|
Dan pre nego što je američki ambasador Vilijem Voker otkrio masakr u Račku, državni sekretar Medlin Olbrajt je u Vašingtonu održala sastanak iza zatvorenih vrata na kome je, kako piše "Njujork tajms" od 19. januara, najbližim saradnicima poverila da je sporazum o normalizaciji odnosa na Kosovu zapao u teškoće. Anonimni izvor "Njujork tajmsa" tvrdi da je Olbrajtova funkcionere Bele kuće i Pentagona upozorila da je administracija suočena sa kritičnim momentom u vezi sa donošenjem odluke o Kosovu i da su moguće tri opcije: da odustanu, da nastave da šalajdraju u blatu ili preduzmu odlučnu akciju
Ovo je masakr. Stojim ovde. Mogu da vidim tela", rekao je Vilijem Voker preko satelitskog telefona komandantu NATO-a za Evropu generalu Vesliju Klarku. Tog 16. januara 1999. godine u jaruzi pored kosovskog sela Račak otkrivena je gomila tela u civilnoj odeći izrešetana mecima. Pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) vodili su šefa Verifikacione misije OEBS-a za nadgledanje primirja Vilijema Vokera i grupu stranih i albanskih novinara duž jaruge u kojoj su na svakih 10-15 metara nailazili na po jedan leš u civilnoj odeći. Posle nekoliko desetina metara naišli su na gomilu od dvadesetak nabacanih tela. Na konferenciji za štampu, koju je tog dana po podne sazvao u Prištini, Voker je rekao da je to "masakr", "neopisiv zločin", "zločin protiv čovečnosti" koji su počinile srpske policijske snage. "Video sam sve elemente masakra. Mnogo tela sam video gore. Mnogi od njih su pogođeni iz velike blizine. Bio sam i na drugim ratnim područjima, video sam zastrašujuća dela, ali ovo prevazilazi sve što sam ranije video", rekao je prvi čovek OEBS-a na Kosovu.
Od tog jutra kada su, iznenada, tela ubijenih Albanaca pronađena na gomili, stvari su se iz sata u sat menjale a situacija je zbog nerazjašnjenih detalja postajala sve komplikovanija. U jarku su pronađena 23 tela, u samom selu je takođe bilo mrtvih, najčešće se pominjala cifra od 18 leševa, ali se tačan broj pouzdano ne zna ni danas. Oslobodilačka vojska Kosova je 15. januara saopštila da se vode teške borbe i da ima osam poginulih vojnika (tela tih vojnika niko nikada nije video); Voker je rekao da je 45 civila stradalo u masakru u Račku, a u optužnici Haškog tribunala protiv Slobodana Miloševića i najviših državnih rukovodilaca navodi se da su optuženi na osnovu komandne odgovornosti, između ostalih zločina, i za smrt "oko" 45 kosovskih Albanaca u Račku i okolini. U džamiji, u koju su meštani posle dva dana preneli leševe, srpske policijske snage su zatekle 40 tela (uključujući telo 12-godišnjeg dečaka i jedne žene), preneli ih u Institut za sudsku medicinu u Prištini i toliko ih je i obducirano. Bez obzira na kasnije nalaze i sumnje koje su se pojavile u javnosti, "slučaj Račak" je označen kao "pokretački incident". Posle nekoliko dana usledile su pretnje bombardovanjem, a posle nešto više od dva meseca one su i ostvarene.
Događaj
"Slučaj Račak" ima dve verzije događaja. Po jednoj od njih, srpskoj, 15. januara u Račku, susednim zaseocima Petrovo, Rance, Belince i Malopoljce vođena je bitka protiv pripadnika OVK. Akcija je preduzeta pošto su u tom rejonu pripadnici OVK organizovali zasede i ubijali policajce, a Račak je bio fortifikacijski pogodno i jako uporište OVK. U blizini Dulja, obližnjeg sela zapadno od Štimlja, 8. januara iz zasede su ubijena tri policajca a jedan je ranjen. Prethodno je u susednom Šljivovu policijska patrola upala u dobro organizovanu zasedu i ubijen je još jedan policajac.
U srpskoj priči se tvrdi da su leševi pronađeni u jarku iznad Račka pripadnici OVK, koji su poginuli tokom borbe, ali su u cilju inscenacije masakra tokom noći pokupljeni i nabacani u jarugu. U jednom trenutku u opticaju je bila i priča da su poginule vojnike OVK njihovi saborci tokom noći presvukli u civilna odela. Što se tiče onih koji su zaista civili i koji nisu učestvovali u borbi, srpska strana kaže da su ih njihovi borci koristili kao živi štit. Pripadnici srpske policije u predvečerje 15. januara objavili su da su u borbama u Račku stradale desetine pripadnika OVK i da je u selu zaplenjeno brojno automatsko naoružanje: puškomitraljezi, snajperske puške, municija, ručne bombe, radio-stanica...
Oslobodilačka vojska Kosova i Vilijem Voker događaj su predstavili kao masakr nedužnih, nenaoružanih civila, koji su batinani, "očigledno pogubljeni tamo gde su nađeni" i posmrtno unakaženi.
Istinu o tome šta se dogodilo u Račku tražili su novinari i patolozi. Političari sa svih strana uglavnom su imali interes da se potpuna istina ne sazna. Tako je istina o Račku postajala sve zamagljenija. Danas, mnogi sumnjaju da će se ikada saznati šta se zapravo dogodilo u Račku, ne samo zbog različitih interesa nego i zbog okolnosti koje su dodatno zakomplikovale slučaj. Prvo su tela više od 15 sati bila na teritoriji koju je ponovo kontrolisao OVK, potom, kada su pronađena, mesto nije obezbeđeno, nego su oko leševa hodali novinari i posmatrači OEBS-a, onda su još jedan dan ležala u jarku, potom su preneta u džamiju, iz džamije u kamion, pa onda u mrtvačnicu. Tamo su srpski patolozi sav materijal sa leševa (odeću, metke, lične predmete) dali istražnom sudiji, a patolozi iz tima EU mogli su samo da ih fotografišu. A onda su Finci iz tima EU sve uzorke prikupljene sa leševa odneli u Helsinki na analizu.
Danas o Račku ne želi niko da priča. Policajci koji nešto znaju o toku akcije - ne žele da govore javno, pa čak ni anonimno. Haški tribunal je prikupio dokaze i najavio pokretanje procesa protiv Slobodana Miloševića za zločine počinjene na Kosovu. Najavljeno je saslušavanje oko 90 svedoka.
Optužba
"Masakr" u Račku jedna je od najznačajnijih tačaka optužnice, koju je za vreme rata na Kosovu, u maju 1999. godine, podigla tadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala Luiz Arbur. U optužnici se navodi da su snage bezbednosti SR Jugoslavije i Srbije od 1. januara 1999. godine pa do 20. juna iste godine po naređenju, uz podsticaj ili sa podrškom Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića, usmrtili stotine civila kosovskih Albanaca. Optužnica za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja, u tački koja se odnosi na Račak precizira da je Vojska Jugoslavije prvo granatirala selo, a potom su ušle specijalne jedinice srpske policije koje su pretresale kuće, odvajale muškarce od žena i po selu pucale na meštane koji su pokušavali da pobegnu. "Grupa od oko 25 muškaraca pokušala je da se sakrije u jednoj zgradi, ali ih je srpska policija otkrila. Tukli su ih, a zatim odveli na obližnje brdo, gde su ih policajci ubili iz vatrenog oružja."
Dve godine kasnije, kada je javno mnjenje već duboko sumnjalo u zvaničnu hašku varijantu događaja, a novinari se raspitivali za izvore detalja koji su navedeni u optužnici iz maja 1999, Karla del Ponte nije želela da otkrije svedoke i dokaze na kojima se temelji opis događaja iz optužnice. Rekla je da će to biti objavljeno tek kada bude pokrenut proces protiv Miloševića i ostale trojice optuženih. Početak procesa protiv Miloševića po "kosovskoj optužnici" zakazan je za 12. februar 2002. godine.
Izveštaj
"Hjumen rajts voč" (HRNj), najveća svetska organizacija za zaštitu ljudskih prava čije je sedište u SAD, veoma tesno je sarađivala sa istražiteljima i tužiocima Tribunala za ratne zločine. Za šest od sedam tačaka optužnice protiv Slobodana Miloševića iz 1999. godine HRNj prikupio je dokaze na Kosovu. U izveštaju o događajima u Račku kaže se da je "ostalo donekle nejasno kako su policijske snage na brdu iznad Račka ubile 23 muškarca". Ali se dalje navodi da izjave svedoka i dokazi koje su na licu mesta pronašli novinari i posmatrači OEBS-a pojašnjavaju da je "većina njih pogođena iz velike blizine i da oni nisu pružali otpor, a neki od njih su očigledno pogođeni dok su pokušavali da pobegnu".
"Novinari koji su bili na licu mesta rano 16. januara rekli su istraživačima HRNj da su na mnogim od tih 23 tela bili vidljivi tragovi mučenja, poput čupanja noktiju. Njihova odeća je bila krvava, što se protivi izjavama vlade da su vojnici OVK preobukli žrtve u civilnu odeću pošto su ubijeni. Svi su nosili gumene čizme, uobičajene za kosovske seljake a ne vojničke čizme. Moguće je da su neki od tih ljudi tog jutra branili selo, a da su u kuću Osmanija (u koju se sakrilo 25 muškaraca) otišli kada su policajci ušli u selo. Međutim, jasno je da nisu pružali otpor policiji u vreme njihovog zarobljavanja i egzekucije", zaključeno je u izveštaju HRNj koji je već imao formu presude. Pripadnici ove organizacije takođe su na osnovu izjava svedoka obavili svojevrsnu rekonstrukciju događaja.
U petak, 15. januara, oko 6.30 počela je razmena pešadijske vatre između srpskih snaga i pripadnika OVK. Sat i po kasnije tenkovi VJ i policijska oklopna vozila otvorili su paljbu po šumi u blizini sela Petrovo, gde su bile pozicionirane neke jedinice OVK, kao i pojedinim porodičnim kućama u Račku. Neke od porodica uspele su da pobegnu prema Petrovu i zaseocima Malopoljce i Belince, koji su takođe napadnuti. Kako navodi HRNj, intenzitet borbi tog jutra u Račku ostao je, donekle, nejasan. Na tom mestu navodi se izjava jednog srpskog policajca, koji kaže da je otpor oko Račka trajao oko četiri sata. Međutim, neki od svedoka HRNj tvrde da su policajci ušli u selo oko 9 sati, da je bilo pucanjave i artiljerijske vatre do 16, a da su oko 16.30 policajci napustili selo.
U izveštaju od 29. januara 1999. godine HRNj je kategorično odbacio stav jugoslovenske vlade da su žrtve u Račku u borbi poginuli pripadnici OVK ili civili stradali u unakrsnoj vatri. Njihovi istraživači uzeli su zasebne izjave 14 svedoka napada, kao i novinara i posmatrača koji su 16. januara bili u Račku. Posle istraživanja, organizacija je optužila srpske specijalne policijske jedinice i VJ za "neselektivan napad na civile, mučenje zarobljenika i masovnu egzekuciju", a ustanovili su da su "vladine snage imale direktno naređenje da pobiju sve stanovnike starije od 15 godina".
Prisluškivanje
"Vašington post" je, dan ranije, 28. januara, objavio članak koji se u celosti poziva na zapadne obaveštajne izvore upoznate sa operacijom prisluškivanja srpskih komunikacija. Na osnovu snimljenih telefonskih razgovora uoči 15. januara i dalje, "Vašington post" je tvrdio da postoji dogovor između tadašnjeg potpredsednika vlade Nikole Šainovića i policijskog generala Sretena Lukića o uklanjanju tragova masakra u Račku i načinu da se izbegne međunarodna osuda. List je akciju opisao kao misiju "pronađi i uništi" koja je izvedena sa izričitim odobrenjem Beograda, a preduzeta je posle napada na policijsku patrolu u kojoj su ubijena trojica policajaca. Prema pisanju lista, Šainović je tokom razgovora insistirao na naporima da se glavnom tužiocu Haškog tribunala Luiz Arbur zabrani ulazak u zemlju i tražio je da srpske jedinice uzmu tela. "Srpske snage su 17. januara, dva dana posle događaja u Račku, izvele drugi napad na selo i tada su leševe iz lokalne džamije preneli u mrtvačnicu u Prištini", piše "Vašington post". Taj drugi napad na Račak nikada niko nije spomenuo osim "Vašington posta".
Iz kasnijeg sleda događaja evidentno je da su srpski napori da preuzmu leševe bili gotovo izjednačeni sa upornošću pripadnika OVK koji to nisu dozvoljavali. Zabeleženo je da su pripadnici OVK, koji su posle odlaska policije, ponovo preuzeli kontrolu nad selom, vatrom iz pešadijskog naoružanja onemogućavali obavljanje uviđaja na licu mesta i da su čak zahtevali da srpski istražni sudija dođe bez policijske pratnje. U međuvremenu su mrtve preneli u mesnu džamiju. Srpski pravosudni organi objavili su da su tek u četvrtom pokušaju došli do leševa. U jednom od pokušaja da se obavi uviđaj ubijen je pomoćnik komandira policijske stanice u Uroševcu Miro Mekić (31), a ranjeni su policajci Radojica Nikčević i Jovica Stamenković.
Svedoci su HRNj-u ispričali kako su stanovnici Račka pokušavali da iz svojih kuća pobegnu u obližnju šumu, ali su policajci pucali za njima. "Moj sin H.B. je trčao sa moje leve strane, možda dva metra od mene. Nosio je pantalone u rukama, jer nismo imali vremena da se sasvim obučemo. Viknuo je da se sklonim i iznenada je pao. Metak ga je pogodio u vrat. Ispred mene je takođe pao moj muž. Nije se više pomerao", ispričala je majka poginulog 12-godišnjeg dečaka. Većina stanovnika je videći da ne mogu stići do šumarka odlučila da se vrati u kuće i podrume. U podrumu jedne kuće sakrilo se dvadesetak žena i dece, a u susednoj štali zatvorilo se 30 muškaraca i četiri dečaka.
Jedan od tih svedoka 12-godišnji dečak krio se sa ocem i muškim rođacima u toj štali, kada je policajac sa crnom maskom na licu otvorio vrata i ispalio rafal iznad njihovih glava. "Vikali smo da smo civili. Izveli su nas sve u dvorište i nas, decu, odvojili. Uzeli su dugačke drvene oblice pripremljene za loženje i počeli da tuku muškarce. Dvojica ili trojica policajaca tukli su ih drvenim palicama. Jedan je šutirao čizmom čoveka u lice. Ostali su gledali. Bilo je strašno. Čovek je vrištao, a celo lice mu je bilo krvavo", ispričao je dečak šta je video pre nego što je odveden u podrum kuće u kome su bili žene i deca. "Još pola sata dopirali su iz dvorišta krici, a onda je nastala tišina. Mi smo svi u podrumu verovali da je muškarce policija uhapsila i odvela u Štimlje ili Uroševac. Kad smo se izvukli iz podruma, rekli smo to verifikatorima", ispričao je dečak.
Međutim, u dosad neobjavljenim svedočenjima preživelih iz Račka, koje je prikupio beogradski Fond za humanitarno pravo, uočljivo je odsustvo namere da se slikovitim prikazima naročito istaknu najpotresnija mesta, kako je učinjeno u izveštaju HRNj-a od 29. januara 1999. godine. Tako je u iskazu pomenutog dvanestogodišnjeg dečaka H.E.J. koji se sa ocem sakrio u štali, a potom je sa dvojicom mladića izdvojen u podrum u kome su bili žene i deca, a dat je Fondu za humanitarno pravo, navedeno da "od sedam ujutru, kada su počeli pucnjava i granatiranje, pa do uveče kada je pao mrak, oko 17 časova, nisu prestajali". On je sa ocem pobegao u štalu Osmanijevih, gde je bilo "30 muškaraca u civilu, svi iz Račka". Ispovest se podudara do trenutka kada je mogao ili nije mogao da vidi batinanje. Dečak priča da je jedan maskirani policajac ušao u štalu i ispalio rafal iznad njihovih glava. Izvedeni su u dvorište a onda legitimisani. "Mene i dvojicu mladića jedan policajac je odveo u podrum gde su se sakrili žene i deca... Iz podruma nisam mogao da vidim šta se desilo sa muškarcima. Ja sam samo čuo vrištanje od batina. Muškarce su batinali raznim stvarima, kundakom od puške, drvenim štapovima..." Nije isključeno da je u izveštaju HRNj dodato nešto što se pretpostavlja, kako bi zločin bio slikovitiji. Ili je iz izveštaja koji nije objavljivan to isto izbačeno?
