Naziv Izložbe: “Od Fatorija do Morandija”
Galerija beogradskog Narodnog muzeja

      Đorđe Kadijević
      
       Zaslugom beogradskog Narodnog muzeja i italijanskog Instituta za kulturu u Beogradu, naša publika može prvi put da vidi kako je izgledalo italijansko slikarstvo poslednjih decenija devetnaestog veka. Sabrana u zbirci Grijeko iz u Barija, tu su dela italijanskih makjajolija, Fatorija, Kivolija, Đardija, Kibjanka, Boldinija, Sernezija, Nona, Mančinija, Morandija.
       Ko su makjajoli? Sažeto rečeno, to su italijanski predmodernisti, umetnici koji reprezentuju značajnu ali dugo neshvaćenu i prenebregavanu pojavu “moderne pre moderne”. Trebalo je da prođe ceo jedan vek pa da o njima počne ponovo da se ozbiljno misli i razložno sudi. Nije slučajno što se to događa danas, kada se govori o “modernoj posle moderne”. Slikarstvo italijanskih makjajola, izvesno, pruža mogućnost za dublje i potpunije shvatanje pojave umetničkog modernizma. Ono se javlja kao reakcija na vladajući akademizam. To slikarstvo nastalo je iz iste pobude kao i francuski impresionizam, iz potrebe da se umetnost oslobodi stege akademskog formalizma. Bila je to, u osnovi, modernistička intencija. Ali, način na koji su makjajoli krenuli u obračun sa akademizmom bio je različit od onog u njihovih francuskih kolega.
       Put oslobođenja od “mrtvog” akademskog formalizma za makjajole vodio je slikarstvo ka prirodi, ka stvarnosti, ka realnim sadržajima estetskog iskustva. Otarasiti se akademizma za njih nije značilo raskinuti sa tradicijom, već naći nove, iskrenije forme izraza za “istine” klasične umetnosti. U realizmu makjajolija nije nestalo tragova sentimentalnosti slikarstva poznog osamnaestog veka ni lirizma romantičara prve polovine njihovog stoleća. Njihov “raskid sa prošlošću” nije bio “radikalan” kao kod buntovnih Francuza. Oni su verovali da se akademski definisano “savršenstvo” u slikarstvu može zameniti nečim boljim, čišćim, iskrenijim, verodostojnijim odnosom prema stvarnosti. Oni su težili da p o p r a v e “način suočavanja” umetnosti sa realnošću, nasuprot francuskim impresionistima koji su, od početka, krenuli u traganje za “autonomnom” stvarnošću umetnosti.
       U tom kompromisnom reformizmu makjajolija krije se uzrok marginalizacije njihovog pokreta koji će, u periodu ekspanzije modernizma, ekstremizma, gotovo sasvim pasti u zaborav.
       Ne može biti slučajno to što se svet setio toskanskih makjajola danas, na početku nove ere postmoderne umetnosti. U tišini koja je nastala nakon što se modernizam izgrmeo, osluškuje se njihov glas koji opominje da umetnost ne može živeti ako se iz njenog tkiva istisne fluid sentimentalnosti i lirizma. Ne zato što su lirizam i osećajnost oznake “raspoloženja” umetnika, već zbog toga što bez izražene osećajnosti i topline estetskog doživljaja umetnička slika sveta nije istinita. Ta tiho saopštena poruka zvuči danas kao opomena, kao svojevrsna kritika ekstremnog modernizma koji se, u borbi za autonomiju umetnosti i u prečišćavanju njenog jezika, neobazrivo udaljio od čoveka.
       Slikarstvo makjajola može da posluži i za to da se u modernoj umetnosti dvadesetog veka bolje uoči ona linija razvoja koja je, stalno zaklanjana senkama podviga modernističkih avangardi, logično, prirodno, vodila ka postmodernoj.