Srpski roman se prošle godine zbilja geografski razmahao: on luta od “kloaka Srednje Evrope i Balkana”, preko Pariza i Berlina, do Teksasa, Kalifornije i Kanade. Kao da su naši ljudi - bože čuda! - svuda više kod kuće nego kad su kod kuće. Pa čak i kad se radnja nekog romana odigrava u našim prostorima, kao što je slučaj u Ćirićevom romanu “Hobo”, on se vodi ne samo pod naslovom na stranom jeziku nego se još i ne zbiva u Nišu nego u Nišvilu. Baš fensi - kako bi to Ćirić rekao. Za starije generacije: “fensi” je “zgodan”, “houbou” probisvet, a Nišvil će valjda i stariji pogoditi šta je.
       Probisveti su oduvek bili privlačni za romansijere - od Servantesa do Keruaka. Ali “houbou” nije pikaro: on ne tumara tek tako, bez veze; naprotiv, on prekrasno i živopisno luta po moralnom idiotizmu niškog - da li samo niškog? - mafijaškog podzemlja. Taj užas on, u modernom smislu jedne zastarele reči, herojski podnosi - kao zverčica u velikom “zmijarniku” (157) Ace Barona, glavnog mafijaša, koji, kao nekakav čarobnjak, samo ravnodušno trlja svoj veliki prsten pre donošenja i sasvim male odluke. Baronov prezir vlastitih piona ravan je pokornosti s kojom se oni okreću u njegovom u svakom pogledu dobro podmazanom društvenom mehanizmu. Iako i on u svom reketiranju - kao, uostalom, i domaćice na pijaci - ima i svojih problema: “Policija je sve skuplja i skuplja.” (150)
       Romanom dominiraju dva strašna izraza ljudskog lica. Prvi - ne samo Baronov - superioran, koji se tek u retkim trenucima može spustiti do nadmoćnog podsmeha. A drugi, još strašniji - pionski, zgažen, spreman da prihvati svoju ništavnost. Ali u romanu ima i proslava: umesto sebi stranih i dalekih svetaca i još daljih svetica, mladi slave svoje rođendane, a kad se slavi nečiji rođendan - iako nema “torte i svećica” - ipak se duva u polumraku (155). Neko je opet razočaran što se u Nišvilu ništa ne događa, pa razmišlja da li bi se mogao “organizovati bal homoseksualaca u Sabornoj crkvi” (147), ali ta mogućnost se imaginativno propušta. Karakterističan je, na drugi način, koliko i izuzetan, trenutak u kome jedan bezazleni dečak traži svoju priglupu sestricu, koju su mafijaši usrećili s nekom ogavnom pedofilskom spodobom. Dečak se žali glavnom junaku Hobu da mu sestra ima slabo pamćenje, da zato ne voli da ide u školu - a ko zna možda bi zato mogla zaboraviti da mu sutra dođe na rođendan? Taj dečiji horizont očekivanja čak i kod Hoba izaziva izvesnu nelagodnost, a takvi prizori su znak makar i prigušene pobune teksta protiv onog šta govori. Ali bez obzira na to što je Ćirićev cinizam dostojan vremena koje slika, ne treba smetati s uma da “nema takve literarne imaginacije koja bi dorasla cinizmu života”.
       Nekoliko drugih prošlogodišnjih srpskih romana isto su tako briljantno uspostavljeni u svojim područjima života, a naročito Oproštajni dar Vladimira Tasića, Izranjanje Veselina Markovića, kao i kratki, uzbudljivi roman Đorđa Pisareva Pod senkom zmaja, koji nas nebeski veže s velikim, moćnim svetom. Veština i zanimljivost pripovedanja u ovim romanima nagoveštavaju da bi svi ti romansijeri mogli preživeti hiljadu i jednu noć zahvaljujući svom umeću pripovedanja.
       Ali zanimljivo je da ti romani, pored geografije, kao i čudnih senki smrti i ljubavi, imaju još jednu izrazitu zajedničku crtu. U njima se, s izuzetkom Tasićevog, baš svojski pije. Nije, dakako, slučajno što nas Hobo, recimo, obaveštava da kad nema drugog posla, on “se razbija alkoholom da bi se sastavio sa sobom” (175). Dakle, funkcija pića u savremenoj srpskoj prozi izgleda i nije suštinski drugačija od njenog geografskog razmaha. Na kraju krajeva, boca piva, pa čak i viskija, jeftiniji je izlaz iz stvarnosti od otiskivanja u beli svet. Da ne pominjemo koliko je lakše do nje doći - ne treba čak ni viza! A čovek, ili bar mi danas, kažu, treba da budemo s malim zadovoljni.