Srpske devedesete su apsolutno neponovljivi istorijski period po svojim izlivima neljudskosti, po svakovrsnom tragizmu čija se forma kretala od elitističke operete do kafanskog striptiza s pucanjem i opaljivanjem, i po svojoj neverovatnoj količini cinizma s kojim su se primale sve te nesreće kao neki art-cool performansi. Nesreće koje su se odmah puštale niz vodu kao nikada zakopani leš. Znate, srpske devedesete, to nisu godine koje su pojeli skakavci, to su godine koje su pojeli leševi koje niko nije želeo ni da registruje kao marvinsku trulež, a kamoli da ih zakopa i da stavi neki znak prohujalog, odživljenog života na to mesto. Verovatno zato zombizam postaje vodeći "reformatorski" trend

      Do ulaska u četrdesetu, Zoran Ćirić je objavio osamnaest pesničkih i proznih knjiga. S pravom bi se moglo reći, natprosečna produkcija za jednog srpskog pisca. Deficitaran je bio jedino što se tiče književnih priznanja. Sada je, s NIN-ovom nagradom, i u tom pogledu dobio najveću moguću satisfakciju. Očekivao ju je, doduše, već za prvi roman, Prisluškivanje (1999), i pravio malu demonstraciju što ga je mimoišla, iako je već bio dospeo u najuži izbor. Pošto se ove godine našao u identičnoj situaciji, pitamo ga da li je računao da će biti bolje sreće:
       - Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Znam da to zvuči kao fraza, ali smatram da pisac kada piše, kada započne neki projekat zasigurno nema u glavi halucinacije svečarskog karaktera. Ako je u sve to ušao iz pravih razloga, i ako pisanje doživljava kao najveću avanturu koju mu život i smrt mogu priuštiti. Eventualno, ali ovo primite uz veliku dozu rezerve, pisac može da se igra marketinškog proroka, te da započne svoj projekat kalkulacijom tipa - šta bi sada moglo imati dobru prođu kod "čitalačke javnosti" (kako ovo gogoljevski zvuči!); ili, pak, ako ima neki poseban dil sa svojim izdavačem, koji ga dobro plaća, što je u Srbiji nečuvena retkost, da sam izdavač, u gazdinskom maniru, da neke smernice, šta bi želeo od svog pulena-plaćenika: recimo, manje nasilja, više klasične melodrame, ili precizno naciljane friške političke žaoke... Dakle, to je jedino što mogu da zamislim kao normalnu (u tržišno uređenoj sredini) situaciju u trenutku hvatanja zaleta ka novom umetničko-poslovnom cilju. Svaka druga "knjiška računica" samo nepotrebno opterećuje pisca, i ne verujem da pravi pisci to sebi dozvoljavaju, jer taj spisateljski napor je strava po definiciji, i svaka vrsta neknjiževnog predumišljaja dovodi do traumatičnih pritisaka, koje sam pisac - ubačen u đavolsku mrežu pohlepe - kreira u svojoj glavi. Uostalom, samo ispisivanje i najbenignijeg teksta, koji pretenduje da bude deo lepe književnosti, predstavlja čin vrhunske manipulacije. Pitanje je samo da li je autor spreman da prizna "providnost spisateljske magije".
      
       Priznanje vašoj knjizi je još jedan dokaz da se značajna književna dela ostvaruju i van prestoničkog književnog života, u takozvanoj provinciji, koju neki pisci doživljavaju kao usud a neki pak kao pogodnost. Kakvo je vaše iskustvo u tom pogledu?
       - Nema tu onog takozvanog - sve van Beograda je rasna i prvoklasna provincija s puno polutanskih i palanačkih ogranaka. Ta "oaza sitnih duša" može vas lako usisati u svoj zlobivi parazitizam koji krasi svakog neshvaćenog genija u skrajnutim, ćoškastim naseobinama. Ipak, uprkos prepotopskoj zaparloženosti, i kosmičkom osećanju čamotinje i žabokrečine - koju vam provincija garantuje u svakom trenutku vašeg bitisanja, postoji ipak i ono nešto što pisci s misijom priželjkuju, a to je neka vrsta zagrobnog mira i izolacije, bez čega nema pisanja na duže staze! Naprosto, u provinciji ste oslobođeni balasta snalaženja i tumaranja po književnoj čaršiji, budući da tako nešto postoji samo u Beogradu. Elem, tolika količina sačuvane energije ako se usmeri na književni rad, s posvećeničkom predanošću, nešto literarno će se već ispiliti. Pored toga, u provinciji se susrećete s pomalo iščašenom verzijom presnog života, sva ta sirovost se sporo kotrlja, ne propuštajući suptilnost hedonističke melanholije, tako karakteristične za začaurena, pa ipak raspojasana, srpska geta. I još nešto, imate priliku da sretnete ljude koji ne pate od viška finoće, ali ni od viška stvarnosti. Oni su to što jesu, žive svoje bez kompleksa i lažnih snova, i uverio sam se više puta da su neki od njih vrlo zahvalna građa za literaturu - kao likovi sa spletkarskom, dokoličarskom, potpuno izmeštenom biografijom, za koju je teško dokučiti gde počinje i gde završava.
      
       Ali, vaša literatura nije "stvarnosna", nisu joj neophodni takvi podsticaji.
       - Literatura je, po opšteusvojenoj definiciji, "čista izmišljotina", što će reći, sinteza mašte i zanatskog umeća. Igra, uvek o pisanju mislim kao o igri, u kojoj se stalno ruše pravila da bi se stvarala nova, još trošnija u svojoj rigidnosti. To je i normalno jer se literatura hrani, pre svega, graničnim situacijama i graničnim likovima. Neko će to protumačiti kao potragu za živopisnim ekstremima. Neko će se zadovoljiti simuliranjem egzotike i ironijskom distancom spram globalnog pozitivizma. Ono što karakteriše moj stil jeste vera da ne postoji ništa što je toliko sveto da ga ne bih iskoristio u blasfemičnom svetu književnosti. Zaštitni znak Zorana Ćirića jeste taj mnogopominjani humor, humor u svim varijacijama - od kafanskog do salonskog, od "crnog" do "belog". A čim je humor u igri... Onda su razne nepodopštine moguće. Zna se - samo korak od humora je poruga. E sad, valja mi priznati, malo je stvari koje nisam izvrgao ruglu. Naravno, najviše samog sebe - svoje fikcije, opsesije, bludne ambicije. Za taj naum mi je idealno poslužio moj književni junak i super-alter-ego, Magični Ćira.
      
       Magični je, međutim, počeo da vas prevazilazi, dogodila se jedna čudna identifikacija junaka i pisca koja vam je i škodila.
       - Najpre su me prijatelji, iz čistog zezanja oslovljavali sa "Magični", a onda se to vremenom, ne znam ni sam kako, prenelo u medije, pa je došlo dotle da se i u ozbiljnim književnim prikazima govori o "novoj knjizi Magičnog Ćire". Na kraju mi nije preostalo ništa drugo nego da prihvatim tu ulogu i krenem u veselo majmunisanje, kako me ne bi shvatili isuviše ozbiljno. Jer, mnoge "kulturne veličine" bejah potkačio u svojoj viski-fazi. Mislim, držim ja i dalje do toga (mislim na iznesene stavove, ne na viski)ali odavno sam iživeo svoje divlje odrastanje u javnosti. Pa, sve je to bila strategija precizno zamišljena i sprovedena u delo s jednim, jedinim ciljem: privući što više novih čitalaca.
      
       I u čemu, nije da niste uspevali.
       - Uspevao sam delimično, jer mnogi ljudi su znali za mene isključivo preko tih provokativnih i šašavih intervjua. Kada bih pitao: izvinite, jeste li čitali nešto moje, vrlo često odgovor je glasio: nisam, ali uskoro ću i sl. I onda sam shvatio da je ta vrsta strategije, bez obzira na krajnje književne pobude, ipak, dvosekli mač. Dobar deo srpske književne javnosti doživljavao me je neozbiljno, iako sam od početka imao dosledan misionarski stav što se tiče pisanja. I pored nagrada, učestalog objavljivanja u književnoj periodici, pojavljivanja u izborima savremene (tada još uvek "mlađe") srpske poezije i proze, bio sam, a bogami i ostao, ortodoksni marginalac. I to ne samo zbog specifične tematike mojih dela i sočnog, skoro lascivnog jezika. Posebne nevolje donelo mi je to što sam u nekim intervjuima bio dovoljno iskren da komentarišem stanje u našoj literaturi. Iako nisam nastupao kao neki arbitar, već kao učesnik jedne nedovoljno razigrane igre sa predvidljivim raspletima i smrtno dosadnom ozbiljnošću, efekat mojih "pošalica s poukom" često je bio prilično "distorzičan", bez pravog fidbeka. Jednostavno akterima ovdašnje scene oduvek je manjkao smisao za humor; ponašali su se i reagovali kao zadrigli moćnici i kruti duhovi. Kao posledica tih parajućih vibracija, dobar deo književnog establišmenta smatrao me je interesantnim samo u ravni nekakvog andergraund pisca, koji eto mulja priču o svetom trojstvu "rokenrola, Holivuda i stripa", i neprestano objašnjava svoj "metod" kao transponovanje vaskolikih tekovina pop kulture u književnost. Omiljena mi je bila teza o začudnim mogućnostima koje pruža sinteza Banović Strahinje i Džona Vejna. Ili, pak, zapenavljena priča o korišćenju bi-bap sinkopa u formiranju ritma naracije. Naročiti akcenat sam stavljao na ritam i strukturu pripovedanja, a tu su mi džezeri-prevratnici, poput Čarlsa Mingasa i Teloniusa Monka, bili od ogromne, presudne važnosti.
      
       Ali, vi nikada niste ni imali ambiciju da postanete smrtno ozbiljan pisac. Upravo na tome što su vam zamerali izgradili ste svoju originalnost.
       - Pa jeste, zaista, taj proces transponovanja bio je usamljen slučaj, a pogotovo početkom devedesetih - vrlo, vrlo usamljen slučaj u srpskoj književnosti i to mi je sigurno i pomoglo da ljudi na neki način obrate pažnju na mene. Jer, ono što sam tada radio, kao i sada, uglavnom nije ličilo na veliki deo onoga što je savremena književna produkcija u Srbiji. Tako da je to bila jedna, recimo, olakšavajuća okolnost, čitaoci su me brzo primetili i primili se na moj "štos". Nije im bilo teško da prokljuve moj napor da budem pitak i čitljiv pisac, da mi tekst bude prohodan, da diše s čitaocem. Od početka sam stremio da se nametnem određenoj publici, onima koji u knjigama traže nepatvoreno uzbuđenje, ne mareći za mišljenja oficijelne kritike.
      
       Mislite li da i ovo dodeljivanje nagrade vašem romanu može predstavljati izvesnu provokaciju za deo naše akademske književne javnosti?
       - Da. Moram reći, bez prigodne kurtoazije, da sam zahvalan žiriju na iskazanoj hrabrosti. Pre konačne odluke, stalno su do mene dopirale glasine koje se mogu svesti na ocenu: Hobo je izuzetno zanimljiva i neobično žestoka knjiga, nabijena emocijama i pamtljivim likovima, ali ipak je to u krajnjoj liniji "krimić", a NIN-ova nagrada se ne može, zaboga, dodeliti jednom krimiću, ma koliko on bio dobro napisan. E, ovogodišnji žiri je razbio golemu predrasudu i, čini mi se, otvorio dragoceni manevarski prostor za drugačije "delanje i mišljenje". Voleo bih da ta prilika bude iskorišćena, i da se svest i energija srpskih pisaca od esejiziranja okrene pripovedanju. Nikada ne smetnite s uma da je sveta i jedina istinska dužnost pisca (pa i svakog drugog umetnika) - ispričati priču. To što su sve priče već ispričane, samo čini umetničku misiju još izazovnijom.
      
       A kakva je priča "Hobo"?
       - Hobo je žanrovski strogoprofilisana sinteza porodične drame i gangsterske sage. Tužna, mračna pripovest o gubitku ljudskosti, o ljudima koji su u toj meri opsednuti smrtonosnim kodeksima časti da, protokom romanesknog vremena, prestaju da budu ljudi i postaju "kodeksi koji hodaju", čine najveću moguću žrtvu da bi ostali verni kodeksu kojem su izabrali da služe do kraja. Svakako da su sve arhetipske teme prisutne u punom, zlokobnom sjaju: izdaja, neostvarena ljubav, krah prijateljstva, osveta, povlačenje crte u vazduhu, povlačenje crte u prašini, i povlačenje crte preko sopstvenog grkljana.
      
       U "Hobou", kao, i u životu koji nas okružuje, mnogo je mračnih tonova koji, kako vi sugerišete, odgovaraju duhu vremena. Na šta ste zapravo mislili?
       - Vidite, puno je lažnog optimizma, puno je licemerja. Većina ljudi se ponaša kao da su upravo pušteni s lanca. Ne znaš da li im je samo do lajanja i režanja, ili će zagristi do koske. Ranije, pre tog famoznog lažnoprevratničkog 5. oktobra sve je to bilo sabijeno u nekakve mišje rupe, po ugledu na nekadašnje disidentske salone. Kao da je samo deo srpskog izroda mogao i smeo da ispliva na površinu. A onda, posle 5. oktobra, odjednom buja ta kvazipreduzetnička srpska gvardija koja je u stvari samo energija mešetarenja, snalaženja na tuđ račun i s tuđom glavom kao ulogom. Globalna mutacija elementarne etike (koja se nekada "domaćim vaspitanjem" nazivala) i tiranija demokratije su u procvatu, mešajući se sa rakijskim optimizmom, kojeg kod Srba, nikad dosta.
       Srbin je na neki način mentalno istrenirani mazohista s povremenim sadističkim ispadima. I više nego filmska istorija ga je naučila da uvek očekuje da može biti gore; a ako bude bolje, čudo božje - a svako čudo za tri dana dosta. I onda imate paćenički mentalitet, i taj kult žrtve, i samosažaljenja. A onda se to mučeništvo i samosažaljenje, koliko dirigovano toliko i spontano, transformisalo u nadobudnost bez pokrića, koja uvek mora da se olupa o glavu onome ko pokuša da bude ohol. Zato nam je "aktuelna istorija" tako razbucana, prelomna do bola. I u Hobou imate isti "tajming": kad god se pojavi makar i iskrica prezira, odmah stiže i neka kazna. Bez obzira što je ona maskirana različitim alibijima iz arsenala uličarskog moralisanja, ipak se oseti da, zapravo, postoji bolesna želja za osvetom, osvetom višeg ranga koja, u stvari, priziva starozavetno poimanje pravde.
      
       I Hobo se tako ponaša kad se odluči da uđe u mafijaško podzemlje?
       - On počinje kao cinični posmatrač i do kraja ostaje veran iluziji da je iznad tog polusveta koji uživa da širi oko sebe sjaj glamuroznih opačina; za glavnog junaka, pak, ta samodopadna parada moći i "stila" povremeno liči na karikaturu pakla. Otuda dvosmisleno, "trilersko" razrešenje misterije, misterije kojoj je sva krv već isisana, tako da se ključna tajna pretvara u groteskno ništavilo. Princip otvorenog kraja u Hobou funkcioniše kao krvoločna parodija Čistilišta. Plus šizofrena enigma ko je tu koga, u stvari, poslao među anđele, i da li je onaj krucijalni čin - zamajac čitavog mehanizma (samo)uništenja - samoubistvo ili ubistvo.
      
       To zaista ostaje kao nedoumica, kao jedna misterija koja i na kraju, ostavlja roman otvorenim.
       - Bez obzira na sve primenjene trikove zavođenja, i hipertrofiranu mistifikaciju najbanalnijih strasti, ne možete izbeći poentu romana koja vas udara u stomak kao "dodir sudbine". To čupanje utrobe vam otkriva da je patologija bila prisutna od prvog trenutka ispovedanja, još u trenucima "idilične predigre"; na kraju se ispostavlja da su razmere te patologije nepodnošljive i za najfleksibilniji književni mit. I ono jedino što preostaje, dobrano preznojenom čitaocu, jeste zapitanost nije li cela ta "biblijska storija" zapravo somnambulna vizija živopisnog čudovišta koje nije lišeno humora i osećanja Božje ravnoteže (kako se naziva ovozemaljsko poravnanje).
      
       Na konferenciji za novinare, kao delo koje je bilo vrlo bitno za vaše književno vaspitanje, pomenuli ste roman Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve". Šta "Hobo" duguje "Tikvama"?
       - Priznajem da je u meni već dugo tinjala ambicija da napišem nešto što bi bilo podjednako uzbudljivo, oporo i dirljivo u isti mah - kao što je to slučaj sa Mihailovićevim klasikom. Mislim da se Hobo može doživeti kao svojevrsni rimejk romana "Kad su cvetale tikve"; njegovo posvećeničko "iščitavanje" u holivudskom ključu. Naravno, pre svega u kontekstu srpskih devedesetih, što je veoma važno, jer srpske devedesete su apsolutno neponovljivi istorijski period po svojim izlivima neljudskosti, po svakovrsnom tragizmu čija se forma kretala od elitističke operete do kafanskog striptiza s pucanjem i opaljivanjem, i po svojoj neverovatnoj količini cinizma s kojim su se primale sve te nesreće kao neki art-cool performansi. Nesreće koje su se odmah puštale niz vodu kao nikada zakopani leš. Znate, srpske devedesete, to nisu godine koje su pojeli skakavci, to su godine koje su pojeli leševi koje niko nije želeo ni da registruje kao marvinsku trulež, a kamoli da ih zakopa i da stavi neki znak prohujalog, odživljenog života na to mesto. Verovatno zato zombizam postaje vodeći "reformatorski" trend.
      
       Zato su ih stavljali u hladnjače koje nam sad izranjaju iz reka i jezera.
       - Da. To je zapravo epoha hladnjača, u kojoj se zagubila razlika između "ledenog" i "hladnokrvnog". Biće da srpski užas ne zna za nijanse, i da mu je potrebna nekakva "umetnost" da artikuliše proces "puštanja krvi" i sortira pijavice prema dužini "cuga". Sada je već jasno da je nekome bilo potrebno da se svi ti zločini tretiraju i tumače kao neka stereotipna, predvidljiva senzacija, odnosno kao rutinski dnevnopolitički skandali. Sve u svemu, srpske devedesete su crna hronika biblijskog formata i ne manje biblijskog značenja. I Hobo nije ništa drugo doli katarzični rezime tog antiherojskog razdoblja naše kukavne i kukumavkaste istorije. Zaumni pokušaj da sopstvenom bednjikavom preživljavanju dam neku auru. Ččak i u Ćirićevim kokošjim grudima kuca konradovsko Srce Tame.
      
       SAVA DAUTOVIĆ