NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kulturna istorija

Stogodišnjica literarne institucije “Tajmsovog književnog dodatka” za koji su pisali Isaija Berlin, D. H. Lorens, T. S. Eliot, Virdžinija Vulf...

      Sa velikom radošću i jubilarnim toržestvom se može uskliknuti: “TLS” - ikona literarne kosmopolitske republike, slavi stogodišnjicu svoga kontinuiranog izlaženja.
       Eminentan je to datum kulturne istorije - izlazak 5 155 izdanja ovog najautoritativnijeg književnog časopisa, renomirane i elitne institucije, koja je izrasla u duhovni panoptikum internacionalne akademske javnosti. To je časopis koji iz broja u broj sadrži eseje, komentare i ekskvizitne recenzije iz pera najelitnijih kritičara književnosti, likovnih umetnosti, muzike, a na kognitivnu i estetičku radost internacionale inteligencije.
       “TLS” je osnovopoložen 17. januara 1902. u Londonu kao literarni dodatak “Tajmsa”. Danas se taj časopis štampa na opsegu od 40 stranica. Šestorica vlasnika, osmorica glavnih urednika (sa Itona i Oksforda) i nebrojeni autori-saradnici učinili su ono što je “TLS” danas: nepresahlo vrelo za seriozne diletante i prvorazredno delektiranje za cerebralnu akrobatiku i ekvilibristiku.
       U prostorijama londonske redakcije vlada elegantan eklekticizam. Mimo specijalne teme kojoj je posvećen svaki broj, anatomija je postojana - politika, nauka, spiritualizam, sport - svaki broj “TLS” nudi recenzije najnovije beletristike. Poslednjih godina tu su i rubrike o pozorištu, filmu, operi, muzičkoj kritici, kao i eseji i “efemera”, kao i obligatna rubrika NB i J.C. koje su zacelo otrovne žaoke levici i desnici intelektualnog establišmenta i cinično-ironičke floskule o “insajder” temama i intrigama literarnih krugova.
       “Tajmsov književni dodatak” nema program, ali zato poseduje raskošni kapital, a to su njegovi autori. Lista njegovih saradnika čita se kao kakav “Njho is hnjo” svetske književnosti ili kao kakav “Best of” akademskog Olimpa. Rubrike ove elitne gazete ispunjavali su korifeji svoga faha - od Isaije Berlina do Josifa Brodskog, od D. H. Lorensa do Gombaha. T. S. Eliot je ponuđenu mu saradnju sa “TLS”-om smatrao “najvišom od svih počasti u svetu literarne kritike”, a Virdžinija Vulf je gotovo svake nedelje ekskluzivno za “TLS” pisala jedan članak. Danas u njemu objavljuju laureat Nobelove nagrade za književnost. V. S. Najpol i Džordž Štajner, Gor Vidal, Edmund Vajt, da kažemo samo neke iz falanksa prominentnih pesnika i mislilaca.
       To što uopšte saznajemo imena slavnih autora jeste zasluga Džona Grosa, njegovog urednika od 1974. do 1982. koji je oktroisao dotad vladajući anonimitet autora. U načelu anonimnosti se ogledalo nekakvo kvazimističko jedinstvo objektivnih literarnih kriterijuma ne autora samih, već mitološkog “Tajmsa”. Umberto Eko je jedared sarkastično dodao na marginama korektura koje mu je redakcija na autorizovanje uputila: “Vaš članak mi se dopao, no ja bih se sopstvenom više radovao.”
       Bilo bi, dakako, neodmereno tvrditi da je “TLS” svakad izricao kanonske sudove. Džojsovi Dubliners su prikazani kao rđava knjiga, a njegov Uldžsses naprosto je ignorisan. No, za razliku od mnogih drugih literarnih gazeta, “TLS” je pratio gotovo sva strujanja u literaturi 20. veka i mnoge debate ne samo pratio već i sam inicirao. Spomenimo ovde produktivnu kontroverzu o strukturalizmu, o francuskom književnom časopisu Tel Ljuel kao i pozitivnu recepciju Klod-Levi Strosovih spisa.
       Politička linija “TLS”-a je kompleksna i nerešiva. “TLS” je malo konzervativan, malo katolički, ali svakad sa suptilnom merom anglosaksonske samoironije.
       Noam Čomski, o kome “TLS” nije svakad s velikom naklonošću pisao, izrekao je samo pohvalu: “TLS” je “provokativan, stimulativan, nezamenjiv”. No ima i jedan kuriozitet koji i u ovom svečanom povodu ne sme ostati netematizovan. “TLS” sistematično kinji i izmoždava svoje čitaoce svojom perfidnom i egzotičnom ukrštenicom. Te “TLS Crossnjords” su potpisnika svojevremeno u teške depresije bacale, dok se definitivno nije uverio da one zacelo i nisu za smrtnike kovane.
       Neka nam bude na kraju dopušteno da se i mi figurativno svrstamo u špalir za čestitanje sa njegovim notabilnim autorima - Doris Lesing, Salmanom Ruždijem, Ričardom Senetom, Džordžom Štajnerom koji će ovih dana u distingviranom londonskom “Porčesterholu” u horu u jedan glas intonirati Happdž Birthdadž.
      
       ZORAN ANDRIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu