Svojim pseudoinfantilnim svetonazorom, film "Hari Poter i kamen mudrosti" kao da personifikuje čitavo jedno filmsko i potrošačko carstvo; carstvo u kojem je ogromna materijalna moć u očiglednoj disproporciji sa atrofiranim emotivnim i intelektualnim sposobnostima

      Film reditelja Kristofera Kolambasa, nastao kao ekranizacija prvog dela bestselera britanske spisateljice Džoan K. Rouling, nesumnjivo je jedan od najsnažnijih doprinosa talasu "poteromanije" u svetu - svetu u kojem se ovih dana sve, od igrački do odeće i kompjuterskih igrica saobražava liku maloga Harija Potera, rođenog pod srećnom zvezdom čarobnjaštva i dobrote.
       Svakako, ovo je jedna od priča koja nas vodi daleko van domena filmske estetike, ka psihologiji konzumenta i civilizaciji koja je oblikuje.
       No, ipak, pođimo od samog filma: Hari Poter započinje čudom, zajedničkim mitologiji, bajkama i maštovitim piscima poput Dikensa - jedno siroče, poniženo i uvređeno biće uzdiže se do kraljevskih visina koje se graniče sa snom. Kada nakon nekih pola sata sasvim izađe iz sumornih realističkih okvira, Kolambasova filmska storija je samo još jedan izdanak Spilbergove fabrike snova u kojoj je sve moguće i u kojoj su zapravo jedine nepostojeće kategorije Zemljina teža i sama stvarnost.
      
       Ogoljeno do banalnosti
       Još pre nego što mali Hari stigne u Hogvorts, u školu za veštice i čarobnjake, suočeni smo sa osnovnom podelom, ili kastinskim sistemom knjige kao i filma: na jednoj strani su "normalci", slepi za magiju, svedeni na glupu i surovu stvarnost; na drugom polu su žitelji Hogvortsa, zaslugom predaka posvećeni u sve tajne i vradžbine, sve ključeve "ovostranog" i "onostranog".
       "Hari Poter" je film izobilja motiva iz različitih kulturnih ravni - probamo li da ih sažmemo u jedan okvir, nameće se figura melting-pot-a. Zbilja, kao da se krčkaju u nekom virtuelnom loncu motivi bajki, predanja, mitologije i umetničke fantastike: tu su duhovi i goblini, trol i kentaur, troglavi pas, jednorog i džinovska zmija... Na kraju svega je, naravno, borba za kamen mudrosti i eliksir besmrtnosti - ali ono što bi trebalo da predstavlja arhetipsku borbu Dobra i Zla ogoljeno je, nažalost, do krajnje banalnosti, lišeno i poslednje trunke života.
       Ne bi li stigao do cilja, Hari Poter sa svojom družinom savlađuje mnogobrojne prepreke, oličene u egzotičnim nemanima. To svakako odgovara oprobanom narativnom modelu bajke, ali ovde će nas mnogo više asocirati na autistični svet kompjuterskih igara, svet u kojem iluzija sa ekrana vrši tihi odstrel života oko sebe.
       Ako postoji stilsko načelo koje objedinjuje Kolambasovu ekranizaciju, onda je to princip kompjuterskog ekrana koji guta svaki nagoveštaj konkretizacije lika ili njegove slobode. Čitav svet Hogvortsa doživljavamo kao neobaveznu igru, a čudovišta i čarobnjaci samo su dosadne prepreke i pomagači koje očekuju već otupelog igrača.
       "Hari Poter i kamen mudrosti" doslovno možemo gledati zadržavajući se na intencijama njegovih autora - dakle, kao film (i literaturu) za decu. Gledano iz ove perspektive, to je nesumnjivo uspešno, zabavno delo, ali bez ikakve dubine. Ubrzo čak počinje da smeta taj potcenjivački odnos pripovedača spram deteta. Setimo se samo sa koliko saučesničke ozbiljnosti tretiraju svog čitaoca Andersenove bajke ili Egziperijev "Mali princ". (Pišući o Andersenu, Isidora Sekulić tumači njegove bajke kao način da se detetu približi tragična dimenzija života, i potom kao put da se ona, osobenim vidom religioznosti, prevlada.)
       Bez obzira na to koliko podložan mašti, detinji svet je u osnovi istinitiji (Egziperi nas zato upozorava da "deca moraju biti jako popustljiva prema odraslim osobama") - dok je Hari Poter virtualni trik, laž odraslih namenjena naivnosti deteta, na koju oni najčešće računaju.
       Sudeći, međutim, ne samo po gledanosti, nego i po reakcijama publike (kako u Americi, tako i u Evropi), "Hari Poter" umnogome prevazilazi okvire onoga što konvencionalno nazivamo "filmom za decu". Pre svega pristupom fenomenu stvarnosti, Kolambasovo delo je paradigma savremenog holivudskog filma, ili barem onoga što je do 11. septembra holivudski film bio.
      
