NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Selimović je najgore prošao

("Stvaranje nacije, razaranje nacije", NIN br. 2662, 2663)

      U želji da poveže političke i kulturne tokove koji su doveli do raspada SFRJ, Endru B. Vahtel čiju knjigu NIN feljtonizuje uspostavlja jednoznačne i direktne veze između pojedinih pisaca i njihovih knjiga sa političkim aktuelnostima toga vremena. Treba imati zaista opsežan uvid u materiju pa proceniti gde je pisac pogodio, a gde omanuo, mada se verovatno bez mnogo straha može reći da je najgore prošao roman Derviš i smrt i njegov pisac Meša Selimović. Iz toga da "nije opisana nijedna druga kulturna grupa", osim, uslovno rečeno, muslimanske, Vahtel zaključuje da roman doprinosi osećaju da "Jugoslavija nije zemlja u kojoj različite kulture mogu da sarađuju".
       O knjigama se sudi na osnovu onoga što je u njima opisano, ali Vahtel sudi i prema onome što nije opisano. Najzad, zašto bi u romanu toka svesti, kako Derviš i smrt kvalifikuje i sam Vahtel, uopšte i bile opisivane razne kulturne zajednice. Kako za roman u kome se "na briljantan način analizira um jednog čoveka u ličnoj i psihološkoj krizi" može reći da nije "opisana nijedna druga kulturna grupa"? I ta jedna koja je opisana već je mnogo. Da ne govorimo o tome što je pisac, da pretpostavimo, želeo da predstavu o podneblju - ako je ono uopšte toliko važno - načini iz perspektive vremena u kojem se roman odvija, te da možda zbog toga, a ne iz političkih razloga, Bosnu nije predstavio kao "Jugoslaviju u malom", kako primećuje Vahtel. Sve to, naravno, ne mora imati i nema veze sa rezervama koje je Selimović imao ili nije imao prema jugoslovenskoj zajednici.
       Najzad, nije dozvoljeno spekulisati razlozima zbog kojih je Meša Selimović napustio Sarajevo i "proglasio se srpskim piscem", a naročito što su navedeni razlozi više lobotomijskog nego i literarnog i političkog karaktera ("neka mržnja na sebe").
       Ako je Vahtel pod "proglasio se srpskim piscem" mislio na neku vrstu testamentarne objave koja je, pred kraj piščevog života, objavljena upravo u NIN-u, prilično je jasno da je to učinio zato što nije želeo da se njegovo delo koristi kao kapital u nacionalnim razvrstavanjima koja su uzimala maha, a pogotovu nije hteo da ono posluži preduzetnicima te vrste koji su upravo u to vreme pripremali kapitalne edicije sa bosanskim, muslimanskim ili kakvim već predznakom. Anegdotska je izjava jednog od tih poslenika koji, videvši da mu je Selimović izmakao iz šaka, optimistički izjavio da "ako Bosna može bez Halilhodžića, moći će i bez Meše Selimovića". Ako se Selimović proglasio srpskim piscem, onda je to bilo mnogo ranije, kada je čitava generacija umetnika težila nacionalnoj i jezičkoj unifikaciji, a najeklatantniji primer je Ivo Andrić. Podsetimo se Antuna Branka Šimića, sjajnog pesnika, koji je, iako Hrvat iz Hercegovine, odlučio da svoje pesme piše na ekavskom. Kasnije je procenjeno da je ta ekavština kod njega neprirodna i da škodi blagoglasju njegove poezije, pa su pesme "vraćane" na ijekavski. A. B. Šimić nije imao priliku da se o tome izjasni, mlad je umro. Valjda je Vahtel u svojoj analizi ostalih kulturno-političkih slučajeva bivše Jugoslavije bio bolje sreće.
      
       ZVONKO ANTONIJEVIĆ,
       Beograd


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu