Strana koju je zastupao šef Kosovske verifikacione misije Vilijem Voker nastojala je da pojednostavi slučaj i ubrza razrešenje; srpske vlasti i srpsko-beloruski tim sudskih veštaka su u nameri da što pre dokažu da nije bilo nikakvog masakra, takođe okretali vodu na svoj mlin; tim EU je otezao i pridržavao se pravila kao da ima sve vreme ovog sveta. Pri tome, svi su se toliko predano držali svoga cilja da više ništa nije bilo ni izvesno ni nesporno, osim činjenice da je postojalo 40 leševa

      Dve stvari na koje je javno mnjenje SAD još od rata u BiH jako osetljivo, a koje je Vilijem Voker spojio u svom kratkom izveštaju sa lica mesta, bile su - masakr i civili, nedužni civili. Stoga su svi napori srpske strane bili usmereni ka tome da se dokaže da masakra nije bilo. To je na kraju kroz nekoliko nalaza domaćih i finskih patologa i dokazano. Barem u smislu da ništa nije rađeno nožem ili nekim tupim predmetom. Da li je to bila egzekucija - ni do danas nije pouzdano ustanovljeno.
       Što se tiče pobijanja druge opasne činjenice: da li su žrtve zaista bili civili, "nedužni civili" - šanse za uspeh su delovale slabije. Pogotovo, što je srpska strana odmah proturila vest da se "osnovano sumnja da su tokom noći tela svih stradalih Albanaca preobučena u civilna odela i da je nad njima izvršen naknadni masakr, zbog pridobijanja svetske javnosti i osude Srba".
      
       "Markale"
       Naravno, ovo je bilo lako proveriti i kada su svojim izveštajem takav sled događaja demantovali i sami srpski patolozi, kredibilitet srpskih argumenata je bio znatno poljuljan. Priča o civilnoj odeći i terorizmu te 1999. godine u SAD nije bila aktuelna, a i sam Voker je iza sebe imao već jednu aferu u Salvadoru koja se ticala uniformi, terorizma i civila, koju nije želeo da načinje.
       Nekoliko dana nakon početka autopsija šef Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Prištini dr Slaviša Dobričanin u izjavi koju je prenela Radio-televizija Srbije rekao je da na 20 do tada obduciranih leševa "nisu pronađene apsolutno nikakve povrede koje bi govorile o masakriranju ili nekom drugom dejstvu nad leševima". Dobričanin je rekao da je zajedničkim radom naših, finskih i beloruskih eksperata sudske medicine, utvrđeno da "nema nikakvih drugih dejstava u smislu onoga što je govorio gospodin Voker". Bio je još precizniji: "Nema ništa od onih propagandnih navoda masakra koji su hteli da u Srbiji stvore sliku drugih 'Markala'."
       Srpski i beloruski eksperti (dr Dobričanin, šef tima; prof. dr Miloš Tasić iz Novog Sada, prof. dr Vujadin Otašević iz Niša, prof. dr Dušan Dunjić iz Beograda, dr Vladimir Kuzmicov i dr Oleg Levkovic iz Belorusije) 30. januara 1999. godine objavili su preliminarni nalaz 40 autopsija, koji je urađen po nalogu istražnog sudije Okružnog suda u Prištini Danice Marinković i koji je njoj i predat. Predmetu pod brojem 14/99 priložen je izveštaj sudskih veštaka u kome je navedeno da je rad svih eksperata koji su učestvovali u ispitivanjima bio na visokom profesionalnom nivou, uz potpuno poverenje i uvažavanje.
       U preliminarnom nalazu se taksativno navodi detaljan opis procesa rada, od skidanja pečata sa vrata prištinske mrtvačnice u prisustvu posmatrača OEBS-a i dvojice beloruskih kolega, do nalaza do kojih se došlo nakon 40 autopsija: 16 je urađeno u prisustvu beloruskih patologa, a preostale 24 autopsije sa finskim timom EU. Ustanovljeno je da su sve smrti nastupile isključivo od povreda nanetih projektilima iz ručnog vatrenog oružja; povrede su ustanovljene na različitim delovima i stranama tela i nanete su iz različitih pravaca; na telima nije bilo tragova ostalih povreda (od tupih ili oštrih objekata); sve povrede su nanete pre smrti, izuzev na šest tela na kojima je ustanovljeno dejstvo manjih životinja; povrede na telima su praćene odgovarajućim oštećenjima na odeći, što ukazuje na to da odeća posle smrti nije presvlačena; na telima nije ustanovljeno postojanje barutnih čestica (što znači da na njih nije pucano iz blizine), osim u dva slučaja u kojima nije bilo moguće precizno ustanoviti distancu sa koje je povreda naneta. Sva odeća i izvađeni projektili su predati istražnom sudiji u Prištini.
       Pre početka autopsija srpski kriminalistički tehničari su uz pomoć lepljivih traka uzeli otiske sa ruku žrtava, što je postupak (ako se izuzme improvizacija u kojoj je parafin zamenjen lepljivim trakama) kojim se dokazuje postojanje barutnih čestica, odnosno utvrđuje da li su žrtve pucale iz vatrenog oružja. Ovaj test je kod 37 od 40 žrtava bio pozitivan i podrazumevao je zaključak da je osim onih koji su ih pobili toga dana barem tih 37 žrtava takođe koristilo oružje. Istražni sudija Danica Marinković izjavila je potom da nema govora o masakru nedužnih civila: "Finski tim patologa koji je radio uporedo sa našim ekspertskim timom sudskih veštaka i lekara dao je identičan nalaz u pogledu smrti pronađenih leševa u selu Račak kao i tim jugoslovenskih stručnjaka. Oni su utvrdili da je smrt nastupila od vatrenog oružja". To je zaista bila istina, ali nije bila potpuna istina.
       Iako su u svojim izveštajima obe strane istakle izuzetnu međusobnu saradnju, poštovanje i uvažavanje, postupak uzimanja uzoraka ostataka barutnih čestica "parafinskom rukavicom" predstavljao je samo početak razlaza u procenama između domaćih (Beloruse su svi smatrali prosrpski nastrojenima) i finskih patologa. Kada je odlučeno da se tim patologa EU uključi u autopsije žrtava u Račku, šef tima dr Helen Ranta je čekajući odobrenje za odlazak u Prištinu javno poručila srpskim patolozima koji su počeli rad da sačekaju dolazak tima EU i elektronski mikroskop kojim se pomoću X zraka ustanovljuje postojanje barutnih čestica, što je po međunarodno priznatoj proceduri prvi korak autopsije. I što bi u konkretnom slučaju međunarodnim naučno-pravosudnim organima poslužilo kao jedan od merodavnih dokaz u rasvetljavanju pitanja da li su žrtve poginule u borbi ili su pogubljene.
      
       Finci
       Na osnovu potpisanog dogovora helsinškog i beogradskog Odeljenja za sudsku medicinu iz oktobra 1998. godine i odluke Saveta EU od 22. decembra 1998. godine, u Prištinu su sedam dana nakon pretpostavljene smrti žrtava stigli patolozi tima EU i priključili se radu na obdukcijama. Nalaze na prethodno obduciranih 16 tela tim EU je, kako je navedeno u martovskom Rantinom izveštaju upućenom EU, "bio u poziciji samo da verifikuje kao ispravne".
       Ako je ikako i bilo moguće što pre smiriti situaciju i zaključiti slučaj Račak nakon Vokerovog preteranog zauzimanja, napor srpskih i beloruskih patologa konačno je osujećen pred kraj januara, onog trenutka kada su finski patolozi odbili da potpišu zajednički preliminarni nalaz.