Bunar
Dečak spominje i priču koju je čuo od Rama Šabanija, ključnog svedoka koji tvrdi da je preživeo masovno ubistvo. Policija je posle batinanja naredila muškarcima da beže u pravcu obližnjeg Bebušijevog brda sa prekrštenim rukama iza vrata. Muškarci su bežali u nadi da će biti oslobođeni, ali čekala ih je paljba iz automatskih pušaka iz blindiranih kola sa frontalne pozicije. Na one koji nisu ubijeni na taj način, pucali su policajci koji su ih terali uz brdo. Ram Šabani je preživeo, zajedno sa četvoricom muškaraca, sakrivši se kod ograde jedne kuće, a potom su ušli u bunar i tu ostali sve dok policija nije napustila selo. Kako je Šabani rekao, bunar u kome su se sakrili bio je u neposrednoj blizini, oko 15 metara udaljen od ubijenih ljudi. Ako je Šabani ili bilo koji od ostale četvorice muškaraca "koji su izašli iz bunara kada je policija otišla" razgovarao sa posmatračima OEBS-a koji su ušli u selo posle odlaska srpske policije, ili čak samo sa ostalim preživelima, neverovatno je da im nije ispričao i pokazao odmah šta se dogodilo 15 metara dalje od njihovog skrovišta.
Među svedočenjima koja je prikupio Fond za humanitarno pravo, svedok N.G.J. spominje da je "Šaćir Sulja, koji je u petak ubijen, bio na zadatku zajedno sa nekoliko ostalih vojnika OVK (istraživač navodi da svedok neće da kaže kako je ubijen vojnik OVK, samo je rekao da je bio na zadatku)". Svedok, koji je sa četvoricom muškaraca proveo nekoliko sati krijući se u jarku, kaže: "Oko podneva svojim ušima sam čuo kad su policajci poveli sa sobom grupu muškaraca koje su prvo tukli, a onda su ih poveli negde da ih ubiju". Da je Sulja bio sa njima, verovatno da njegovu sudbinu ne bi izdvajao. Ime Šaćira Sulje nalazi se na listi od 45 imena koja su priložena optužnici protiv Slobodana Miloševića i ostalih.
Među potresnim pričama o pogibiji najbližih u iskazima rodbine koje su prikupljali konsultanti HRNj, a koji su bili osnov optužnice Haškog tribunala, bilo je i ovakvih svedočenja:
"Potom smo našli Haljifa, gosta iz Petrova. Njegovo telo je ležalo sa rukama tako postavljenim kao da je želo da se odbrani. Grkljan i pola lica su mu bili isečeni nožem. Uz vrh glave bio je drveni štap sa nekim papirom. Nešto je bilo napisano na papiru, ali se ne mogu setiti šta". Kasnije urađeni nalazi i srpskih i finskih patologa bili su izričiti i jedinstveni u stavu da su sve žrtve stradale od vatrenog oružja i da nije bilo nikakvih znakova unakažavanja. U svom preiliminarnom izveštaju koji se pojavio 17. marta šef tima patologa EU Helen Ranta smatrala je neophodnim da navede da "naročito osobe koje nisu upoznate sa istragama zločina mogu imati prirodnu tendenciju da neka opažanja sa mesta tragedije interpretiraju kao znakove posmrtnog unakažavanja".
Film
Francuski "Mond" 21. januara 1999. godine objavio je članak pod naslovom "Da li su mrtvi u Račku zaista hladnokrvno masakrirani?", u kome se novinar sa lica mesta Kristof Šatelo (Christophe Chatelot) pita nije li masakr u Račku isuviše savršen. Novi svedoci čije je izjave novinar "Monda" prikupio tri dana posle događaja u Račku "unose sumnju u istinitost stravičnog spektakla desetina nagomilanih Albanaca koje su srpske snage bezbednosti navodno masovno pogubile". Prvo, novinar se poziva na film ekipe TV AP, koja je snimala policijsku operaciju, i koji je prikazan na francuskoj TV 21. januara u udarnom večernjem programu. Naime, srpska policija je 15. januara pozvala ekipu AP i obavestila OEBS da će preduzeti akciju u Račku. U prilog tvrdnji da je i OEBS sasvim dovoljno mogao da bude upoznat sa tokom događaja, nedvosmisleno je ustanovljeno da su dva tima verifikatora posmatrali borbu sa obližnjeg brda i ušli u selo nedugo pošto ga je policija napustila. "Figaro" navodi da je OEBS poslao američke diplomate ovlašćene za nadgledanje mesta, a "Liberasion" istog dana u članku "Devet pitanja u vezi sa smrtima u Račku" precizira da su u "15.20 posmatrači OEBS-a, koji su nadgledali borbu od 8.45, kontaktirali srpskog generala i zahtevali prekid borbe".
U članku u "Mondu" navodi se da je snimatelj TV AP prikazujući film komentarisao da je selo bilo upravo napušteno kada su u 10 ujutru ušli u njega sa srpskom policijom. Napredovali su ulicama pod vatrom boraca OVK koji su ležali u zasedi u šumi iznad Račka. Razmena vatre trajala je tokom cele operacije, sa manjim ili većim intenzitetom. Glavna borba vođena je u šumi. Albanci koji su bežali iz sela kada je počelo bombardovanje, pucali su dole i pokušavali da pobegnu. Trčali su prema srpskim policijskim snagama koje su okružile selo. OVK je upao u klopku. Novinar podseća da su pravi stanovnici Račka napustili selo tokom "užasne srpske ofanzive u leto 1998. godine i da se osim nekoliko izuzetaka nisu vratili". Jedan od dvojice članova ekipe AP je tokom snimanja primetio da se samo iz dva dimnjaka u selu vije dim. Oni koji su hteli da ospore autentičnost filma, primetili su da je snimatelj Srbin.
Kanadski Bi-Bi-Si Radio godinu dana kasnije takođe je pokušao da razreši misteriju da li je to bio maskar ili manipulacija koja je imala cilj da uvede NATO u rat. U intervjuu za njihovu emisiju "Put u Račak" novinar "Monda" Kristof Šatelo ispričao je da je bio u drugom delu Kosova kada je počeo napad na Račak. Kada se vratio tog jutra u hotel u Prištini, pročitao je saopštenje za javnost u kome je policija saopštila da priprema napad. U 10.30 održana je prva konferencija za štampu na kojoj je objavljeno da je "policija okružila selo Račak sa ciljem da uhapsi članove terorističke grupe koji su ubili policajce nedelju dana ranije". U 15 časova je objavljen izveštaj da je u borbi ubijeno 15 Albanaca i da je zarobljena veća količina naoružanja. U 17.30 rečeno je da je policija napustila selo ispred sporadične vatre iz pešadijskog naoružanja boraca OVK "u kojoj su istrajavali zahvaljujući strmini i užasnom blatu".
"U Račak sam stigao oko 16 časova. Srbi su čestitali jedni drugima na operaciji koju su ocenili 'teškom, efikasnom i čistom'", rekao je Šatelo za Bi-Bi-Si njuz. U svom članku u "Mondu" on je napisao da su tri oklopna vozila posmatrača OEBS-a ušla u Račak nedugo posle što ga je policija sa ekipom TV AP napustila. Našli su jednog mrtvog, potom su razgovarali sa nekoliko Albanaca o situaciji, pokušavajući da nađu povređene civile. Kada je novinar ponovo oko 18 časova prošao kroz selo, članovi OEBS-a su razgovarali sa dve žene i dvojicom starijih muškaraca koji su bili lakše ranjeni. Verifikatori koji nisu izgledali posebno zabrinuti, nisu ništa značajno ispričali novinaru. Samo su rekli da "nisu u mogućnosti da ustanove broj žrtava u borbi toga dana".
Radio
Kako godinu dana kasnije pišu novinari "Berliner cajtunga", Šatelo se tog 15. januara vratio u hotel u Prištini i preneo kolegama da se ništa posebno nije dogodilo u Račku. Dan kasnije, kada je Voker otišao u Račak sa svitom novinara, Šatelo je ostao u hotelu. Nije mogao da shvati zašto OEBS izveštava o jednom mrtvom. A onda su počele da stižu cifre. "Nisam mogao da razrešim tu misteriju", rekao je novinar "Monda". Izvesno je da su njih 45 srpske žrtve. Ali ako je to bilo masovno pogubljenje, zašto srpske jedinice nisu pokušale da prikriju incident i uklone većinu tela. OVK je u najboljoj prilici da rasvetli ovaj slučaj, zaključuju novinari "Berliner cajtunga".
Novinar "Figaroa" Reno Žirar (Renaud Girard) odmah je po otkriću tela napisao priču o masakru, ali je onda, kako sam kaže, "osetio da nešto nije u redu". Tri dana kasnije "Figaro" je objavio njegov novi člank "Tamni oblaci nad masakrom", u kome se pitao da li je "američki ambasador Vilijem Voker pokazao neopravdanu žurbu kada je javno optužio srpske snage bezbednosti da su prethodnog dana hladnokrvno streljali oko 40 albanskih seljaka u Račku". Navodeći hronologiju događaja koja se podudara sa onom koju je dao "Mond", kao i filmom TV AP koji daje potpuno drugačiju sliku događaja, "Figaro" postavlja drugu tezu: da li je tokom noći OVK mogla sakupiti tela Albanaca, koji su zaista ubijeni srpskim mecima, i prirediti scenu hladnokrvnog masakra. U prilog svojoj pretpostavci francuski novinar navodi da su dan posle događaja u Račku novinari videli veoma malo čaura u jarku u kome je, pretpostavlja se, masakr učinjen. "Da li je OVK tražio preokret iz vojnog poraza u političku pobedu", pita "Figaro". Dopisnik britanskog "Gardijana" je, osim manjka čaura, uočio i vrlo neprirodan položaj tela žrtava.
Za razliku od američkih medija koji u to vreme nisu postavljali nikakva pitanja u vezi sa opšteprihvaćenom pričom o Račku, evropska štampa je mnogo toga dovodila u sumnju: kako su policajci mogli sakupiti grupu muškaraca i voditi ih mirno na streljanje kada su bili pod konstantnom vatrom boraca OVK sa okolnih brežuljaka; kako je jarak na kraju sela mogao da izbegne pažnji lokalnih stanovnika i posmatračima OEBS-a koji su nedugo po odlasku policije ušli u selo, razgovarali sa meštanima i tražili ranjene; zašto su Srbi pozvali novinare i posmatrače OEBS-a da pođu u Račak ako su imali nalog da "pobiju sve muškarce iznad 15 godina"; zašto je bilo tako malo čaura oko tela i tako malo krvi u jarku u kome su 23 čoveka navodno ubijena iz velike blizine. I svi su ukazivali na činjenicu da je proteklo najmanje 15 časova od kada je policija napustila selo do trenutka kada je stigao Voker sa svojim inspektorima, i da je za to vreme OVK imao kontrolu nad selom.
Radio Si-Bi-Si je u pokušaju da složi slagalicu zvanu Račak, objavio priču novinara "Monda", koji je sa svojim kolegom iz "Figaroa" bio začuđen sasvim neprirodnom scenom u kojoj uopšte nema čaura oko mrtvih tela. Šatelo je istog dana u Prištini pitao jednog američkog kapetana iz Vokerovog tima posmatrača, zašto nema čaura oko tela. Ovaj mu je "u poverenju" odgovorio da ih nema zato što ih je on pokupio kada je došao na lice mesta. Zainteresovan, Šatelo je sledećeg dana otišao u Račak da malo "procunja". Kada je pokušao da nađe tog kapetana, iznenada ga više nigde nije bilo. "Mi njega ne poznajemo. On nikada nije bio sa nama", odgovorili su mu u misiji OEBS-a. Kada je pokušao da razgovara sa četvoricom posmatrača koji su na dan borbe bili u Račku, rečeno mu je da su njihova imena "stroga tajna".
