Do subote, 19. januara, Dnevnik RTS-a pamtio sam po jednom prastarom prilogu: Obilazi Tito nekadašnju državu, vozom, krajem sedamdesetih, znači pre onog poslednjeg putovanja vozom, i, sa Titom, u vozu, Simo Gajin. I stane voz. Bog zna gde. Tito promoli glavu kroz prozor - još se mrdao u to vreme - mahne - još su mu svi delovi tela bili na mestu - nasmeje se i državnički saopšti da pada kiša. Onda Simo Gajin uleti u kadar i izgovori moju, doskora, omiljenu TV rečenicu: “Pada kiša, kaže drug Tito!”
       Obožavao sam Simu Gajina zbog toga. U samo pet sekundi uradio je sve ono za šta su, godinama kasnije, generacije novinara trošile čitave dnevnike i specijalne emisije. I istoriju snabdeo najčvršćim dokazom za tezu da je Tito bio Tito, a da je sve posle toga, bedna, čak i kada je bila krvava, imitacija. Vesnik čitavog jednog vremena, taj Simo Gajin, nema šta.
       Do Bogojavljenja, hvala bogu, kad se sve promenilo. Novo vreme, nova vlast, novi RTS, novi Dnevnik, nova grafika, nov studio, voditeljka ganc nova, trza se ka kamerama i izgovara nove rečenice za novu istoriju. Divota jedna, kao da gledaš “Kabare”, predlažem da uvedu i golišave igračice i da voditeljka ima smoking, polucilindar i štap i rumene obraze.
       Onda ide prilog, baš kao na Bogojavljenje - o manjinama. U prilogu jedanaestogodišnji dečkić, Rom, sa Novog Beograda, u čijoj je zgradi, u liftu, neka zla ruka ispisala SS znak i parolu “Smrt Ciganima”.
       Dečkić kaže kako se oseća zbog toga, kaže nešto i Goran Svilanović, stanari osude zlu ruku, dečkić igra fudbal, ima drugove, još neki osude zlu ruku i kraj priloga.
       Onda se pojavi voditeljka, cimne se ka kameri, definitivno joj fale polucilindar i ostalo, i saopšti moju novu omiljenu rečenicu:
       “A sada da vidimo kakvi smo prema životinjama.”
       Čist “Kabare”. Ovakvi smo prema manjinama, sramota, a sada da vidimo kakvi smo prema životinjama, pošto mu to, valjda dođe na isto, a i skoro da se rimuje, “manjine - životinje”, pa sam poželeo da sledeći prilog počne širokim kadrom - pejzaž, neka pitomina, a onda glava plavog dečkića, koji ispotiha, počinje da peva “O, fatherland, fatherland, give me džour sign...”, pa sve do onog refrena “Tomorronj belong’s, tomorronj belong’s, tomorronj belong’s to me!” I svi, gledaoci, ustanemo i dignemo ruku.
       Hvala bogu, ovi što prave Dnevnik nemaju nikakve veze s Bobom Fosom. Bolji su. Posle voditeljkinog “a sada da vidimo kakvi smo prema životinjama”, pušten je prilog o mečkama (u “Kabareu” su koristili gorilu), jadnim i zlopaćenim, koje muče, kako nam je saopštila zabrinuta novinarka, autor priloga, muče i teraju ih da igraju po užarenom limu, niko drugi do - “Cigani!” Ponovljeno nekoliko puta, jasno i glasno, “mečke su žrtve Cigana” i kraj priloga, a pre toga nešto slika - mečke su, fakat, izmrcvarene.
       Posle toga Dnevnik je zakazao, pošto sam očekivao da gost u studiju bude Dušan Mihajlović, ministar policije, koji će tu, na licu mesta i na zadovoljstvo policijom razočaranog premijera, lako da rasvetli zamršeni slučaj išaranog lifta u novobeogradskom soliteru. Bilo je jasno - ono “Smrt Ciganima”, napisali su divlji i ozloglašeni članovi Društva za zaštitu životinja, mečki, pre svega! I ko bi posle toga smeo nešto da kaže efikasnom ministru? Premijer? Ne bi taj ni zucnuo.
       Ništa od navedenog, posle mečki sve se vratilo u staru, dobru, uparloženu formu - sport, pa vremenska prognoza. Beše mi žao.
       I to je to, nadam se samo do sledećeg Dnevnika, u kojem očekujem da vidim kakvi smo prema labudovima, Jevrejima, ribama, vukovima, Mađarima, pelikanima, Rusinima, pingvinima, Vlasima, čovečijim ribicama, Bosancima (ako se tako zovu), gušterima, Bugarima, žabama i ostalim retkim zverkama na ovim našim televizijskim prostorima. Aleluja.
      
       IVAN RADOVANOVIĆ