       Pseudoinfantilni svetonazor
       Svojim pseudoinfantilnim svetonazorom, "Hari Poter" kao da personifikuje čitavo jedno filmsko i potrošačko carstvo; carstvo u kojem je ogromna materijalna moć u očiglednoj disproporciji sa atrofiranim emotivnim i intelektualnim sposobnostima. Dovoljno je analizirati sam jezik filma: "Hari Poter", kao i čitava savremena holivudska industrija, manifestacije su njegovog nazadovanja, svođenja na nivo filmskog trika i inovacija digitalne tehnologije.
       U tom opsenarskom prostoru pravi junaci su zapravo nepotrebni, oni su (poput dečaka u potrazi za kamenom mudrosti) još samo simpatično dizajnirani, ali potpuno pasivni i bezbojni miljenici sudbine. Nećemo reći ništa novo ako zaključimo da je Holivud ne samo "fabrika snova", nego i mašina namenjena proterivanju realnosti.
       Ipak, svaka filozofska konstrukcija predstavlja ujedno i opasnost da postane Prokrustova postelja za pojedinačne vrednosti: tako mnoga usamljena ostvarenja, pre svega u indikativnom žanru horora (delimično i filmovima katastrofe) projektuju naličje holivudske bajke - iskonsku strepnju od zla i nesreće, bilo da oni potiču iz spoljašnjeg sveta ili im je izvor u nama samima.
       I pored toga, ne možemo se oteti utisku da je u "Hariju Poteru" reč o dominantnom modelu razmišljanja i percipiranja filma i stvarnosti. Mogli bismo, na primer, povući zanimljivu paralelu između Hogvortsa, bestelesnog kraljevstva veštica i čarobnjaka, i prostora u kojem se tokom poslednje decenije odvijala radnja holivudskog ratnog spektakla. Kritičari nas upozoravaju na sve jači trend izmeštanja događaja iz konkretnih koordinata istorije, što se u potpunosti slaže sa "bajkovitim" mehanizmima proterivanja realnosti.
      
       Simbol epohe na zalasku
       Uz malo ironije, možemo prihvatiti da je čak i Hari Poter u nečemu ipak blizak izvorno detinjem instinktu, onome instinktu potkazivanja koji imenuje "carevo novo ruho" - bezbrižni jahači metli potkazuju impuls samozavaravanja, karakterističan za doba tehnološkog progresa kojem pripadamo i naciju koja je njegova "lokomotiva". Svojstveno tom impulsu je da krije od sebe čak i vlastitu nesreću, dok za nesreće drugih ne želi ni da čuje (na primer, za uzgrednu činjenicu da druga polovina planete umire od gladi i bolesti).
       Podseća me to na onu anegdotu o smrti Vilijema Sarojana. Slavni pisac je, kažu, umirući izgovorio sasvim "naivne" reči: "Do sada sam verovao da je smrt nešto što se događa samo drugima." Ono što se događa "samo drugima", nikada nije bio impuls pravog filma, pogotovo ne onoga koji pretenduje na umetničku vrednost.
       Ovom prilikom ostaje otvoreno pitanje reperkusija tragedije od 11. septembra. Hoće li "Hari Poter" biti jedan od simbola epohe na zalasku, epohe aistoričnosti i sistematskog poništavanja stvarnosti? Ili je to tek uvod u zbilja orvelovsko razdoblje, u kojem će virtuelno biti potpuna i adekvatna zamena za stvarno? Mentalnu mapu Amerike najpouzdanije ćemo moći da naslutimo na osnovu filmova koji će se počevši od ove godine snimati.
      
       SRĐAN VUČINIĆ