Pritešnjen sa svih strana, nekadašnji miljenik Alije Izetbegovića, predratni, ratni i poratni biznismen, rado viđen i u Miloševićevim poslovnim krugovima Alija Delimustafić, lako se može pretvoriti u svedoka optužbe protiv dvojice lidera, čija vladavina je krvavo obeležila poslednju dekadu minulog veka

      Malo je verovatno da je Alija Delimustafić, nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Bosne i Hercegovine, uhapšen prošle nedelje u Beogradu samo zbog osnovane sumnje da je u “pravnom saobraćaju” na području Beograda upotrebljavao više lažnih isprava, kako je to zvanično saopštilo Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije. Zašto bi, inače, policija više od mesec dana pomno pratila njegovo kretanje i utvrđivala s kim se sve sastajao i šta je radio u Beogradu, kako je to u prvom momentu bilo saopšteno. Jer, ko god zaviri u krcatu biografiju ovog kontroverznog biznismena teško da će poverovati da je glavni razlog njegovog boravka u beogradskom Centralnom zatvoru falsifikovan pasoš ili lična karta.
       Pored Delimustafića, pritvoreni su i Mlađa Novaković i Borko Radosavljević iz Beograda, koje tužilac tereti za pomaganje. Delimustafić se sumnjiči da je falsifikovao ličnu kartu i vizu na ime Gojko Mitrović, od oca Dušana. Istragom je utvrđeno da je u SRJ došao u novembru prošle godine, da je neko vreme stanovao u hotelu “Ekscelzior”, a posle se preselio kod Novakovića... Policija je javnosti saopštila da se Delimustafić nalazi na poternici Interpola.
      
       Crvena poternica
       Savezni ministar policije Zoran Živković za NIN nije mogao ništa da kaže, osim da ceo slučaj vodi republička policija. Miloš Oparnica, šef jugoslovenskog biroa Interpola potvrdio je da su za bivšim ministrom policije Bosne i Hercegovine Alijom Delimustafićem, raspisane dve međunarodne “crvene” poternice, što znači da su iz centrale Interpola prosleđene svim nacionalnim biroima u svetu, ali da iz Sarajeva još nema nikakvih “potraživanja”.
       I što su policijska saopštenja šturija, spekulacije i pretpostavke su veće. Od onih da Delimustafića prati glas međunarodnog trgovca oružjem, bankara koji je ojadio Amerikance u Bosni, čoveka za vezu ekstremnih islamista na Balkanu, čak i starog, dobrog “projugoslovenskog” prijatelja, preko sumnji da se radi o čoveku koji je želeo da uspostavi monopol nad tržištem hartije u Srbiji, pa sve do mogućeg haškog klijenta, bilo kao optuženog ili svedoka.
       U prvom momentu, pozivajući se na policijske izvore, nešto više informacija je lansirala agencija Beta - da su sa Delimustafićem uhapšeni i Mlađa Novaković i Borko Radosavljević, vlasnik “Astro holdinga” iz Beograda, u čijem sastavu se nalazi preduzeće “Astro dizajn” i “Astro orion” za koga izvori Bete kažu da je bio ključni Delimustafićev saradnik u Srbiji. U ovom kontekstu Betini izvori pominju i bivšeg funkcionera JUL-a Nebojšu Maljkovića, čije ime se vezuje sa ASI bankom (ranije Univerzal banka) i beogradskog biznismena Zorana Drakulića, koji je, navodno, vlasnik “Astro tehnolodži”, čije je prostorije pretresla policija.
       U sklopu teze da su Delimustafić i “ortaci” pokušali da preuzmu kontrolu nad prometom hartije u Srbiji, lanac istrage se produžio i na jedinog proizvođača hartije u zemlji “Matroz” iz Sremske Mitrovice što Beta potkrepljuje činjenicom da je njegov v.d. direktora Dragan Lazić podneo ostavku i da je finansijska policija već počela kontrolu poslovanja.
       Izvori ove beogradske agencije tvrde da su Delimustafić i ljudi oko njega imali kontakte i sa političarima iz sadašnje vlasti. Naročito pominjanje imena Zorana Drakulića može proizvesti značajne političke posledice (u medijima Drakulić slovi kao jedan od finansijera DSS-a) i stvoriti još jedan poligon za odmeravanje snaga u dosovskoj koaliciji.
       Prozvani su, međutim, energično demantovali bilo kakve veze i umešanost u slučaj Delimustafić, najavljujući tužbe protiv onih koji su te informacije plasirali. Maljković negira bilo kakvu vezu sa ASI, odnosno Univerzal bankom, Lazić tvrdi da je ostavku na mesto v.d. direktora “Matroza” podneo srpskoj vladi još 10. januara zbog razloga koji nemaju nikakve veze sa Delimustafićem, a u ime Drakulića je reagovao njegov advokat Radoje Stefanović, koji je izjavio da Drakulić nije vlasnik pomenutog preduzeća “Astra tehnolodži”.
      
