Naslov: “Pandorina kutija”
Pisac: Goran Marković
Reditelj: Goran Marković
Pozorište: Beogradsko dramsko pozorište

      Vladimir Stamenković
      
       Navikao da svet posmatra iz neposredne blizine, iz prikrajka, okom filmske kamere, Goran Marković, kako potvrđuje i njegov četvrti komad “Pandorina kutija”, ima posebno, specifično mesto u današnjoj srpskoj dramskoj književnosti.
       Tu poziciju mu određuje smelost s kojom uvodi u pozorište problematiku prema kojoj nemamo ni emocionalnu ni istorijsku distancu, a i odsustvo gotovo svake potrebe da pribegava složenijoj metaforizaciji građe koju iz aktuelnog političkog i društvenog života prenosi u dramu. Istina, u svom novom komadu, on na izgled odstupa od tog pravila, traži oslonac u mitskom predanju o Pandori, koja je neoprezno otvorila posudu dobijenu od Zevsa, gde su bila zatvorena mnoga zla, iz koje su se potom po zemlji razmilele razne nevolje, bolesti, spletke, laži i ratovi. Ali, to je, u suštini, mala varka, zgodna dosetka da se publici izdaleka nagovesti šta će gledati, povod da se opravda dobar, atraktivan naslov, jer se priča iz klasične starine ne prepliće i ne stapa s fabulom njegove drame, ne proširuje joj smisao i značenje.
       U stvari, u “Pandorinoj kutiji” je samo opisan zanimljiv životni slučaj jednog našeg pesnika, disidenta, koji je, posle oktobarskog prevrata, dobio na uvid dosije koji je o njemu vodila Državna bezbednost, iz kojeg on postepeno otkriva da ga je svojevremeno potkazivala i davno umrla, voljena žena, da je jedna njegova odavno zaboravljena ljubavna veza omogućila da dođe do sudbonosne smene na partijskom vrhu, da je i nehotice prouzrokovao smrt svog poznanika, starog i izmučenog čoveka, informbirovca, koga je, takođe, pratila i nadzirala svemoćna politička policija.
       S druge strane, struktura tog komada je sasvim približena formi televizijske drame. On ne sadrži ni pozorišni patos, ni jake i eksplozivne krize: njegova radnja se odigrava na jednom mestu; u njemu je okosnica zbivanja događaj koji se dešava u kratkom vremenskom roku, u sadašnjosti, dok o prošlosti junaka dobijamo informacije isključivo iz onog što oni pričaju o sebi. A takav utisak nameće i redukovanje broja dramskih lica na svega četiri stereotipne figure s lako prepoznatljivim karakternim crtama. Srećom, tu zamku da se glumci ograniče jedino na prikazivanje tipskog u likovima spretno izbegavaju Bogdan Diklić i Mirjana Karanović, koji u ironičnu, pa čak i pomalo ciničnu priču o sudbinama Andrije i Dobrile unose melanholične, setne, sentimentalne tonove, ono što je u osnovi individualno, proživljeno i duboko lično.
       Ukratko, na sceni, u režiji samog autora, “Pandorina kutija” deluje kao tečan, vešto skrojen pozorišni feljton, koji na popularan način osvetljava zatamnjenu, mračnu stranu čitave jedne epohe.