NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Svet senki

in memoriam Vida Jocić 1920-2002.

      Kaže se da je čoveku kao smrtnom biću data velika "milost" time što umire samo jednom... Vida Jocić pokazuje svojom sudbinom da ni to pravo ne važi za sve. Ona se, pre pola veka, vratila iz mrtvih. Sa onima malobrojnim koji su 1945. godine izišli iz logora Aušvic, ona je ponovo došla na ovaj svet iz Danteovog pakla.
       Vida Jocić kao da je želela da odgovori na ono pitanje koje je, u ime svih ljudi koji su preživeli svetski rat, postavio Česlav Miloš: "Posle Aušvica i Hirošime, ko može da peva?" Ko od ljudi ima pravo da nakon tolikog pada, poseže za takvom svetinjom kao što je umetnost?
       Jocićeva je izbegla grešku u koju su, donekle razumljivo, upadali brojni umetnici njene generacije. Ona nije opisivala strahote viđene u krugovima pakla kroz koje je prošla. Još manje je pomišljala da "opeva" radost preživljavanja smrti. Po njenom osećanju bilo bi to besmislena, jalova apoteoza zla. Njene skulpture prikazuju beskrajnu povorku ženskih figura čije avetinjsko bledilo i sablasna, devičanska lepota otkrivaju
       s v e t s e n k i kao onaj zavičaj iz koga ljudsko biće izlazi iz magle iskona u tuđinu ovozemaljskog sveta i u koji se, na kraju svoje duže ili kraće putanje, vraća. Na licima izvajanih dvojnica Jocićeve nema izraza straha, nema grimase užasa. Iz hora njenih devica ne čuje se krik žrtve. One koje su pre nas stigle "tamo" gde ćemo svi doći otkrivaju nam čudesnu sliku nadljudskog mira u prostoru večite tišine. Tu zapravo nema tajni. Nema ni raja ni pakla. Nema nagrade ni kazne. Ni blaženstva ni patnje. Jer, sve je oprošteno. To je konačno opraštanje koje podrazumeva i zaboravljanje. Samo tada kada se oprašta i zaboravlja, za Jocićevu se ponovo stiče pravo na život. Ponovo se javlja lepota. Samo tada se sme i može ponovo pevati.
       Ta pesma za Jocićevu nema zvuk durske himne životu. Ali, nema ni molski ton rekvijema. Tu poruku koju nam je ona ostavila posle svoje druge smrti primiće oni koji se zagledaju u senke na njenim skulpturama. Jocićeva je jedini naš vajar, i možda jedini na svetu, čije skulpture jače govore senkama nego formom i oblicima.
       Njenim tragom ne ide se u umetnost, ni u život. Taj trag vodi nekud dalje...
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu