O planiranoj akciji smo obavestili posmatrače Evropske unije, koji su sa petnaestak džipova došli na brdašce kraj puta koji od magistrale vodi ka Račku. Tu su bile i televizijske ekipe AP-a i Rojtersa

      Račak (čujem da se sada zove Všati Vokeri - Vokerovo selo) bio je jedno od uporišta OVK. Selo je skrajnuto i ne vidi se sa magistralnog puta. Nalazi se u udolini, okruženo je brdima. Ima oko 300 kuća i oko 2000 stanovnika. Najmanje 80 njih je uvek bilo pod oružjem. Imali su broving 12,7 milimetara, ručne bacače granata kineske proizvodnje, kalašnjikove, radio-stanice...
       Oslobodilačka vojska Kosova organizovano deluje od polovine 1998. godine. U selu su bili pripadnici 121. brigade OVK "Agim Celej - Coli", odnosno bataljona "Sadik Šalja". Tu je bio štab nerodimske operativne zone u kući Mustafe Mehmetija. Iz sela su stalno izvođene terorističke akcije, ubijani su policajci, kidnapovani Romi ili Albanci koji nisu sarađivali sa OVK. Neposredan povod za akciju bilo je ubistvo policajca Svetislava Pešića. Na njegova kola pucano je iz zasede 10. januara.
       Celo selo bilo je opasano rovovima (dva do tri kilometra) i bunkerima. Nije nam, međutim, bilo poznato da iza njih u pravcu Jezeračkih planina postoji još jedan niz rovova. To smo otkrili, nažalost, kasnije u toku borbi.
       O planiranoj akciji smo obavestili posmatrače Evropske unije, koji su sa petnaestak džipova došli na brdašce kraj puta koji od magistrale vodi ka Račku. Tu su bile i televizijske ekipe AP-a i Rojtersa.
       Naši izviđači krenuli su u akciju oko ponoći 14. na 15. januar. Prilazili smo selu ne sa puta, već sa strane Jezeračkih planina. Šunjali smo se, puzali milimetar po milimetar. Imali smo uređaje za noćno osmatranje i gađanje. Rovovima smo prišli tek oko dva-tri ujutro. Primetili smo jednog stražara. Bio je u rovu, za brovingom. Napravio je grešku. Pušio je. Na mom delu bila su još dvojica stražara. Neutralisali smo ih. Negde oko 6,30 časova zauzeli smo sve rovove, ta dva do tri kilometra.
       Selo je bilo pred nama i pod nama. Nije bilo civila. Bila je zima, a samo se iz odžaka jedne kuće izvijao dim. To je kuća u kojoj je bio štab OVK. Tu smo kasnije našli raznu opremu dokumente, spiskove pripadnika bataljona "Sadik Šalja", kompjuter...
       Pripadnici Vojske Jugoslavije i ostatak policije nalazio se dole kod magistralnog puta. Javili smo im da krenu ka selu. Vojska je krenula onako široko, sa transporterima, razvijena u front. Naravno, da su ih u selu primetili. Naoružani ljudi su potrčali ka rovovima. Neki su imali kompletne uniforme OVK, neki samo jaknu ili pantalone.
       Zapucali smo na njih.
       Počela je bitka. Teroristi su pokušavali da se preko rovova, u kojima smo bili mi, probiju ka Jezeračkim planinama. Otuda im je dolazila neka pomoć. Pucalo se na sve strane. Oko 16 časova pucnjava je prestala. Mi nismo napuštali rovove. Vojska i policija koje su krenule sa donje strane sela, došle su do nas. Iza njih su došli posmatrači Evropske unije i televizijske ekipe.
       Artiljerija nije upotrebljavana, nijedna kuća nije srušena, nijedna nije bila zapaljena. Ovi koji su dolazili odozdo našli su u selu samo jednog starca.
       Deo policije i vojske ostao je u selu. Trebalo je da ne dozvole pristup teroristima kako bi ujutro bio obavljen uviđaj. Ne znam zašto, ali oni su se povukli tokom noći. Mislim da su ih napali teroristi iz pravca Jezeračkih planina i neko im je, valjda, odobrio povlačenje.
       Sutradan, 16. januara, u selo dolazi Vilijem Voker, pronalazi četrdesetak leševa grupisanih na dva-tri mesta. Borba se vodila na frontu od oko dva kilometara dužine i ubijenih terorista bilo je na sve strane. I mislim da ih je bilo više nego što su ih oni tada prikazali. Možda nisu imali dovoljno civilne odeće da ih preobuku.
       Onda smo mi ponovo, 17. krenuli u napad na selo. Hteli smo da dođemo do leševa, da dokažemo da niko nije poginuo van borbe. Ovoga puta bilo je mnogo teže, jer su teroristi bili mnogo oprezniji. Gađali su nas iz ručnih bacača i minobacača. Imali smo jednog mrtvog i jednog ranjenog. Tek kada smo mi zauzeli selo u njega su mogli da uđu istražni organi na koje su tog jutra teroristi pucali. Krenuli smo i ka Jezeračkim planinama, ali smo tada naišli na onaj drugi niz rovova za koje nismo znali. Nismo mogli da ih zauzmemo.
       Leševi su bili u džamiji. U selu opet nije bilo civila. Prevezli smo tela poginulih terorista u Prištinu, na sudsku medicinu. Pogledajte izveštaj Helene Rante, ne njene izjave na konferencijama za štampu, nego njen obimni izveštaj. Nećete tamo naći jedan jedini dokaz da je u Račku izvršen masakr. To je bila najčistija antiteroristička akcija. Nadam se da ćemo jednog dana dobiti izveštaje posmatrača Evropske unije. U njima isto to mora da piše.