NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Lepotica zver

Naslov: Hanibal
Režija: Ridli Skot
Uloge: Entoni Hopkins, Džulijen Mur, Geri Oldmen (SAD, 2001)

      Srđan Vučinić
       Deset godina nakon već antologijskog filma Džonatana Dema Kad jaganjci utihnu očekuje nas nastavak priče o "lepotici i zveri": Klaris Starling, sada već proslavljeni agent FBI-a (u nemilosti pretpostavljenih posle jednog tragičnog slučaja) traga za odbeglim genijem zločina, doktorom Hanibalom Lektorom. Glavna ženska uloga (Džulijen Mur umesto Džodi Foster u Demovom filmu) samo je jedna od manje bitnih odlika koje razlikuju dva ostvarenja. Zahvaljujući napretku kompjuterske tehnologije, istraga je u Hanibalu gotovo obezličena; nema više onog čudesnog "transfera" emocija i energije između zločinca i istražitelja, onog prožimanja suprotstavljenih likova koji su i osnovni kvalitet Demovog filma. U novom filmu Ridlija Skota zlo je osetno multiplicirano, oličeno u različitim karakterima i paralelnim tokovima radnje - kao da ni sam autor više ne veruje dovoljno harizmatičnom liku koji tumači Entoni Hopkins.
       Dobar deo radnje smešten je u Italiji, u Firenci gde se učeni Hanibal skriva pod krinkom bibliotekara, ljubitelja renesansne umetnosti. Taj milje daje dobru priliku da se po svemu praznjikava priča prevuče slojem patine i egzotizma, no utisak je da je reditelj formata Ridlija Skota ipak mogao izvući mnogo više. Pokušaj da se kroz lik Hanibala, ubice-polihistora, nametne motiv mešanja zločina i literarne fikcije ostaje da tavori na površini, kao ukrasni detalj bez prave dramske funkcije. To što proždrljivi doktor, najavljujući monstruozna dela, recituje Danteove sonete, kao i odlomke iz Pakla može samo da nas navede na nezgodnu asocijaciju sa filmom Sedam Dejvida Finčera. Asocijacija je svakako nezgodna po Hanibala i njegovog autora - jer Sedam, jedan od najboljih trilera 90-ih, na maestralan način demonstrira osmozu umetnosti i zločina, u njemu je svet zbilja otisak teksta, koliko i poremećenog uma koji ga tumači.
       Pored toga što je u mnogim segmentima bleda kopija već viđenog, Hanibal je i neoprostivo razvučen; nit priče često se sasvim gubi u suvišnim digresijama i epizodama (takav je npr. lik unakažene žrtve, inficirane psihopatskim porivom osvete, u tumačenju Gerija Oldmena). Tek pri kraju svedoci smo jedne od retkih uspelih scena koja samo delimično popravlja loš utisak o filmu. U njoj naslućujemo dar autora Osmog putnika, Blejd Ranera, Telme i Luiza...; sa druge strane, naslućujemo odnos "lepotice i zveri" u kojem se mistika meša sa erotizmom. Klaris silazi na večeru pod dejstvom morfijuma, posle operacije koju je doktor Hanibal nad njom izvršio spasavajući joj život. I čitava ta scena - replikama kao i svetlom, bojama i ritmom - deluje halucinantno i onirički, prilagođena njenoj izmenjenoj percepciji. Vrhunac prizora koncentrisan je u liku domaćina večere,"neučtivog" policajca; vidimo u jednom trenutku da je Hanibal već otvorio njegovu lobanju, da mu odstranjuje deo po deo mozga, dok ovaj i dalje ravnim glasom razvija konvencionalni razgovor. Ova mirna večera "nad otvorenom lobanjom" mogla bi, uz prethodno strpljenje, da privuče istinske ljubitelje horora, ali i poštovaoce nadrealističke umetnosti. Podseća me to na onaj susret Bunjuela i Hičkoka na jednoj večeri u Holivudu. S jednom rukom oko Bunjuelovog vrata, Hičkok nije prestajao da mu priča o svome podrumu, o svojoj dijeti, i naročito o odsečenoj nozi iz Bunjuelovog filma Tristana koja ga je fascinirala ("Ah, ta noga...") Verujem da bi obojica majstora s odobravanjem pogledali pomenutu scenu iz Hanibala.
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu