Teatrona", presedan dostojan svake hvale. Vođeni nepogrešivim sluhom za pitanja koja su od vitalnog značaja za prevazilaženje učmale teatarske zbilje u nas, glavni i odgovorni urednik "Teatrona", dramaturg i teatrolog Ksenija Radulović (direktor Muzeja pozorišne umetnosti), u saradnji sa pozorišnim kritičarem i teatrologom Ivanom Medenicom (urednikom izdanja), korenito su promenili uređivačku koncepciju časopisa.
       Temat "Istorija pozorišta / preispitivanja", u ovom broju posvećen jubileju ključne pozorišne i kulturne institucije, 35 godina od osnivanja Bitefa.
       Uspomenu na Miru Trailović "otvara" tekst Ognjenke Milićević, briljantna biografska geneza njenog lika i dela, u koju autorka vešto integriše emociju i informaciju. Metafizičku dimenziju lika najplastičnije je dočarala rediteljka Ivana Vujić. Sa jurodivošću iskusnog ezoterika, ona ističe nadnaravne kvalitete harizmatske persone Mire Trailović, enigmatičnost i stepen iluminativnosti njene aure, tekst na kojem joj mogu pozavideti kako rembrantolozi, tako i mnogi analitičari onostranog. Za trenutak pomislite da je Mira Trailović jedna od Hudinijevih inkarnacija.
       Međutim, konkluzija Ivane Vujić gubi prividni metafizički šarm. Ona je ovozemaljska, bolno opominjuća i nadasve tačna. Poput refrena se vraća i pri tom razvejava i poslednji tračak teatarske iluzije. Da li je moguće da ne postoji baš nijedna knjiga napisana o Miri Trailović?! Retoričko pitanje ujedno je i konkluzija samog uredništva. Medenica - Radulović sa žaljenjem konstatuju da delo Mire Trailović, ni punih dvanaest godina nakon njene smrti, nije adekvatno kritički sagledano, iskreno se nadajući da će ovaj temat razgoniti tminu koja se nadvila nad bibliografskom sudbinom Mire T.
       Odgovor smo potražili u sećanju gospodina Jovana Ćirilova, pre svega zato što nas je nasumice prevarilo kvantitativno obeležje Ćirilovljevog iskaza - njegova pozamašna dužina. Avaj! Teška je spoznaja da je dužina teksta zapravo uslovljena brojem likova u ovoj, činilo se, monološkoj formi. Naime, gospodin Ćirilov je pisao, naravno o sebi, kroz "prizmu" Mire Trailović (ma koliko to začudno delovalo). Često su se dva lika stapala u treći, sveprisutan, sveprožimajući i pomalo grifonski - Ćirilov - Trailović. Veoma intrigantno za sve psihologe bernovske provenijencije (transakcije na nivou odnosa: Dete-Roditelj!). Sve ostalo, u teatrološkom smislu, nije od veće vrednosti.
       Fenomen Mire Trailović zahteva odgovarajući završnicu. U tom smislu, tekst Feliksa Pašića predstavlja svojevrsnu sintezu, ali i dragoceno filmsko svedočanstvo, imajući u vidu da je Televizija Beograd ustanovila da je snimak dokumentarne emisije o Miri Trailović netragom nestao. U "Teatronu" možete pronaći, za ovu priliku, objavljen stenogram izgubljene emisije "Učesnik i svedok". Fenomen prerasta u misteriju. Poslednji odeljak posvećen Bitefu izrazito je problemskog karaktera i postavlja više nego delikatno pitanje: da li i u kojoj meri Bitefove "nove tendencije" utiču na jugoslovensko pozorište?
       Sledeći tradiciju kontinuiteta, "Teatron" nudi tekst drame Biljane Srbljanović "Supermarket". Izuzetan i višeslojan komad, pun autoironije i virtuoznih rešenja istovetne dramske situacije, i dalje traga za dostojnim rediteljem, koji će se osim puke inscenacije i tzv. tačnog čitanja pozabaviti i njegovim intra i metatekstualnim planovima. Adekvatna režija komada zahteva od reditelja da se pozabavi pre svega pitanjem žanra, kao i spoznajom činjenice da matematička preciznost u konstruisanju zapleta nužno ne zahteva i rigidna rediteljska rešenja.
       Komad zato i nudi više od formalnih scenskih mehanizama (muzičke akcentacije i zamrzavanja likova na kraju svake scene), koji su samo osnova za razumevanje žanrovske odrednice, ali ne i instant rešenje na koji se način kemp-estetika može eksploatisati i zašto je "Supermarket", ne slučajno, sama autorka krstila soup-operom.
       Ovaj dvobroj "Teatrona", evidentno, postavlja mnoga pitanja i daje samo neke odgovore. A pred nama je etički imperativ koji se krije u jednoj od omiljenih maksima Oskara Vajlda, glasi gotovo nevino, a pretenduje na večnost:
       "Nazovimo stvari pravim imenom. Na taj način ćemo ih pojednostaviti." A možda, negde usput, i učiniti za nijansu boljima.
      
       PERIŠA PERIŠIĆ