Antonije Isaković
(1923-2002)

      Čovek, umetnik i veliki kulturni poslenik, s kojim se srpska kulturna javnost danas s osećanjem poštovanja oprašta, za života je ovenčan mnogim nagradama, akademskim titulama i drugim visokim priznanjima, što najbolje pokazuje kakvu je ulogu u srpskom društvu igrao i kakvi su tragovi iza njega ostali.
       Meni je palo u deo da u ovom trenutku podsetim kakvim je vezama Antonije-Lule Isaković bio vezan za NIN, kao i na neke od najburnijih godina njegove istorije.
       Lule nije postao deo NIN-ove prošlosti samo zato što je u dva mandata bio direktor lista. Koreni prijateljstva i druženja mnogo su dublji.
       Kada je na prelazu iz prve u drugu polovinu prošlog veka pokretan posleratni NIN, on je, kao član Agitpropa CK KP Srbije, bio jedan od onih koji su pružili podršku smeloj koncepciji ponuđenog nedeljnika. Blizak, ne samo po godinama, već i po shvatanjima grupi pokretača, kasnije se iskreno radovao što je novi nedeljnik toplo prihvaćen. Ostao je na strani NIN-a i kad je "nestašno čedo Agitpropa", kako su neki nazivali NIN, počelo da pokazuje zube, kritikujući i ono što se u to vreme nije smelo kritikovati.
       Svoju privrženost NIN-u pokazao je i time što je nekom od ninovaca došapnuo kakvi "vetrovi duvaju" u Agitpropu. A kada je NIN, posle famoznog teksta o muzičkom četvorouglu, uzet na tapet, Lule je bio jedan od članova Agitpropa koji je stao na stranu NIN-a. Na izjavu tadašnjeg šefa Agitpropa da je mišljenje Centralnog komiteta da "NIN ne igra štetnu već neprijateljsku ulogu", on je ironično uzvratio: "Pa, zašto ih onda ne uhapsite?"
       Sumorna scena sa tog sastanka ostala je u neizbrisivom sećanju Najdana Pašića, prvog glavnog urednika NIN-a: "Sede oni tamo, svi se izjašnjavaju u tom smislu i odluka izgleda konačna. A Đilas se šeta oko stola i sluša. Onda, odjednom - on koji je sve to inicirao - kaže: Ja ne znam da li je to pametno. Ako rasturimo to društvo, ubićemo dobar list. To je, u stvari, ipak dobar list."
       Tako je NIN "aboliran" voljom moćnika, ali nije potpuno oslobođen. Odlučeno je da dobije komesara u funkciji direktora lista. Ustupak je učinjen da i redakcija učestvuje u izboru ličnosti. Izbor je pao na Luleta Isakovića, jer su ninovci znali da im je naklonjen. Posle su dugo u Agitpropu verovali da imaju svog čoveka u NIN-u, a ninovci su bili ubeđeni da njihov čovek sedi u Agitpropu.
       Lule Isaković nije bio samo prvi direktor NIN-a. On se brzo uklopio u NIN-ovu sredinu i nastojao da živi redakcijskim životom, pokazujući razumevanje za teškoće sa kojima se redakcija suočavala. Kad je pokrenuta inicijativa da se ustanovi NIN-ova nagrada za roman godine, bez dvoumljenja je pozdravio inicijativu i znatno doprineo uobličavanju njenog profila.
       Na funkciji direktora NIN-a ostao je do 23. januara 1955. kada je postavljen za glavnog urednika časopisa "Delo", a na funkciju glavnog urednika NIN-a došla je Stanka Veselinov. Isaković će se u NIN ponovo vratiti 1. juna 1958. i ostati do 1, juna 1959, kada je NIN prešao u sastav kuće "Politika". U oba slučaja kolektiv NIN-a ga je ispratio sa zahvalnošću za ono što je učinio kao direktor i kao iskreni prijatelj NIN-a.
      
       MILOŠ MIŠOVIĆ