Lavina
Talas osuda jugoslovenske vlade krenuo je odmah iz američkih, kanadskih i britanskih medija, uz mnogo izjava preživelih i pozivima na njihovu zaštitu i osvetu. Reči i slike su bili zastrašujući.Procena UNHCR-a je da je "od poslednjeg konflikta u i oko sela Račak u begu oko 5 300 ljudi, koji se većinom nalaze u brdima izloženi snegu i niskim temperaturama". Visoki komesar UN za izbeglice Sadako Ogata nekoliko dana posle događaja u Račku izjavila je da je "prisutan veliki strah među raseljenim licima, koji su većinom žene i deca i od kojih su neki izgubili članove porodica u borbama, zato moramo da ih pronađemo i dovedemo u skloništa pre nego još više civila umre".
U međuvremenu, srpske vlasti su ostale dosledne u negiranju masakra. Tadašnji predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević "nije imao vremena" da primi komandanta NATO-a za Evropu američkog generala Veslija Klarka, a savezni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović je odbio da se susretne sa austrijskim ambasadorom i posrednikom EU za Kosovo Volfgangom Petričem. Tih dana trojica potpredsednika srpske vlade Vojislav Šešelj, Milovan Bojić i Ratko Marković, putovali su po Kosovu u pancirima pod jakom policijskom pratnjom, osuđivali Vokera i govorili kako će braniti pokrajinu po cenu opstanka. Socijalistička partija Srbije odmah je konstatovala da je "slučaj Račak, kao nove Markale, konstruisala marketinška agencija "Ruder i Fin". "Taj slučaj je za međunarodnu javnost bio veoma efektan i deo je scenarija za konstruisanje krivice i odgovornosti srpskih vlasti zbog mera koje je država preduzimala u suzbijanju terorizma i sprečavanju otimanja dela teritorije", zaključuje SPS.
Sa jugoslovensko-makedonske granice vraćena je glavna tužiteljka Haškog tribunala Luiz Arbur uz objašnjenje da nije imala vizu za ulazak u SR Jugoslaviju. Na ničijoj zemlji kod graničnog prelaza Đeneral Janković objasnila je novinarima da nije htela da traži vizu, pošto je i pre borbi na Kosovu pokušavala i bila odbijena. Vratila se u Skoplje, gde je prvo čekala odobrenje jugoslovenskih vlasti, a kada je postalo izvesno da ga neće dobiti, izjavila je da neće ni tražiti jugoslovensku vizu pošto joj status glavnog tužioca Međunarodnog suda za ratne zločine obezbeđuje ulazak u sve zemlje bivše Jugoslavije.
Voker
Savezna vlada je dva dana posle medijskog otkrivanja Račka Vilijema Vokera proglasila za nepoželjnu osobu, dajući mu rok od 48 sati da napusti zemlju. U protivnom gubi diplomatski imunitet, što državi omogućava da odluku sprovede i prinudno. Tih dana dopisnica Bi-Bi-Sija iz Prištine Džeki Roland je javila, pozivajući se na reči jednog srpskog neimenovanog višeg oficira, da će problem biti rešen kompromisom i u obostranu korist. Vlada nije povukla svoju odluku, ali je Vokeru dato još 24 sata, a potom je njegov status zamrznut.
Pošto su vlasti zamrzle odluku o proterivanju, Voker je donekle ublažio svoj stav o masakru nad telima Albanaca, izjavljujući 24. januara da je u njegovom prvom izveštaju o pokolju u selu Račak bila delimično umešana emocija, ali da se taj izveštaj nije temeljio samo na njoj. Te nedelje, pozivajući se na neimenovane zapadne izvore, "Tajms" je napisao da je transkript telefonskog razgovora o ubijenima u Račku, između potpredsednika jugoslovenske vlade Nikole Šainovića i generala specijalnih snaga MUP-a Sretena Lukića, pomogao šefu misije OEBS-a Vilijemu Vokeru da ubedi vlasti u Beogradu da odustanu od njegovog proterivanja. U tekstu je navedeno da diplomatski izvori u Beogradu priznaju da pomenute trake pokazuju da su Šainović i general Lukić umešani u
|