       Kako je mesec i po dana kasnije primetila Ranta, prerano saopšteni zaključci jugoslovensko-beloruskog tima izazvali su konfuziju. "Članovi finskog tima nisu potpisali izveštaj koji je imao pogrešne pretpostavke i neslaganja u nalazima između lokalnih eksperata i finskog tima", rekla je ona obrazloživši da nije bilo profesionalno donositi zaključke samo na osnovu autopsija bez uporednih analiza prikupljenih uzoraka sa tela. Naime, nakon završetka autopsija u prištinskoj mrtvačnici, finski tim je prikupljene uzorke odneo u Helsinki i na tamošnjem odeljenju za sudsku medicinu su izvršene sve analize i testovi.
      
       Rambuje
       U međuvremenu, pregovori u Rambujeu ušli su u odlučujuću fazu, a na zahtev EU, odnosno predsedavajuće zemlje - Nemačke, od finskog ekspertskog tima je traženo da "sa nečim" izađe u javnost, ali da kompletan izveštaj ostane "stroga tajna". U to vreme, štampa je, pozivajući se na pouzdane izvore iz Brisela, pisala kako je postignut dogovor o tome između finskih eksperata i aktuelnog nemačkog predsednika Evropske unije, a da je sa tim bila saglasna i kompletna radna grupa za zapadni Balkan. Isti izvor je tvrdio kako je dogovoreno da u cilju čuvanja tajne izveštaj finskih patologa neće biti upućen svim zemljama-članicama, već samo predsedavajućem EU. U Briselu su se nadali da u javnost neće procureti ništa "barem do 15. marta", kada je trebalo da počne drugi krug pregovora u Rambujeu. Kao što je poznato, konačni izveštaj finskog tima EU bio je dve godine pod embargom i tek u februaru 2001. objavljen je njegov rezime.
       Nakon konsultacija u Bonu 17. marta 1999. godine predsedavajućem EU upućen je izveštaj finskih patologa, koji se sastojao od oko 1 500 stranica, 40 protokola autopsija, deset sati snimljenog video-materijala, 3 000 fotografija, rendgenskih snimaka, toksikoloških i DNK analiza. Kopije izveštaja su, u skladu sa jugoslovenskim Zakonom o krivičnom postupku, dostavljene istražnom sudiji Danici Marinković u Okružnom sudu u Prištini i Institutu za patologiju Univerziteta u Prištini. EU je primerak izveštaja u decembru 1999. godine prosledila Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Istog dana u prostorijama Kosovske verifikacione misije OEBS u Prištini dr Helena Ranta je održala konferenciju za štampu. U kraćem pisanom izveštaju, koji je podeljen novinarima na početku konferencije, navedeno je da "komentar predstavlja lično viđenje autora i da ga ni na koji način ne treba uzimati kao zvaničan stav Odeljenja za sudsku medicinu Univerziteta u Helsinkiju niti ekspertskog tima EU". Odmah na početku Ranta se ogradila da je izveštaj sačinjen samo na osnovu autopsija, koje su deo kriminalističke istrage, napominjući da je bilo nemoguće istražiti mesto pretpostavljenog zločina (koje uvek pruža važne informacije u vezi sa načinom smrti žrtava), kao i da je za potpunu sliku onoga što se dogodilo u Račku potrebna kompletna kriminalistička istraga događaja, lica mesta, stručno ispitivanje svedoka i analize materijala sa autopsije.
      
       Dokazi
       Ona je upozorila da je "prvi i najvažniji korak, što je normalno očekivati i primeniti na bilo kom mestu zločina", da se izoluje prostor i spreči neovlašćen pristup, potom se lice mesta fotografiše i snimi na video-traku, obeleže, fotografišu i prikupe svi dokazi.... U toj fazi se uzimaju uzorci za proveru postojanja ostataka barutnih čestica, a potom se žrtve smeštaju u zasebne vreće za transport do mrtvačnice. "Nijedna od ovih radnji nije obavljena pravilno, urađene su ili parcijalno ili nepropisno. Stoga su važne informacije sa lica mesta verovatno izgubljene", rekla je Ranta. Nastojeći da se u izvesnoj meri ogradi od celog slučaja, nekoliko puta je pomenula da je tim finskih stručnjaka sve informacije o okolnostima u kojima je nastupila smrt dobio od posmatrača OEBS-a i EU koji su bili na licu mesta, kao i iz izveštaja iz medija. U svom izlaganju dr Ranta je navela da su "prema informacijama KVM, u jarku pored Račka nađena tela 23 muškarca". "Oni su najverovatnije ubijeni tamo gde su nađeni", rekla je Ranta i izazvala prvi talas nezadovoljstva srpske strane.
       I zaista, donekle opravdano je zvučala primedba srpske strane da je takav zaključak proizvoljan s obzirom na to da se Ranta već žalila na nedostatak informacija sa lica mesta, a postojale su i druge izjave lica koja su tvrdila da su tela pomerana i premeštana. Već sedam dana nakon obelodanjivanja "slučaja Račak" bili su objavljeni članci u francuskim i nemačkim novinama koji su dovodili u sumnju ovakav stav, a izvesni poverljivi izveštaji koji su "procurili" u javnost govorili su o tome da su administracije nekih evropskih država brujale o tome da u "slučaju Račak" nije sve tako jednostavno kako je to predstavio Vilijem Voker i kako su forsirali američki političari i štampa.
       Zanimljivo je da pouzdani izvori bliski Tužilaštvu u Hagu tvrde da Helen Ranta uopšte nije na spisku svedoka koji će biti pozvani da svedoče na suđenju Slobodanu Miloševiću po "kosovskoj optužbi". Barut
       U svakom slučaju, "bitka" se vodila oko toga da se dokaže da li su pronađeni mrtvi Albanci toga dana pucali ili nisu. Na konferenciji za štampu u Prištini Ranta je ceo slučaj predstavila prilično zamagljeno i nemušto, tako da je novinarima bilo nejasno na kojim delovima tela barutnih čestica ima a gde ih nema, zašto su tražene samo oko rana (distanca sa koje je pucano) a finski patolozi ne priznaju srpske nalaze pomoću kojih je utvrđeno njihovo postojanje na rukama (koristili su oružje?).
       Ono što na konferenciji za štampu nije tako jasno rečeno, objašnjeno je u izveštaju EU: "parafinski test" ima specifičnih nedostataka i zbog toga je Interpol 1968. godine zvanično preporučio da ga ne treba koristiti, a u Finskoj je zabranjen već 20 godina. Finski patolozi primenili su pouzdanu i međunarodno priznatu metodu utvrđivanja postojanja barutnih čestica na rukama pomoću rendgenskih zraka, kojom se bez eventualne kontaminacije može ustanoviti da li ima tragova metala. Ovom analizom uzorci se ne oštećuju i mogu biti ponovo ispitivani ako je to potrebno.
       Nalazi su bili negativni, ali u izveštaju nije navedeno sa koliko je leševa uzet uzorak. Prikupljanje dokaza "parafinskim testom" smatra se nepouzdanim, pošto se može dobiti lažna slika ukoliko pre uzimanja dokaza taj deo tela (ruka) dođe u kontakt sa bilo kojom materijom koja sadrži nitrite (zemlja, urin, duvan...). Tako da način i vreme u kome su srpski patolozi uradili "parafinski test" svrstava ovaj postupak u grupu dokaza koji se mogu smatrati indicijama, ali ne i sudskim dokazima.
       To nije i jedina sporna stvar oko koje su se razišli sudski patolozi.
       Helena Ranta je jasno rekla da "nema indicija da su ti ljudi bili išta drugo do nenaoružani civili". U izveštaju je navedeno da je većina žrtava imala tople jakne i džempere; u džepovima nije pronađena municija; izgledalo je da tela nisu opljačkana, zato što je pronađen novac i drugi lični predmeti; odeća nije imala bedževe ili obeležja bilo kakvih vojnih jedinica, niti je bilo znakova skidanja oznaka; na osnovu nalaza autopsije (rupe od metaka na odeći i zgrušana krv) i fotografija sa lica mesta, "prilično neverovatno izgleda da je odeća mogla biti menjana"; cipele nekih od žrtava su skinute, "verovatno pre nego što su tela uneta u džamiju". Međutim, na srpskoj strani se i povodom toga čuo kontraargument: "Da, tačno. A znate li da se pre ulaska u džamiju peru ruke, noge i lice? Ako su im skinute cipele, da li su im i ruke oprane, tako da se više ne može ustanoviti da li ima barutnih čestica."
