Gospodar prstenova - Družina prstena - Džeksonovo čitanje Tolkina, ili korisna kreativna rekonstrukcija izmaštanog carstva

      Utisak je da prikazivanje prvog dela trilogije “Gospodar prstenova” prati i jedan mali “nesporazum”, što je već uobičajena posledica reklamnih kampanja kod nas. Tolkinova knjiga, po kojoj je snimljen film Pitera Džeksona, promovisana je u reklami za “najlepšu priču ikada napisanu”. Treba reći da je “Gospodar prstenova” bez sumnje jedna od najpopularnijih knjiga XX veka; da je to zbilja monumentalna tvorevina mašte oksfordskog profesora književnosti u koju su ugrađeni najrazličitiji motivi, od antičkih mitova do nordijskih saga, bajki, srednjovekovnih predanja i junačkih spevova poput Beovulfa.
       Sa zadivljujućom energijom Tolkin stvara čitav jedan paralelni svet imaginarne i samosvojne geografije, istoriografije, klimatskih odlika, etnologije; svet imaginarnih modusa postojanja u kojem je čovek samo jedno u nizu svesnih bića. Mašta u ovoj trotomnoj knjizi ne poznaje granice, i baš u toj činjenici krije se njena osnovna mana.
       Strogost dovedena do asketizma, to suštinsko obeležje pravog umetnika, strano je Tolkinu - kreirajući mnoštvo prelepih slika, hitajući nestrpljivo u nove maštarije, njegovo pripovedanje je mahom neselektivno i stoga vremenom dobija karakter neobaveznog.
       Bilo bi zanimljivo uporediti samo u jednom segmentu “Gospodara prstenova” sa čuvenom Borhesovom pričom “Tlen, Ukbar, Orbis, Tercijus”. Borhesovi likovi vođeni su idejom veoma bliskom Tolkinovoj: reč je o tajnom društvu koje stvara potpuno hipotetički svet, izmaštanu planetu na kojoj vladaju principi idealizma (motivi filozofema Platona, Berklija i Šopenhauera tvore koherentan univerzum u višetomnoj enciklopediji zaverenika). No, predani rad izumitelja Tlena ima i svoju poetičku funkciju, podsećajući nas na neke od neophodnih sastojaka svake umetničke imaginacije. S jedne strane, to su preciznost i strogost; s druge, težnja poezije da korespondira sa realnošću (makar i tako što će je preplaviti), što je sasvim suprotno eskapističkim pobudama popularne književnosti.
       Tu negde leži i ona granica koja nemilosrdno deli zabavnu, popularnu literaturu od umetničke proze; zato je i “Gospodar prstenova” vrhunsko delo u svom književnom domenu, ali je naprosto besmisleno porediti ga sa Homerovim epovima ili, na primer, sa velikim romanima XX veka.
       Ostvarenje Pitera Džeksona je ne samo najskuplji filmski projekat snimljen do danas, nego i podvig čitave ekipe vredan divljenja. Adaptacija je, barem što se tiče prvog dela romana (“Družina prstena”) rađena veoma studiozno; u većem delu filma to su opravdane i tačne dramaturške intervencije - sređivanje događaja po hronološkom redosledu radi bolje preglednosti, isticanje likova i situacija koji poseduju potencijalnu filmičnost. Džekson i njegovi koscenaristi posebnu pažnju usredsređuju na prsten kao metaforu moći i njenog prokletstva, sledeći tako osnovnu (i najvredniju) ideju Tolkinove knjige.
       Reditelja “Družine prstena” u daleko slabijem svetlu pamtimo po filmu “Nebeska stvorenja” iz 1994. godine, prilično neuverljivoj, pa i besmislenoj pripovednoj konstrukciji. No, čini se da “barokni” stil Džeksonove režije tek ovde dolazi do punog izražaja. Počev od scenografije i kostima, pa do ukupnog osmišljavanja Srednjeg sveta, “Družina prstena” predstavlja uspešno fuzionisanje ikonografije SF-a, istorijskog spektakla i medijevalne tradicije. Raskošna vizuelnost kulminira u plastičnim prikazima Tolkinovih izmaštanih predela: idilični pejzaži Okruga (mirnog staništa Hobita), prolaz kroz planinske vence Karadrasa ili bekstvo pred Crnim Jahačima Mordora (carstva tame) neki su od briljantnih primera režije koja uspeva da konkretizuje svet uobrazilje dovodeći ga do gotovo opipljivih ekvivalenata. U Džeksonova rediteljska dostignuća svakako spada i izbor glumaca - posebno treba izdvojiti harizmatičnost Ilajdže Vuda u naslovnoj ulozi Hobita Froda Baginsa, kao i Liv Tajler u ulozi vile Aruene.
       Utisak je, međutim, da u dugim prizorima borbi (pretežno u završnoj trećini) film osetno pada. Kao da je dramaturško i rediteljsko umeće ovde ustuknulo pred taštom potrebom za iskazivanjem tehnoloških moći po svaku cenu. Savršenost kompjuterske animacije, trikovi i hiljade statista nisu, naravno, nikakvo zlo sami po sebi. Nevolja je kada se prekorači granica njihove upotrebe i kada uzbudljiva pustolovina preraste u jeftino opsenarstvo (što se u trećem satu Džeksonovog filma događa isuviše često).
       Naizgled paradoksalna činjenica je da i pored sve tehnološke i “logističke” sile kojom raspolaže, autor često ne uspeva da transponuje neke od najsugestivnijih bleskova Tolkinove imaginacije. Tako, na primer, suštinska razlika između Hobita, Vilovnjaka, Patuljaka i Ljudi ostaje neiskazana (sem u banalnim spoljašnjim detaljima kakvi su rast, ili oblik ušiju). Ostaje time neprevodiv na film čitalački doživljaj potpuno različitih nivoa bivstvovanja koji ipak koegzistiraju - a čini se da je Džekson, uz malo manje tehnologije i malo više duha mogao makar da mu se približi.
       I pored svih mana, ekranizacija prvog dela “Gospodara prstenova” ostaje više nego korisna kreativna rekonstrukcija Tolkinovog dela. Posebno ako imamo u vidu duh vremena u kojem se čitanje sve više svodi na pragmatični prijem informacija sa Interneta.
      
       SRĐAN VUČINIĆ