       Papir za novine
       Ispostaviće se da je suvlasnik i direktor ove firme, smeštene u prostoru nekadašnjeg beogradskog savskog brodogradilišta, uhapšeni Borko Radosavljević a većinski vlasnik Martin Selak iz Čikaga, za koga Radosavljevićev advokat Miroslav Todorović kaže da je beogradsko dete i ugledni američki biznismen, vlasnik značajne fabrike elektronike, kod nas poštovan i poznat kao veliki donator i jedan od utemeljivača fondacije za lečenje mladih od side. “Uložio je velika sredstva u firmu ‘Astro tehnolodži’ i uvezao najsavremeniju opremu za bilborde. Radosavljević je, pak, u Beču imao firmu ‘Tnjin’ koja se bavila trgovinom, pretežno, hartije za štampu. Tamo je i upoznao Delimustafića, odmah posle Alijinog bekstva iz Sarajeva. Poznanstvo je bilo poslovno, jer se još tada pričalo da je Alija uspešan biznismen i vlasnik i akcionar mnogih preduzeća u svetu. Radosavljeviću je obećavao da će ga uključiti u veliki biznis”, kaže Todorović.
       S druge strane, Delimustafićev “poslovni uspeh” se vezuje za Aleksandra Kaukliju, takođe begunca iz Sarajeva, jednog od vodećih ljudi firme “Meri Lin” koja se bavi bankarstvom, osiguranjem, a ponajviše kupovinom finansijskih i drugih kompanija. Delimustafić je, navodno, u SRJ ušao kao njegova prethodnica kako bi ispitao šta se kod nas može kupiti, a bolje upućeni tvrde da je to, u stvari, pokušaj da se velikim novcem, preko vlasništva i finansijskih mahinacija, određena lica etabliraju u vrhove vlasti, na nju utiču a po mogućstvu njome i zagospodare. Otud i sumnja iz policijskih izvora da je Kauklija preko Delimustafića hteo da kupi fabriku “Matroz”, jedinu koja u SRJ proizvodi papir za štampu, kako bi ostvario uticaj u novinama a preko njih i na vlast.
       Sve teze i pretpostavke o hapšenju Alije Delimustafića svoja uporišta nalaze u njegovoj prošlosti, političkoj i poslovnoj karijeri, jer se radi o čoveku sa više lica i svako od njih zaslužuje posebnu pažnju. Ime poslednjeg predratnog ministra policije BiH počinje češće da se pominje u javnosti zbog skandala u vezi sa transportom oružja pred rat u BiH, hapšenja hrvatskih policajaca i njihova predaja srpskoj policiji u Kninu, kao i navodnim skladištenjem otrovnog otpadnog materijala iz Slovenije u Sarajevo.
      