       Kada je Ranta rekla da ocena da li je to bio masakr ne spada u nadležnost tima patologa EU, ali da to sigurno jeste "zločin protiv čovečnosti", bila je nezadovoljna i albanska strana. "Termin masakr ne može biti baziran samo na medicinskim nalazima, nego na potpunoj kriminalističkoj obradi kombinovanoj sa izjavama svedoka datim odgovarajućim istražnim organima i uporednom analizom svih dostupnih informacija", zaključeno je u saopštenju.
      
       Pritisak
       Posle gotovo jednoipočasovne konferencije za štampu, kojoj je prisustvovalo oko 200 domaćih i stranih novinara, štampa je pisala da je Ranti bilo veoma neprijatno da odgovara na pitanja: oklevala je da daje odgovore, pravila pauze, birala reči i uglavnom davala odgovore koji su se često svodili samo na "da" ili "ne". Na pitanje jednog od novinara da li se ustručava da jasno govori o rezultatima istrage zbog političkih pritisaka, Ranta je nakon pauze od nekoliko sekundi, sa očiglednim uznemirenjem, kratko odgovorila: "ne". U više navrata, na Rantine odgovore šef verifikacione misije OEBS-a Vilijem Voker je vrteo glavom.
       Kako je tada procenio jedan albanski novinar, "čini se ne toliko u znak neslaganja sa njom koliko zbog toga što je očekivao jasnije odgovore koji neće unositi bilo kakvu sumnju". Kakva je zbrka vladala u to vreme, vidi se i iz članka pronađenog na Internetu, koji je napisao član srpskog tima patologa Dušan Dunjić. "Pri kraju našeg posla objavljeno je da je Vilijem Voker odbio da prizna profesionalne standarde finskog tima i da će priznati samo one koje primenjuju istražioci Haškog tribunala." Dunjić dalje navodi da to nije imalo uticaja na njihov zajednički rad i da su autopsije završili zajedno. To što je kasnije došlo do razlaza u zaključcima između srpskih i finskih patologa, srpska strana je pripisivala Rantinoj nestručnosti i zlonamernosti. Pri tome je ocenjeno da je izveštaj finskih patologa sa stručnog stanovišta veoma kvalitetno urađen, korektno i savesno dokumentovan, te da se zaključci gotovo podudaraju sa onim jugoslovenskog tima.
       Mnogi su se prisetili Rantinih reči pre početka autopsija: "Ukoliko nam se stvarno dozvoli da slobodno radimo, svet će u roku od deset dana saznati šta se stvarno dogodilo u selu Račak." Zapravo, Ranti se dogodilo isto ono za šta je u svom izveštaju prozvala šefa srpskog tima, koji je protivno njihovom međusobnom dogovoru doveo TV ekipe u mrtvačnicu i od samog početka davao izjave o nalazima autopsija - dakle, dobila je instrukcije. Bila je obavezna da u javnost iznese "svoje" preliminarne rezultate, a pri tome je bila u dvostruko lošoj poziciji, naspram strane koju je zastupao šef Kosovske verifikacione misije Vilijem Voker, koji je nastojao da pojednostavi slučaj i ubrza razrešenje i, s druge strane, srpskih vlasti i srpsko-beloruskog tima sudskih veštaka, koji su u nameri da što pre dokažu da nije bilo nikakvog masakra, takođe okretali vodu na svoj mlin. Pri tome, svi su toliko predano išli ka svome cilju da više ništa nije bilo ni izvesno ni nesporno, osim činjenice da je postojalo 40 leševa.
      
       Obećanje
       Cela konferencija za štampu u Prištini, na kojoj su srpska i albanska strana očekivale jasan stav, protekla je u takvoj atmosferi da je na kraju predstavnik srpskog državnog Medija centra u Prištini konstatovao da izveštaj nije profesionalno napravljen, a urednik albanskog lista "Koha ditore" je pitao zbog čega je Ranta uopšte došla kada ne može jasno da iznese ocenu o tome šta se desilo u Račku i upitao je da li je svesna da ovakvim izveštajem još više komplikuje situaciju na Kosovu! Nešto rečitija bila je poruka predsedavajućeg OEBS-a Knuta Volebeka, koji je u pismu pročitanom na konferenciji podsetio da iz izveštaja finskih forenzičara proizlazi da su ubijeni u Račku bili nenaoružani i nedužni civili i zahtevao da se "izvršioci tog zločina kazne".
       Deo puta kojim je krenuo "slučaj Račak" možda je najbolje osvetlio diplomatski nastup nemačkog ambasadora u Beogradu Vilfrida Grubera (čija je zemlja tada bila predsedavajuća EU), koji je na konferenciji za štampu u Prištini rekao da će izveštaj biti predat i Haškom tribunalu kako bi uz izjave očevidaca poslužio u pokretanju postupka protiv izvršilaca zločina.
       U tom trenutku srpska strana je svoj bes fokusirala na Helenu Rantu, insistirajući na tome da je njen izveštaj njeno lično mišljenje i da se nalazi finskih patologa podudaraju sa njihovim. Srpski ministar pravde Dragoljub Janković je istog dana rekao da je taj izveštaj Rantino "lično mišljenje", da je ona "samo zubni patolog", što je čini ekspertom za identifikaciju žrtava i da nije kvalifikovana da dă odgovore koji su traženi od finskih patologa.
       Član srpskog tima patologa dr Dunjić je, uz obrazloženje da je sva dokumentacija predata Haškom tribunalu i da se tamo vodi proces, odbio da za NIN rasvetli barem deo pitanja koja i danas opterećuju "slučaj Račak". Ipak u pomenutom članku, pišući o dvostrukim standardima međunarodne zajednice u vrednovanju rezultata ekspertiza, Dunjić je naveo primer Glođana i Račka. U slučaju Glođana teroristi OVK su od aprila do kraja avgusta 1998. godine zarobili, mučili i ubili 40 osoba, među njima najviše Srba. Povodom primenjene procedure koja je u skladu sa republičkim kriminalističkim zakonom, niko od posmatrača OEBS-a nije imao nikakvu primedbu na rad tima, ali ni EU nije podigla glas da osudi ovaj evidentan zločin. Dunjić je tvrdio da je "Račak logičan rezultat pojedinačnih i svih prethodnih masovnih ubistava civila i pripadnika republičkih snaga bezbednosti, koje je počinila teroristička organizacija OVK, kao i rezultat dvostrukih standarda međunarodne zajednice u vrednovanju žrtava".
       U vreme kada je odbio da govori za NIN, dr Dunjić je radio na obdukcijama leševa iz hladnjača, i izgleda da je prevazišao problem sa dvostrukim standardima međunarodne zajednice koje je tada pokušao da raskrinka.
       "Ako se ostave po strani razlozi zbog kojih je konstruisan slučaj Račak, primećujemo situaciju u kojoj se pokušalo manipulisati patolozima koji su trebalo da pruže dokaze da je u pitanju masakr ili da odbace takve tvrdnje", tvrdi Dunjić takođe ne prezajući od kvalifikacija da je dr Ranta sudski veštak-stomatolog. On je u svom članku primetio da u Rantinom izveštaju piše da se radi o nenaoružanim civilima, ali da nema dokaza o tome u stručnom izveštaju. Zatim je konstatovao i komentarisao neke specifičnosti koje se tako precizno nisu pojavile u ostalim nalazima patologa EU.
       Naime, konstatovano je da su leševi imali na sebi po dvoje ili troje pantalona, po nekoliko pari čarapa, a Dunjić je tim povodom postavio pitanje: "Zašto su toliko bili obučeni ako su sedeli u zatvorenom prostoru, osim ako nisu proveli duži period napolju." Nekolicina mlađih osoba (između 18 i 25 godina) imali su na sebi iste crne pantalone, i kratke crne kožne jakne, za koje Dunjić navodi da su kasnije dobili informacije da se radilo o članovima specijalne policije u terorističkoj organizaciji i da je to bila njihova uniforma. Na kraju zaključuje da su sve te informacije navele istražne organe da zaključe da taj slučaj nije masakr, nego bitka ovlašćenih lica protiv terorista, da bi čak vrlo sugestivno naglasio "a šta su naoružani civili nego teroristi". Očigledno, ni on nije imao prevelikih dilema u slučaju Račak.
      
       Pometnja
       Novu pometnju uneo je izveštaj trojice članova finskog tima EU koji se u februaru prošle godine pojavio u međunarodnom časopisu patologa "Forenzik sajens internešnel", a zasnovan je na zaključcima od 8. maja 2000. godine koji su u međuvremenu dopunjeni i konačno usvojeni 11. septembra 2000. godine. Juhe Rajnio, Kajse Lalu i Antija Pentile napisali su članak u kome su se klonili zaključivanja koja izlaze van kompetencija njihove struke. Osim zaključaka koji su zajednički u svim već pomenutim izveštajima, trojica finskih patologa su konstatovali da je "način smrti ostao neutvrđen zato što tim nije bio u mogućnosti da istraži lice mesta i ima nadzor nad telima prilikom transporta od lica mesta incidenta do početka autopsija". Stoga, napisali su, nisu bili u mogućnosti da potvrde da li su žrtve iz Račka.
       U pozadini pojavljivanja ovog članka mnogi su videli nameru da se ostatak finskog tima ogradi od nalaza naknadne istrage lica mesta (prva u novembru 1999, a druga u martu 2000. u prisustvu istražitelja Tribunala). U njihovom izveštaju detaljno su opisani svi koraci koji su preduzeti tokom autopsija, kao i zaključci do kojih se došlo. Naglašeno je da je dobro što su u autopsijama učestvovali jugoslovenski, beloruski i finski eksperti, i da je ta dvostruka kontrola bila korisna zbog pritiska međunarodne javnosti. Nalazi su u Helsinkiju kompletirani zaključno sa 5. martom i obuhvatali su zaključke autopsija, histološke, toksikološke, DNK i sve ostale analize.
       Konstatovano je da su sve smrti nastupile usled dejstva projektila iz vatrenog oružja (tela su imala od jedne do 20 rana) i nije bilo posmrtnog unakažavanja tela. Prosečna starost 39 muških i jednog ženskog leša je 43 godine. Takođe je navedeno da su sve žrtve imale po nekoliko slojeva odeće. U šest slučajeva tela su pretrpela oštećenja posle smrti, od toga su dve glave bile odvojene od tela, što je takođe pripisano životinjama. Konstatovani su i snimljeni slučajevi povreda koje su nastale iz blizine. Nije navedeno koliko ih je bilo. Takođe je rečeno da tim EU nije imao priliku da uzme uzorke za ispitivanje ostataka barutnih čestica pre pomeranja žrtava sa lica mesta.
       "Kada je kontaminacija već moguća, rezultati su nepouzdani i otvaraju mogućnost različitih interpretacija", navela su trojica finskih patologa. Čak je zabeleženo da rendgensko snimanje nije bilo moguće obaviti u devet slučajeva pošto se aparat pokvario. Trojica finskih patologa su zaključili da su "utvrđivanje razloga koji su doveli do događaja, njihov politički ili moralni značaj ili pripadnost žrtava političkim ili drugim organizacijama pitanja van delokruga sudske medicine".
       Dakle, 15. februara 2001. godine prvi put se u javnosti pojavio nepristrasan izveštaj patologa u kome nije bilo nikakvih ličnih komentara koji bi sugerisali zaključke. Niti Vokerovog "masakra" "nedužnih civila", niti Rantinog izveštaja da su "nenaoružani civili" "ubijeni tamo gde su nađeni" i da je to "zločin protiv čovečnosti", niti Dunjićevih komentara "zašto su bili toliko obučeni ako nisu dugo vremena proveli napolju" i "šta su drugo naoružani civili ako ne teroristi".
       Uočivši izvesnu razliku između Rantinog saopštenja i članka trojice finskih patologa, novinari su se raspitivali za razmere neslaganja, a srpska strana je u tome videla šansu za preokret situacije. Ipak, Ranta je tvrdila da nema neslaganja između nalaza autopsija i članka koji je objavljen, naglasivši da su isti patolozi koji su pisali članak potpisali i protokole sa autopsije. Ona je dodala da niko iz njenog tima nikada nije predao javni izveštaj o incidentu u Račku.
      
       Istraga
       Kada je već gotovo zamrlo interesovanje za "slučaj Račak", EU je sa namerom da, navodno, prekine spekulacije o tome šta je tim sudskih patologa iz Finske utvrdio, nakon dve godine skinula embargo sa rezimea njihovog izveštaja podnetog 22. juna 2000. godine. "Kako je suštinski deo bilo koje misije ove vrste istraga na licu mesta", koja "zbog loših vremenskih uslova i dalje eskalacije nasilja nije bila izvodljiva u januaru i februaru 1999", zaključeno je da se ona mora naknadno obaviti. To je bilo moguće u novembru 1999. godine, a u prisustvu istražitelja Haškog tribunala i u martu 2000. godine. U novembru 1999. detektori metala, koji su bili prilagođeni da dosegnu dubinu od 30 santimetara, korišćeni su da se pregleda površina terena 170h30 do 60 metara, kako bi se otkrili metalni predmeti. Nekoliko metaka i čaura otkriveno je na dubini do 15 santimetara. Lokacija žrtava, kao što je to verifikovao OEBS 16. januara 1999, i mesta gde su otkriveni meci i ostaci metaka se poklapaju. Meci nisu pronađeni ni u jaruzi ni u blizini. Štaviše, čaure su otkrivene na površini, uglavnom ispod lišća. Većina čaura koje je otkrio tim pronađena je u žbunju što okružuje jarugu. U nekim slučajevima, materijal ljudskog porekla otkriven je zajedno sa mecima. Sav prikupljeni materijal prenet je u Finsku na dalje analize. Zbog odsustva oružja nije bilo moguće utvrditi da li meci odgovaraju čaurama.
       S obzirom na to što je timu EU bio ograničen pristup stranim objektima koji su izvađeni iz tela i predati policijskim istražiteljima Prištinskog suda, upoređivanja su obavljena samo na osnovu fotografija tog materijala. Prilikom jedne od istraga mesta, obavljena su fotografisanja iz vazduha i merenja na terenu, pa je kompjuterskim programom urađena prezentacija konfiguracije terena (visina žbunja, dubina jaruge... ) kako bi se dobio mogući vidokrug na odgovarajućim mestima.
       U rezimeu izveštaja EU nema bilo kakvih pravnih kvalifikacija događaja u Račku.
       Nakon objavljivanja ovih rezultata šef kosovske istrage Tribunala Denis Milner je izjavio da je "savršeno jasno da je u Račku izvršeno masovno ubistvo". On je rekao da istraga, koja se ne ograničava samo na nalaze finskih patologa ukazuje da su za to ubistvo "odgovorni pripadnici srpskih snaga bezbednosti, a da su žrtve bile civili - ubijeni u stilu egzekucije".
       Da priča o razrešenju okolnosti ni posle ovoga ne mora biti završena, svedoči žestoka polemika koja se na pojedinim Internet sajtovima razvila nakon izveštaja EU. Jedan od njih je napisao: "Molim vas, zar nije bilo moguće da neko dođe do jarka i ispali još nekoliko rafala u prethodno prikupljena i nabacana mrtva tela? Zar to ne bi moglo da objasni postojanje ovih čaura koje su nađene oko jarka?"
      
       Tekstovi:
       BILJANA MITRINOVIĆ
      
       Dizajn:
       ZORAN MIHAJLOVIĆ