Poznavaoci piščevog dela i naravi smatraju da su zajedljive uredničke opaske na marginama rukopisa raznih autora, pripremljenih za izdanja "Enciklopedije Jugoslavije", glavni razlog 20 godina embarga na stotine hiljada šlajfni ispisanih rukopisom Miroslava Krleže

      Šta je sve za sobom ostavio Miroslav Krleža i da li je neko još za života potkradao "gunđalo s Gvozda"? Koliko je istine u glasinama o tajnim potomcima velikog hrvatskog i jugoslovenskog pisca i ko je odgovoran za proneveru njegovog testamenta? Zašto Krleža nikada nije dobio Nobelovu nagradu i zašto su se njegovi razgovori s Dobricom Ćosićem uvek završavali na samom rubu pristojnosti? Ko stoji iza stereotipije o "Antisrbinu oženjenom Srpkinjom" i tvrdnji da su slavne "Balade Petrice Kerempuha" samo plagijat starog hrvatskog pisca Jakoba Lovrenčića?
      
       Posinak Milutin Popović
       Suprotno očekivanjima, intrige ove vrste nisu krajem prošle godine dobile očekivani epilog. Rešenje prenapregnute zagonetke koja je nad kulturnim životom Hrvatske ležala punih dvadeset godina, nije nađeno ni u sto hiljada šlajfni iz četrnaest netom otpečaćenih drvenih sanduka sačuvanih u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu, ni u privatnim prostorijama Miroslava i Bele Krleže na Gvozdu 23.
       Stvari su prvi put ozbiljnije počele da se komplikuju već nekoliko godina posle piščeve smrti 1981. godine, kada se u krugovima Leksikografskog zavoda u Zagrebu pročulo da je deo Krležinih rukopisa doslovno opustošen. Reč je se o zbirci tekstova pod nazivom "Marginalia Lexicographica" koje je Miroslav Krleža pisao kao urednik tadašnje "Enciklopedije Jugoslavije". Bile su to njegove uredničke beleške o već napisanim tekstovima različitih autora koji su čekali da uđu u enciklopediju.
       Nagađa se da je pokojni pisac ovde znao da stavlja zaista otrovne primedbe o svojim tadašnjim saradnicima. Zamerao im je na siromašnom fondu reči, stilskim figurama koje ničemu ne služe, ali i ordinarnoj gramatičkoj nepismenosti. Poznavaoci Krležinog dela, ali i njegove naravi, smatraju da je to jedan od osnovnih razloga zbog kojeg je celokupna piščeva ostavština stajala pod embargom punih dvadeset godina.
       Osim zajedljivih beleški, Miroslav Krleža u famoznim sanducima ostavio je i esej o književniku Mili Budaku, jednom od ministara u ustaškoj vladi Ante Pavelića, svoja pisma komunističkom funkcioneru Titovog doba Vladimiru Bakariću s kojim se nikada nije slagao, ali i pismo Nobelovom komitetu u kome je predlagao da se Josipu Brozu dodeli Nobelova nagrada za mir.
      
       Ćosićevo podsećanje
       Stvar se još više zakomplikovala kad su do hrvatske kulturne javnosti dospeli delovi knjige Dobrice Ćosića "Piščevi zapisi" u kojima se srpski akademik priseća svojih susreta sa Miroslavom Krležom u razdoblju od 1951. do 1968. godine. Mada su proveli zajedničko letovanje na Brionima, njihovi razgovori bili su puni netrpeljivosti. Ćosić je Krležu doživljavao kao "čudo od deteta" čija je genijalnost u mladosti uglavnom bila ponižavana, kako u Beču i Pešti, tako i u Zagrebu. Iz toga se, piše, razvio njegov negatorski i nihilistički stav prema čitavom svetu i sopstvenom životu, hipertrofirana sujeta i intelektualna superiornost kao kompenzacija za konformizam i kukavičluk. Krleža je Ćosića, navodno, smatrao "partizanskim seljačićem", a posebno mu je zamerio kada je 1968. godine, u "aferi prisluškivanja" okrenuo leđa Titu i podržao Aleksandra Rankovića.
       Mada Ćosić u književnom i kulturnom životu Hrvatske slovi kao "persona non grata", "Piščevi zapisi" podsetili su ovdašnju javnost na zaboravljene priče o Krležinom posinku. Reč je o Milutinu Popoviću rođenom u mestu Stara Krivaja kod Podravske Slatine kome su ustaše 1942. godine ubili roditelje. Kada je prebačen u Zagreb, o njemu se brinula porodica Severin koja je kasnije emigrirala u Izrael.
       Brigu o mladom Milutinu tada su preuzeli Bela i Miroslav Krleža, ali ga nikada nisu zakonski usvojili. Navodno objašnjenje glasilo je da je Bela Krleža rođena Kangrga bila pravoslavka po ocu i katolkinja po majci čija je porodica u ratu pobijena u Lici, dok je Miroslav Krleža u vreme Nezavisne Države Hrvatske slovio za levičarskog intelektualca koji je bio u stalnom strahu i od "Dide i od Đide" (ustaškog funkcionera Eugena Dide Kvaternika i partizanskog vođe Milovana Đilasa).
      
       Ostavština na Internetu
       Mada nikada nije bio zakonski usvojen, bračni par Krleža brinuo se za svog štićenika i omogućio mu da završi školovanje. Milutin Popović se pojavio i na ostavinskoj raspravi posle Krležine smrti, održanoj 18. februara 1982. godine u Zagrebu. Premda se Popović odmah odrekao bilo kakvog nasledstva, prema testamentu koji je Krleža sastavio u bolničkoj sobi 26. septembra 1981. godine, njegov posinak dobio je dva stotine hiljada tadašnjih dinara.
       Iste godine utvrđeno je da je Miroslav Krleža iza sebe ostavio prihode od autorskih prava, rukopise, prepisku i knjige u stanu na Gvozdu 23 u Zagrebu i u prostorijama tadašnjeg Jugoslavenskog leksikografskog zavoda u Zagrebu koji je nosio njegovo ime. Tu su i izuzetno vredan kućni nameštaj, umetnička dela i dragoceni predmeti iz vlastite upotrebe, kao i privatni automobil "mercedes 230".
       U Krležinom sefu u "Zagrebačkoj banci" nađena su dva ženska zlatna prstena s brilijantima, dukati i gotovina od 1240 američkih dolara. Veliki pisac je u "Zagrebačkoj banci" imao četiri računa i pet štednih knjižica, ali njegovim najvećim bogatstvom smatra se upravo sadržaj misterioznih sanduka koji su, prema izričitoj piščevoj želji, dvadeset godina proveli u potpunom mraku.
       Krležin univerzalni naslednik zagrebački lekar dr Krešimir Vranešić pomenute sanduke sa stotinama šlajfni ispisanih Krležinom rukom poklonio je Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu. Biblioteka se obavezala da će rukopise, nakon otvaranja sanduka, popisati i obraditi, a za godinu dana nešto od toga biće dostupno i na Internetu.
       Političke pikanterije koje su mamile voajere "Krležinih sanduka" do sada nisu pronađene. Glavni urednik novog izdanja sabranih dela Miroslava Krleže i urednik Personalne enciklopedije o Krleži dr Velimir Visković misli da ovde neće biti nikakvih senzacija. Krležino mišljenje o političarima koje je lično poznavao, od Stjepana Radića, Vladka Mačeka, Ane Pavelića, Milovana Đilasa, Vladimira Bakarića i, dakako, Josipa Broza, poznato je odranije, jer je pisac o tome otvoreno govorio i pisao. Eventualne misterije vezane su, očito, uz Krležine redaktorske beleške koje su mogle da uvrede njegove tadašnje saradnike u Leksikografskom zavodu. Ovakvu mogućnost potvrđuje i podatak da je od ukupnog sadržaja intrigantnih "Marginalia Lexicographica" ostala tek jedna petina. Kriminalnu notu ovakvom ishodu daju policijski izveštaji o provalama u Leksikografski zavod, razbijenim katancima na dotrajalom ormariću u kome su se čuvale "Marginalije", ali i činjenica da je ovaj deo Krležine ostavštine u trezore Nacionalne i sveučilišne biblioteke u Zagrebu stigao punih šest godina kasnije od ostalih rukopisa spakovanih u četrnaest sanduka.
       Poznato je da među njima ima i beleški koje bi teško uvredile političare iz nekoliko režima i nekoliko političkih sredina. Hrvate i Srbe Krleža je, recimo, bez puno ulepšavanja, smatrao nervoznim, pa i neurasteničnim nacijama. Bio je ubeđen da Hrvati nikada neće imati sopstvenu državu, a kad bi je i imali, brzo bi je upropastili. ("...Pogledajte našu geografsku kartu, mi nemamo geografskih uvjeta za stvaranje naše države... a i da imamo uvjeta što bi isto s njome, s tom našom razvikanom samostalnošću?", zapisao je, recimo 8. 3. 1979. godine).
      
       Nervozni Srbi i Hrvati
       Poklonici velikog hrvatskog pisca kome je, kako tvrdi poznati zagrebački izdavač i prevodilac Zlatko Crnković, Nobelova nagrada izmakla zbog arogancije prema sekretaru Švedske akademije Arturu Lundkvistu, smatraju da su baš ovakve političke primedbe zaslužne što je Miroslav Krleža u vreme vlasti Hrvatske demokratske zajednice bio upravo degutantno marginalizovan pisac. Odnos prema njemu i njegovom delu bio je vidljiv na svakom koraku. U knjižarama nije bilo njegovih knjiga, pozorišta nisu izvodila njegove drame, a u kuću na zagrebačkom Gvozdu polako su počeli da se useljavaju politički skorojevići tadašnjeg režima i sirovi ratni profiteri.
       U jednom razdoblju na vratima Krležine kuće stajala je čak i pozlaćena pločica sa reklamom jednog od inih trgovaca automobila "na lizing", pa je sve groteskno podsećalo na zaplete iz njegove čuvene drame "Gospoda Glembajevi". Bivše činovnice Leksikografskog zavoda nisu doduše postajale barunice, ali su ih nazivali hrvatskim princezama, a njihove veze sa prebogatim fudbalskim trenerima godinama su očaravale hrvatsku naciju.
       Iz ovog vremena koje je žalosno ponizilo nacionalnu kulturu pamti se i izjava nekadašnjeg predstavnika Leksikografskog zavoda koji je čak bio u komisiji za nadzor nad Krležinom ostavštinom. Kao predsednik Hrvatskog državnog sabora dr Žarko Domjan izjavio je da sve dok se on nalazi na toj funkciji, za obnovu Krležine kuće na Gvozdu neće otići "niti jedna lipa", pošto se ionako radi o piscu koji će za desetak godina definitivno pasti u zaborav. Pokazalo se da nije tako, ali kuća na Gvozdu ipak nije obnovljena onako kako je planirano.
       Otvaranje Krležine ostavštine, javno čitanje njegovih romana, eseja i političkih analiza ponovo je okupilo čitavu svitu "krležijanaca", ali i svih onih koji čeznu da se tako nazivaju, bilo da je reč o književnicima ili političarima. Memorijalni centar Miroslava i Bele Krleže formalno je otvoren, ali još nije dostupan svima. Kako je reč o palati koja obuhvata 1200 kvadratnih metara prostora, obnovljen je samo stan Krležinih s površinom od oko dve stotine kvadrata.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