Smatram, i hoću da verujem, da će ova odluka otvoriti manevarski prostor za neke drugačije teme i drugačiji senzibilitet od ovog postojećeg, od onoga koji je do sada imao prođu i bio zaštitni znak tzv. srpskog književnog mejnstrima. I baš zbog toga članovi žirija zaslužuju, i ja im ovom prilikom iskazujem, sve moje poštovanje i zahvalnost

      Kada sam pre dva dana ugrabio trenutak da se vidim sa svojom majkom na kafici i rekao joj da mi organizatori nagrade traže pisani govor koji bih morao da pročitam na uručenju nagrade, moja pravoverna majka mi je rekla sledeće:
       “Sinko, nemoj to da činiš, nemoj da se brukaš. Seti se i onaj Dačić, što smo ga toliko psovali, govorio je iz glave. Jest’ da on ima veću glavu od tvoje, ali ni tvoja nije za bacanje.”
       E vidite, ja kao tipično srpsko muško jedinče morao sam da poslušam svoju majku. Naravno, kada sam tu svoju želju i nameru pomenuo organizatorima i toj mašineriji tzv. Ninosaurusu, odgovor je bio sledeći:
       “To će biti strašan presedan, gospodine Ćiriću, vi ćete biti prvi dobitnik u istoriji ove nagrade koji iza sebe neće ostaviti pismeni dokument”.
       Čujte vi taj paradoks i oksimoron! Ja dobijam književnu nagradu, a pošto nemam pisani govor ja neću ostaviti pisani dokument! Prema tome, ne znam ko je uopšte sada ovde pred vama!
       Ali, ima li rečitijeg primera od ovog koji sam sada naveo da shvatite, bar sam ja na ovom primeru shvatio, veličinu, monstruoznu veličinu tog čudovišnog mehanizma zvanog Ninosaurus. Vidite, došao sam do zaključka, budući da sam pre dve godine bio tu negde, muvao se, kažem, da je Ninosaurus biće za sebe koje ima za cilj da svakog srećnika ili zlosrećnika koji postane neka vrsta laureata, odnosno dobitnika ove prestižne nagrade, dovede u takav položaj, umesto da šenluči - da šeni!
       Eto, pazite, s jedne strane, oni kažu: ovo je najprestižnija, najmoćnija, najunosnija književna nagrada na srpskom govornom području, odnosno u istoriji srpske književnosti. To je tačno. Tačno. Onda recite vi meni: zbog čega oni, zbog čega i Ninosaurus diskretno primorava pisce, da u tom trenutku onaj koji to dobije i kome je to verovatno vrhunac u karijeri, na neki način, mora nekim potuljenim glasom da pročita nekakav prigodni svečarski govor, umesto da nešto ovako gromko kaže, šta god mu je tog momenta na srcu i na pameti, jer se radi o velikom priznanju?!
       E, tu Ninosaurus, vidite, ima svoj mehanizam. Ja sam to osetio pre dva dana, kada su mi javili da sam dobio nagradu. Odmah mi je jedan od predstavnika te mašinerije, zapovednim tonom, naredio da odmah, smesta, kako znam i umem dođem u Beograd, gde me čekaju predstavnici sedme, osme, devete sile i tako dalje. Čak su hteli da angažuju helikopter, koliko znam. Ali, savezni ministar nije odobrio moje hapšenje i korišćenje helikoptera u te svrhe.
       Nosio sam se mišlju da pitam čika Dobricu, koga ne poznajem, ali ću ga već upoznati, mog slavnijeg kolegu, kako će on ovo srediti sa “Danasom” oko naplate i nadoknade za pretrpljeni duševni bol. Ali, i ja sam u sličnom položaju spram Ninosaurusa i moraću neke korake preduzeti. Jer, vidite, tek kad sam se vratio sa te ceremonije i konferencije za štampu, shvatio sam da je meni Ninosaurus, zapravo, oteo onaj pravi, autentični trenutak radovanja povodom te nagrade koju sam zaista želeo, jer da je nisam želeo ne bih ni dozvolio da moj roman uopšte konkuriše za tu nagradu.
       Elem, umesto da sam tog momenta kad sam saznao tu vest, to veselje, tu čast, sav svoj ponos podelio sa prijateljima, sa ljudima koji su na neki način ne samo utkani u ovu i ostale moje knjige, nego su i bukvalno ponekad bili i likovi u nekim od tih knjiga, pa i u “Hobou”, ja sebe zatekoh kako se vozim taksijem. Birao sam beli “mercedes”, znate, zbog Šabana Bajramovića, u njegovu čast. Ali, ispalo je isuviše ciganski izbor jer negde na pola puta sam ukapirao da sam izabrao polukabriolet model. Vidim da mi nešto duva u glavu, pogledam i vidim rupu na krovu. A hitamo ka Beogradu, je l’, vrlo je važno i još to košta puno, puno para.
