("Nešto sasvim drugo", NIN br. 2662)

      U prošlom broju NIN-a pažnju mi je privukao uvodnik o našoj diplomatiji, tačnije rečenica izvučena u antrfileu gde autor članka konstatuje da danas "ambasadori obično postaju članovi neke od partija jedne partije, čak i diplomatski službenici, čime ovaj ozbiljan posao ponovo postaje amaterska zabava članova partije i njihovih prijatelja". Ispod ove ocene bih se bez razmišljanja, potpisao.
       Međutim, sadašnjost i budućnost jugoslovenske (srpske?) diplomatije je isuviše ozbiljno pitanje da bi se ono medijski tretiralo na lapidaran, površan ili apologetski način, bar kad je reč o tako uglednom časopisu kao što je NIN. (Zaista je razočaravajuće kako se ova tema, inače, eksploatiše u većini naših medija nakon 5. oktobra 2000)
       Pre svega, a istine radi, bacajući pogled unazad, na period (Titove) "socijalističke diplomatije" (ne znam zašto autor članka kod atributa "uspešan" stavlja znake navoda, jer je zaista bila uspešna), treba reći da je ona imala daleko kvalitetnije kadrove nego što ih ima ova "dinastija". Posle kraćeg perioda, kada su u ambasade zaista odlazili "bivši partizani, mitraljesci" i partijski ljudi koji su se "privikavali na posao" i "školovali uz rad" - decenijama su u jugoslovensku diplomatiju ulazili fakultetski obrazovani ljudi (treba li podsetiti da smo imali i diplomatsku školu) koji su izrastali u vrsne i u svetu cenjene profesionalce. Što je posebno značajno, oni su i ostajali u toj profesiji.
       U tom periodu, treba li podsećati, na ključna mesta u našoj diplomatiji postavljani su ambasadori kalibra jednog Vladimira Velebita, Srđe Price, Josipa Đerđe, Aleša Beblera... Treba li, takođe, podsećati da smo u "socijalističkom periodu" imali ministre inostranih poslova kalibra Koče Popovića, Marka Nikezića, Mirka Tepavca...
       Ono što je tada bilo zaista loše, a pre svega za srpske kadrove, bio je "republički ključ" prema kome je najmnogoljudnija nacija u SFRJ, shodno tome i najmnogoljudnija infrastruktura u spoljnoj službi, davala nesrazmerno mali broj vrhunskih diplomatskih predstavnika u inostranstvu u odnosu na druge republike.
       Miloševićev period obeležen je i padom kvaliteta jugoslovenske diplomatije. Naravno, ne samo zato što je ona ostala okrnjena povlačenjem kadrova drugih republika, već što su na "udarna" mesta postavljeni (opet) partijski kadrovi, ovoga puta SPS-a i JUL-a. Njihov "kvalitet", "ugled" i "učinak" je poznat. Istovremeno, opet istine radi, najveći broj ambasadorskih mesta pokrivali su profesionalni kadrovi SMIP-a.
       Šta imamo sada?
       Autor članka navodi da sada "predsednik Koštunica stvara novu diplomatiju"(?). Da li je ta "nova diplomatija" ovaj konglomerat naučnika, dramaturga, pesnika, muzičara itd. koji se šalju na ambasadorska mesta kao očigledna sinekura, odnosno nagrada za zasluge u borbi za demokratske promene? Šta će biti sa "jugoslovenskom diplomatijom" kada se ovi, posle četiri godine, vrate u svoje matične kuće - institute, pozorišta, muzičke škole?... Jovo nanovo?
       Zar nije bilo bolje (osim za nekoliko glavnih političkih centara gde je primereno slati "političke kadrove") izabrati (neizbežno, opet iz DOS-ove infrastrukture) ljude koji će se u "srednjim i malim" ambasadama "školovati uz rad" i ostati u toj struci. Međutim, stanje je takvo da se ne samo u Evropu, već i u Afriku, Aziju, Latinsku Ameriku upućuju ambasadori koji ne samo da do sada nisu imali nikakve veze sa spoljnom politikom (na stranu diplomatska profesija!), već (što je i unapred znano) ni perspektivu da u toj struci ostanu.
       U isto vreme, treba reći i to, profesionalci najvišeg ranga šetaju hodnicima Ministarstva inostranih poslova, čiji je jedini "greh" što su u Miloševićevo vreme ostali u ovoj službi. U svetu je poznata činjenica da državni službenici (što diplomate, pa i naše, uz retke izuzetke, jesu) ostaju u službi države, bez obzira na promene vlada i režima.
       U mnogim slučajevima, novopečeni ambasadori nemaju ni izdaleka potrebno znanje stranih jezika ili se (zbog "kadrovskog deficita") u pojedinim slučajevima u ambasade izričito anglofonskog područja šalju ljudi s (blagim) znanjem francuskog jezika! To posebno važi za kadrove iz Crne Gore (tačnije kadrove SNP-a) na čiji izbor ministar Svilanović (za koga autor navodi da pokazuje "neviđene sposobnosti"), nema nikakav uticaj. Jugoslovenski ministar bi morao imati bar toliko uticaja i upornosti da se ispoštuje osnovni kriterijum (ustanovljen i poštovan u "socijalističkom periodu") da ambasadori moraju imati položen ispit iz jezika na nivou predviđenom za to radno mesto.
       Pored toga, po novom "republičkom ključu" (opet!), odnos Srbije i Crne Gore u podeli ambasadorskih mesta je 60:40. Da su, ponovo, kadrovi iz Srbije u podređenom položaju, više je nego očigledno.
       Najgore je, ipak, da se i u "srpskom dvorištu" partijska prepucavanja i nadmetanja u DOS-u prelivaju i na polje "kadriranja" u diplomatiji, čime ova ozbiljna profesija nastavlja da bude "amaterska zabava članova vladajućih partija" - kako to autor članka s pravom konstatuje. Utoliko je tužnija njegova nada izražena u zaključku da će iz ove diplomatije nastati "nekoliko" (!) profesionalnih diplomata, što je u direktnoj suprotnosti s naslovom članka da je sadašnja jugoslovenska diplomatija "nešto sasvim drugo".
       Treba se, ipak, nadati da će jednog dana i u našoj zemlji sazreti saznanje da je diplomatija ozbiljna profesija, zanat koji treba izučiti i njemu se posvetiti, a ne partijska prćija, sinekura i nagradni fond za personalne zasluge.
      
       NEMANJA ĐORĐEVIĆ,
       Beograd