       Policajac i bankar
       Njegovo ime je bilo sinonim za firmu “Ceneks” a zajedno sa tri brata, od kojih je za Mirsadom takođe raspisana poternica osnovao je BH banku, jednu od najuspešnijih u BiH federaciji. Novembra 1992. godine protiv njega tada već ministra za snabdevanje, robni promet i turizam, pokrenuta je krivična prijava zbog finansijskih malverzacija, jer je preko BH banke pokušao da prebaci tri miliona američkih dolara jednoj austrijskoj banci. Taj transfer je predstavio kao pozajmicu vladi BiH od BH banke, tako što je lično u Cirihu i Frankfurtu upotrebio lažna dokumenta sa falsifikovanim pečatom Ministarstva za finansije i BH banke. Tokom 1992. i 1993. godine protiv njega je pokrenuto više krivičnih prijava, ali je on već tada bio u Beču. I pored toga vratio se 1996. u Sarajevo, ali bez većih posledica jer je, uz izdašnu novčanu nadoknadu, uživao naklonost Alije Izetbegovića i njegovog sina Bakira.
       Većina međunarodnih organizacija tokom rata, a i kasnije, obavljala je značajne transakcije preko Delimustafićeve banke, koja je propala 1999. godine. Najveći zagovornici njegovog hapšenja bili su Amerikanci i američki ambasador u BiH Tomas Miler, ljuti što nisu uspeli da izvuku sav novac iz propale banke. Sredinom 2000. godine Delimustafića hapse, pokrenuta je istraga ali je posle pola godine pušten zbog nedostatka dokaza. Inicirano je još jedno hapšenje, ali je Delimustafić pobegao, prvo u Republiku Srpsku, a zatim u Crnu Goru i Srbiju, gde je, prošle nedelje, i uhapšen. Neki izvori u BiH tvrde da još iz tog perioda potiču neprekinuta prijateljstva sa srpskim biznismenima, kao što je slučaj sa zamenikom u vladi BiH Momčilom Mandićem, koji je trenutno jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.
       Samo čovek sa dobrim starim i novim vezama mogao je nonšalantno da se kreće po Srbiji, Bosni i Evropi. Očevici tvrde da se po Beogradu slobodno kretao i da se njegova markantna pojava, sa repićima na proćelavoj glavi, pored uobičajenog sastajališta Bosanaca u Dušanovoj ulici, mogla videti u eskluzivnim kafićima, poput “Pastuva” na Beogradskom hipodromu i “Ke pasa” u Ulici kralja Petra. Dva dana uoči hapšenja, 15. januara videli su ga i Novosađani u dobrom “postnovogodišnjem” raspoloženju u društvu svojih srbijanskih prijatelja sa šajkačama na glavama. Izvor NIN-a tvrdi da je 5. januara u Beogradu bila i Delimustafićeva supruga, kako bi zajedno proslavili njegov rođendan, a nisu izostajale ni njegove česte posete Sarajevu, gde mu supruga inače živi.
       Zanimljivo je da se Alija Delimustafić tereti i za kriminalnu radnju iz 1996. godine u Nemačkoj, jer je navodno organizovao otmicu dugogodišnje prijateljice Ene Turković, premlaćivanje njenog ljubavnika kao i za druge kriminalne radnje. Mnogi u BiH smatraju da je Delimustafić jedan od istinskih vođa bosansko-hercegovačkog podzemlja i rado bi ga videli iza rešetaka. Nafta, cigarete, oružje, veze sa ekstremnim islamskim krugovima, ali i veze sa sličnim biznismenima iz RS činili su poslovni krug Alije Delimustafića. Po svemu sudeći, prijatelje je imao i u Srbiji. Mafijaškim klanovima Alije Izetbegovića i Slobodana Miloševića rat nije bio prepreka sa saradnju i beskrupulozno bogaćenje, a svi su izgledi da im je to bila namera da nastave i u budućnosti.
      
       Masakr u Dobrovoljačkoj
       Posebna priča je rat i uloga Delimustafića u njemu. Iako je slovio za “projugoslovenskog” prijatelja, zbog čega su ga Srbi, navodno, i prihvatili kao “umerenjaka” na mestu ministra policije kod Alije Izetbegovića (priča se da je to postavljenje izdejstvovao Fikret Abdić kao ustupak za svoje odricanje od predsedničkog mesta u korist Alije Izetbegovića), mnogi mu na dušu stavljaju krivicu za masakr vojnika bivše Jugoslovenske narodne armije 2. i 3. maja 1992. godine u Sarajevu. Prvo kod Skenderije, a potom i u Dobrovoljačkoj ulici, prilikom prolaska konvoja JNA koji se po sporazumu izvlačio iz Sarajeva. Poznavaoci sarajevskih prilika tvrde da je Delimustafić finansirao i naoružavao sarajevsko podzemlje i ističu da je za njega radio i poznati sarajevski kriminalac Ismet Bajramović Ćelo.
       Poternice koje je Interpol raspisao za Delimustafićem ne odnose se ni na jedan zločin u BiH, ali sve je više spekulacija da ga želi i Haški tribunal. Florens Artman, portparol tužilaštva Haškog suda, demantovala je da protiv Delimustafića postoji optužnica za ratne zločine, ali nije ništa rekla da li bi se on u Hagu mogao pojaviti kao svedok, bilo u najavljenoj bosanskoj optužnici protiv Slobodana Miloševića, bilo u onoj koja se priprema protiv Alije Izetbegovića. Te tvrdnje su skloni da iznesu branioci oko Miloševića, a stvar bi tekla tako što bi ga jugoslovenske vlasti prvo ekstradirale u Sarajevo, gde ga već čekaju suđenja za mnoga krivična dela, a potom vlasti BiH predale Tribunalu. Smatra se da bi on bio valjan svedok s neoborivim dokazima o logorima, etničkim čišćenjima, tajnim razgovorima Izetbegovića, Miloševića i Tuđmana...Takvu opciju, navodno, podržavaju i Amerikanci, naročito posle hapšenja šestorice Alžiraca koji su planirali udar na ambasadu SAD u Sarajevu o čemu, možda, i Delimustafić nešto zna.
       Da li je slučajnost što jedan o pomoćnika Karle del Ponte već danima po Srbiji saslušava moguće svedoke, o čemu vlasti SRJ i Srbije upadljivo ćute? Nije nemoguće da sličan razgovor obavi i sa Delimustafićem.
      
       SLOBODAN IKONIĆ