Učešće Nemačke i Japana u američkom ratu u Avganistanu označava nastanak nove globalne vojne ravnoteže, umesto one koja je uspostavljena posle Drugog svetskog rata. Uz američki blagoslov, Nemačka treba da prednjači u modernizaciji NATO-a, a Japan će u narednih pet godina na vojsku utrošiti 223 milijarde dolara

      Na svetskoj sceni Nemačka i Japan su velike ekonomske sile, po snazi odmah iza Sjedinjenih Država. Uočljivo je njihovo nastojanje da uđu u Savet bezbednosti UN i tako i formalno postanu velike političke sile. Ali, pre nego što će do toga doći, ove dve zemlje su, pružajući podršku američkom napadu na Avganistan, prvi put od kraja Drugog svetskog rata nastupile kao nove vojne sile koje učestvuju u prekomorskim oružanim operacijama.
       Učešće Nemačke i Japana u američkom ratu u Avganistanu - nemački padobranci su već u bazi Bagram kod Kabula, a japanski razarači su u Indijskom okeanu - označava nastanak nove globalne vojne ravnoteže, umesto one koja je uspostavljena posle Drugog svetskog rata. Nekad američki neprijatelji, teško poraženi i okupirani, sa ustavima koji im zabranjuju učešće u tuđim ratovima i na tuđem tlu, Nemačka i Japan su postali važni američki saveznici čije je vojno angažovanje u prekomorskim operacijama blagoslovio Vašington. Okončava se istorija koju smo učili i počinje pax Americana.
       Avganistan je povod za nešto što je zapravo počelo ranije. Nemačka se prvi put vojno angažovala na tuđoj teritoriji u ratnim operacijama NATO-a u Bosni, a potom i u oružanoj agresiji na Jugoslaviju 1999. To je rezultiralo učešćem vojnika Bundesvera u takozvanim mirovnim misijama NATO trupa u Bosni i na Kosovu. U leto 2000. godine SAD su negodovale zbog smanjenja nemačkog vojnog budžeta i tražile od saveznika, posebno od Nemaca, da svoje armije modernizuju i naoružaju najsavremenijom ratnom tehnikom kakvu ima američka armija. Iste godine, uz izrazitu političku podršku SAD, Japan je najavio značajno jačanje svoje vojne moći. Obe zemlje su zbog odstupanja od svojih pacifističkih ustava imale burne javne rasprave, pa i političke krize.
       Krajem 1999, dakle posle bombardovanja Jugoslavije, tadašnji američki ministar odbrane Vilijam Koen oštro je kritikovao Nemce zbog kresanja vojnog budžeta i tražio od njih da "preuzmu vođstvo u planovima za modernizaciju NATO-a". Nemačka, koja je bila planirala smanjenje vojnog budžeta za 10 milijardi dolara za tri godine (istina, uporedo sa znatnim smanjenjem broja regruta na račun utrostručenja profesionalnih vojnika u snagama za brzu intervenciju), srazmerno svojoj veličini i privrednom potencijalu odvaja manje na odbranu (samo jedan i po procenat nacionalnog bruto produkta), nego nove članice NATO-a kao što su Mađarska, Češka ili Poljska, primetio je američki ministar odbrane. Disparitet između američke i evropske bojne gotovosti ugrožava jedinstvo NATO-a, upozorio je on. Nemci su, potom, odlučili da, počev od ove godine, uvećavaju vojni budžet za 700 miliona dolara godišnje.
       Za razliku od vojnog angažovanja na Balkanu, dakle na evropskom tlu, odluka o slanju 3 900 vojnika Bundesvera u Avganistan bila je dramatičnija. Balkan je bliže, tiče se bezbednosti Evrope, spada u zonu ekonomskog interesa Nemačke. Ustav je tumačen "fleksibilno". Slanje trupa u daleki Avganistan, međutim, delovalo je kao veća povreda Ustava - i to radi podređivanja američkoj globalnoj strategiji - i teže se moglo prekriti smokvinim listom. Zapretio je raspad vladajuće crveno-zelene koalicije i kancelar Šreder je bio prinuđen da traži izjašnjavanje o poverenju vladi.
       Koalicija je opstala, ali više ni Ustav nije sveta Biblija. "Jednom zauvek Nemačka je raščistila sa tabuom koji je sama sebi nametnula još 1949." - napisao je uticajni "Frankfurter algemajne cajtung" - "Sve ima svoj vek trajanja i više nema fizičkih granica u vojnom angažovanju Nemačke."
       Japanci nisu čekali na američko upozorenje. Znali su da im se u Americi zamera što je njihova podrška američkom ratu u Persijskom zalivu pre jedne decenije bila samo finansijska, pa su ozbiljno primili k znanju želju Vašingtona da Japan "igra aktivniju ulogu u regionalnoj bezbednosti". Odlučili su da za pet godina, počev od prošle, na modernizaciju odbrane utroše 223 milijarde dolara. Stavka je zavidna - tačnije među najvišima u svetu - posebno ako se zna da se japanska vojska i dalje zove Snage samoodbrane i da Ustav zabranjuje Japanu da "koristi silu u rešavanju međunarodnih sporova".
       Vlada premijera Koizumija je uspela da nadjača nacionalni pacifistički lobi uz obećanje da razarači ne idu u rat, makar i bili naoružani najsavremenijim raketama, nego u logističku ispomoć Amerikancima. A admiral Jošihiro Sakaue kaže za ovu prvu japansku vojnu operaciju u dalekim tuđim vodama: "Amerikancima praktično nije potrebna Japanska ratna mornarica. Ali je zastava vrlo važna sa moralnog stanovišta."
       O tome se i radi, ali ne samo sa moralnog, nego i sa političkog stanovišta. Nemački vojnici su u Avganistanu pod nemačkim, japanski brodovi u Indijskom okeanu pod japanskim zastavama - da bi simbolizovali istorijski povratak nekadašnjih velikih vojnih sila na svetsku scenu. To nije zakasneli revanšizam. To su sada misije rehabilitacije i savezništva, ali u službi mira, kakav svetu nameću Amerikanci.