       Pitam ovoga: “Majstore, šta je ovo gore?” Kaže: “Prijatelju, ne pitaj, mrda mi reklama, zbog vetra, al’ ću da pustim grejanje, sve će da bude u redu.” I bilo je u redu dok telefon, njegov mobilni, nije počeo da zvrji i dok on nije ukapirao da je to nagrada koja vuče neki novac, pa sam ja morao da ga ubeđujem da to nije tačno, da je to književna nagrada, da ću dobiti knjige, diplomu i, eto vidite, telegram predsednika Voje, koji očigledno zna da ja nikada neću biti na pravoj strani.
       Kad imate književnu nagradu koja nosi ime po nekom piscu, budući da sam ja za projekat “Hobo” već dobio stipendiju Fonda “Borislav Pekić”, ja sam lepo došao u Atelje 212 i održao svoju besedu, što pisanu, što usmenu, je li, govoreći o Pekiću i o sebi kao, zapravo, skrivenom i strastvenom pekićevcu. Ali, kako ćete vi sada, kakav tekst zahvalnosti pročitati ili šta reći u tom smislu kada dobijete nagradu koja se zove NIN-ova nagrada za roman godine?
       Šta se očekuje od mene, odnosno od pisca, molim vas, da izrazi sada zahvalnost političkom magazinu?! Je l’ tako? E, sad, je l’ da je to malo perverzno, da sad ja zahvaljujem političkom nedeljniku, zbog uručenja, odnosno dodeljivanja književne nagrade! Ako nije to, ako bih se sada zahvaljivao finansijeru nagrade, onda ćete svi vi reći, uključujući i samog Ninosaurusa, da sam ja snizio nivo događaja, da sam ga bacio, što bi se reklo, na gole tržišne osnove. Znate kako mi pisci mozgamo, za pisca nikad dovoljno para! Prema tome, ni ta vrsta zahvalnosti ne drži vodu. Jedino mi preostaje da se zahvalim žiriju i članovima žirija poimenično i tako dalje, ali tu moram biti oprezan.
       Pazite, ako se zahvalim na iskazanom dobrom ukusu, to će zvučati jako nefer i ovako prepotentno, jer bi to značilo da su ostale knjige koje su bile u konkurenciji na neki način zaštitni znak lošeg ukusa, a one to sigurno nisu, niti to ja iskreno mislim. Ako im se zahvalim za iskazano lično ljudsko i intelektualno poštenje, tek je to neumesno, jer, što reče veliki Maradona kad je ono zabio gol rukom Englezima, “ko sam ja da sumnjam u sudijino poštenje”.
       Dakle, ja jedino mogu, jedino što mi preostaje, evo vi ste mi svedoci, to je da se bez imalo kurtoazije zahvalim ovogodišnjem žiriju na iskazanoj, ni manje ni više, hrabrosti, zato što su ovi ljudi dovoljno dugo u igri zvanoj srpska književnost, pa i u igri zvanoj srpska književna čaršija i srpska književna scena, da su bili svesni da ukoliko glasaju za mene da će dati, zapravo, svoj glas i nagradu piscu posvećeniku, ali koji je baš zbog toga što je posvećenik rođeni autsajder i večiti marginalac na toj istoj sceni.
       Ono što je još važnije i zbog čega govorim o toj hrabrosti i visokoj svesti, to je da su, zapravo, dodelili nagradu romanu koji je u svakom smislu apsolutno jedna apartna pojava ne samo u ovogodišnjoj srpskoj književnoj produkciji. Jer, o čemu se radi? Poslednjih mesec dana slušao sam što posredno, što neposredno glasine koje se mogu svesti otprilike na ovaj sud: Da, “Hobo” je izuzetno zanimljiv, neobičan, žestok roman, ali, ipak je to, na kraju krajeva, krimić, a NIN-ova nagrada se, pobogu, ne može dodeliti jednom krimiću, ma koliko on bio dobro napisan!
       E, vidite, ovogodišnji NIN-ov žiri je razbucao jednu ogromnu poganu predrasudu. I samo kao jedan primer, jedna vrlo važna analogija: nije ništa sporiji bio NIN-ov žiri od recimo američke Akademije za film. Podsetiću vas na samo jednu činjenicu, da je prvi krimić koji je dobio Oskara za najbolji film godine, je li, bio “Francuska veza” Vilijema Fridkina, a to je godina 1971. Dakle, nekih četrdesetak godina od zasnivanja te nagrade.
       Smatram, i hoću da verujem, da će ova odluka otvoriti manevarski prostor za neke drugačije teme i drugačiji senzibilitet od ovog postojećeg, od onoga koji je do sada imao prođu i bio zaštitni znak tzv. srpskog književnog mejnstrima. I baš zbog toga članovi žirija zaslužuju, i ja im ovom prilikom iskazujem, sve moje poštovanje i zahvalnost.
       A što se tiče vas prisutnih, draga gospodo i vi koji to niste, voleo bih da moj roman bude nadahnuće za što sočnije i prljavije opanjkavanje poetike i samog “slučaja Zorana Ćirića”. Verujte mi, uživaću u svakom vašem traču. U to ime ja vas pozdravljam i želim vam ono što želim i sebi - dobar provod. Hvala.
      
       ZORAN ĆIRIĆ
      
      
      
      
       Za sve najbolji
       U 48. godini postojanja nagrade za roman godine, “Hobo” Zorana Ćirića je ne samo po mišljenju žirija, već i pisaca koji su konkurisali, kao i ranijih dobitnika, zasluženo pobedio
       2665najbolji.jpg
       U slučaju ovogodišnjeg dobitnika sve je bilo van protokola. Na uručenje nagrade Zoran Ćirić je stigao poslednji jer je najpre išao u redakciju NIN-a da bi shvatio kako su svi već odavno u “Aeroklubu”. Pre dve godine je u istim prostorijama bio gubitnik o kome se pričalo. Tada mu je NIN-ova nagrada izmakla, a šuškalo se da bi njegovo “Prisluškivanje” moglo biti iznenađenje. Magični Ćira je tada galamio, tražio piće i negodovao.
       Ovog 17. januara čim se pojavio, glavni i odgovorni urednik NIN-a Stevan Nikšić mu je predao telegram predsednika SRJ Vojislava Koštunice, a Ćirić nije mogao da sakrije iznenađenje kada ga je pročitao: “Pa on je čitao moje ‘Prisluškivanje’?! Al’ će moja mama da se raduje. Ona voli Koštunicu, otac navija za Đinđića i svaki čas se svađaju zbog njih dvojice.”
       I tako je kasnije, kada se popeo na svečanu pozornicu da primi nagradu, zamolio glumca Nebojšu Glogovca da pročita “u čast moje majke, telegram od izvesne osobe”:
       “Magičnom Ćiri, tezgarošu za Renesansne Moravce, kome nije bio potreban Džejmi Šej da od njega napravi pisca i kome ni kompjuter nije ugrozio posedovanje tajne, čestitam Ninovu nagradu s radošću i bez straha da će ga zahvatiti mejnstrim. Nikad Vi, Bogu hvala, nećete biti na pravoj strani ni ostati hladne glave, nikada nećete uhvatiti korak niti ćete naučiti redosled poteza i raspored kockica. Vremena su, kako veli Vaš gazda Mladen, gadna, danas došao mir, sutra ko zna šta će da dođe, pre toga je bio humanizam bez granica kao projekat globalne Industrije zabave, pa ćete, po svemu sudeći, vazda imati spoljni razlog da zapisujete u blokče. Unutrašnji Vam je razlog rođenjem dat.
      
       VOJISLAV KOŠTUNICA
       U Beogradu, 17. januara 2002.”
      
      
       A pre toga, svečanost je otvorio Stevan Nikšić pozdravljajući brojne goste, članove žirija koji su doneli odluku o nagradi dobitnika i predstavnike sponzora NIN-ove nagrade, generalnog direktora JUBANKE AD Beograd Borisava Đokića i vlasnika “Aerokluba” Stanimira Lukića. Zatim su govorili predsednik žirija Svetozar Koljević i dobitnik Zoran Ćirić čija integralna izlaganja objavljujemo na ovim stranicama.
       Među prisutnima bili su Nj.K.V. prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, predsednik Srbije Milan Milutinović, savezni ministar policije Zoran Živković, pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova Aleksandra Joksimović, - pisci, glumci, novinari... I kao uvek, radost su sa dobitnikom podelili i njegovi prethodnici, ovog puta Milorad Pavić, Voja Čolanović, Miroslav Josić Višnjić, Milisav Savić, Radoslav Petković, Danilo Nikolić...
       Bilo je zanimljivo čuti kako su kolege pisci govorili o romanu godine. Milorad Grujić iz Novog Sada, čiji se izvrsni roman “Bog Vadraca i Madžara” našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, prokomentarisao je:
       “Mudra odluka žirija. Ćirić je naš Mario Puzo. A svečanost je lepa...”
       “Drago mi je što je Magični Ćira dobio nagradu. On je to i ranije zasluživao. Drago mi je što je nagradu dobio pisac koji ne dolazi iz Beograda i drago mi je što je nagrađena jedna nekonvencionalna i neobična proza. To znači da je NIN-ova nagrada i dalje vrlo živa. Ćirića nisam čuo kad je govorio, pošto ima dosta sveta. Kad sam ja dobio nagradu, nije bilo toliko sveta. To samo vama ide u prilog...”, izjavio je za NIN Milisav Savić.
       Slično je i mišljenje Radoslava Petkovića - takođe jednog od ranijih dobitnika NIN-ove nagrade:
       “Nisam mnogo čitao od ovogodišnje produkcije. Ćirićev roman jesam. Dopao mi se. Podseća me, između ostalog, na jedan film koji sam mnogo voleo, na “Anđelovo srce”, jer ima taj obrt na kraju. To je jedna od najzanimljivijih knjiga proze u poslednje vreme. Kažem, ne mogu sada da govorim o konkurenciji, da procenjujem kako je on stajao u odnosu na neke druge romane koje nisam čitao, ali, u svakom slučaju, po samoj vrednosti ovog romana, ne mislim da je ove godine napravljena greška kao nekih prethodnih godina. I mislim da se NIN-ova nagrada sada malo vraća, posle nekih kriza kojih je imala sa nekim odlukama koje su bile problematične.”
       Žiri je rekao svoje, sada su na redu čitaoci, a niko i ne sumnja da će posle ove nagrade Ćirićeva knjiga biti tražena i s dodatnom pažnjom iščitavana. U “Narodnjoj knjizi” zadovoljno trljaju ruke.
      
       JOVAN JANJIĆ