NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Audicije za radna mesta

Umesto da se iz budžeta kao iz kasice isplaćuju otpremnine koje će ljudi potrošiti i uskoro se opet pojaviti kao socijalni slučajevi, vlada planira da na svaki način privoli radnike koji ostaju bez starih radnih mesta, da sami sebi otvaraju nova. One koji nisu rođeni za biznismene, Zavod za tržište rada nudiće poslodavcima “kao na izboru za mis”

      Vreme prinudnih odmora definitivno je prošlo i nacija će od februara morati da se vrati radu. Ovaj pionirski preokret planirala je Vlada Srbije ukidanjem Uredbe o (famoznim) prinudnim odmorima, na njenu desetogodišnjicu. Jedan je razlog to što je deset godina bilo dovoljno da se svi propisno odmore (neki i ostare i stignu pred penziju) a drugi, važniji, činjenica da ta plaćena odsustvovanja nema više ko da plati. Nije, doduše, imao ni do sada, ali se prethodna vlast nekako “snalazila” tako da smo cenu platili svi, stigli dokle jesmo i više nema izbora.
       Od 1. januara prestala je, dakle, da važi Uredba o plaćenim odsustvima koju je još 1992. godine donela Vlada Srbije sa Radomanom Božovićem na čelu. Zato se ovaj patent njemu pripisuje. Opravdanje su bile sankcije zbog kojih, je li, privreda ne može da posluje punom parom kao pre, pa će neki ljudi privremeno biti suvišni. Čim se sankcije ukinu, sve će biti kao pre. Ali, pošto je država humana, neće te ljude da pošalje na ulice, nego kući na odmore, uz plaćanje nadoknade “skoro kao da rade”.
       Ovaj izum inoviran je 1995. godine. Cilj je, zapravo, bio politički - lakše je ako se svi ti ljudi jednog dana kod svojih kuća zapitaju zašto za njih nema posla i ko ih je dotle doveo, nego da ta pitanja postave zajednički, po fabričkim halama, recimo, Rakovice. Onda bi im moglo pasti na pamet da se okupe i izađu na ulicu, a to nimalo nije poželjno. Zato pojedini analitičari smatraju da su prinudni odmori odigrali ključnu ulogu u smirivanju takozvane radničke klase i njenoj potpunoj socijalnoj marginalizaciji. “Crveni Kragujevac”, “radnička Rakovica”, “Sartid” i ostali giganti gotovo da se za deset godina nijednom ozbiljnije nisu probudili.
       Koliko zaista ima ljudi na prinudnim odmorima, nikad tačno nije utvrđeno. Prvo, zato što je njihov broj stalno varirao, a drugo, vlasti nije odgovaralo da baš maše tim podatkom. Tako se, do današnjeg dana, uglavnom operisalo cifrom od 500 000 radnika na prinudnim odmorima, a nju i sada priznaje Samostalni sindikat.
       Prema novom Zakonu o radu (član 87) poslodavac je dužan da radniku kome ne može da nađe posao, isplaćuje 45 odsto zarade u roku od 45 radnih dana. To ukupno iznosi oko dva i po meseca, pa nije nemoguće očekivati da se svi ovi ljudi do sredine marta pojave na ulicama, kad ih direktori iz njihovih preduzeća pošalju na zavode za zapošljavanje. U katastrofičnim procenama, prema tom naletu, buna bankarskih službenika izgledaće kao kijavica.
      
       Preporuka
       Ulica nije realan način da se radnici bore za svoje interese, sasvim neočekivano tvrdi Milenko Smiljanić, predsednik Samostalnog sindikata Srbije, koji se prilično žilavo borio protiv novog Zakona o radu, sa obrazloženjem da on otvara brisani prostor za masovna otpuštanja. “Sindikat je svim radnicima dao uputstva da se sa prinudnih odmora vrate na radna mesta, da bi mogli da iskoriste 87. član Zakona. Imamo situaciju na terenu gde se već daju otkazi, ali se direktori još nisu razmahnuli. Reč je o pola miliona ljudi”, kaže Smiljanić.
       Podaci Ministarstva za rad, međutim, govore drugačije: “Precizni podaci od septembra prošle godine, dobijeni na osnovu isplate zarada po privrednim granama, govore da na prinudnim odmorima ima tačno 48 697 radnika. Od toga je 47 836 u privredi i svega 861 radnik u vanprivredi”, kaže u razgovoru za NIN republički ministar za rad Dragan Milovanović. Još 39 486 zaposlenih prima takozvanu minimalnu zaradu, koja sada zvanično iznosi 3 769 dinara. Kolika će ona biti ubuduće, znaće se za desetak dana, kad se dogovore Vlada Srbije i sva tri relevantna sindikata. Novo je to što su se upravo dogovorili o uslovima za utvrđivanje te zarade, a da nije izbio javni nesporazum.
       Šta se, dakle, desilo sa tim stotinama hiljada radnika koji više nisu na prinudnim odmorima? “Za ovih deset godina došlo je do odliva zaposlenih iz preduzeća za oko 30 do 50 odsto. Recimo, IMT je 1992. godine imao 7 200 radnika i proizvodio oko 40 hiljada traktora. Sada ima 3 500 radnika i samo u velikom zaletu uspeće da proizvede 14 hiljada traktora. Niko za ove ljude nije radio nikakav socijalni program, nego su se svi snalazili kako su umeli - jedni su otišli u druga preduzeća, drugi su otvorili privatni biznis, treći su se penzionisali, a neki su u međuvremenu i pomrli”, kaže Milovanović.
       Ako otpišemo ovaj poslednji način “snalaženja”, da razmotrimo ostale: da bi se promenilo radno mesto, uglavnom je potrebna prekvalifikacija ili dokvalifikacija. Na primeru bankarskih službenika pokazalo se da za to baš nema naročitog elana. Od pet i po hiljada činovnika koje je evidentirao beogradski Zavod za zapošljavanje, svega njih 35 prijavilo se za naknadu preko Zavoda. Za obuku i učenje nije se prijavio niko, kaže ministar Milovanović. Svi ostali uzeli su ponuđenih 6000 dinara po godini staža i otišli kućama.
      
       Prodaja
       Da li to znači da je tranzicioni fond, iz koga se ove naknade isplaćuju, shvaćen kao kasica koju treba istresti dok se ne isprazni, pa onda sve iz početka? Ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije Aleksandar Vlahović (ovo ministarstvo zaduženo je za restrukturiranje preduzeća) kaže da tranzicioni fond, u kome je predviđeno 4,5 milijarde dinara, može da zbrine 60 hiljada ljudi koji će ove godine ostati bez posla, nije zamišljen kao “kasica prasica”, ali se na kraju na to svodi, ako ljudi ne pokazuju spremnost da pohađaju kurseve prekvalifikacije i dokvalifikacije. “To je za ljude daleko bolje, ali nije dobro što su oni za to očigledno nespremni. Bez izgradnje novih malih i srednjih preduzeća i direktnih stranih investicija, šanse za nova radna mesta vrlo su male. Pošto se u tranziciji po definiciji ne poklapa vreme otpuštanja, na jednoj, i otvaranja novih radnih mesta, na drugoj strani, socijalni pritisak mora se amortizovati isplatama iz budžeta”, kaže Vlahović.
       Pojedini ekonomisti smatraju da neće svi moći da računaju ni na sadašnji iznos naknade, jer je država bankrotirala. “Te socijalne programe koje su na brzinu konstruisali kad su u ‘Zastavi dobili batine’, primenili su i u ove četiri banke. Videće brzo da nema za sve toliko novca, ali sad ne dolazi u obzir ništa ispod toga. Ne zanima nas više što nema novca. Zašto nisu na vreme seli sa sindikatima da napravimo plan, generalni socijalni program za elementarno zbrinjavanje radnika”, kaže Smiljanić.
       Ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović napominje da nije moguće napraviti generalni program, kad je svako preduzeće slučaj za sebe.
       “Država samo treba da postavi konzistentan sistem, a ljudi sami da vide šta je za njih najpametnije u datim uslovima”, smatra prof. dr Miodrag Zec, profesor Ekonomskog fakulteta i savetnik ministra za privatizaciju u Vladi Srbije. Nema više mnogo izbora i nema razloga da se ljudi dalje uljuljkuju da će neko umesto njih da im reši problem. Treba prekinuti taj adolescentski odnos građana prema državi “šta država može da uradi za mene”, već se svakog dana pitati “šta ja mogu da uradim za sebe”, kaže Zec. Naravno da neće moći svi da se vrate na svoja radna mesta, pogotovu ne sa odnosom prema radu i radnim navikama koje imaju. Svako treba sam da se zapita šta je na svom radnom mestu zaista proizvodio i sve će mu biti jasno, smatra Zec.
      
       Pedesetogodišnjica
       Nova vlast takođe bi morala da se zapita šta je za ovih godinu dana učinila, smatra prof. dr Jovan Ranković, savezni ministar finansija u ostavci i oštar kritičar Vlade Srbije “na svim frontovima”. Za godinu i po dana nije urađeno ništa da se rehabilituje nijedno jedino preduzeće, kaže za naš list dr Ranković. “Niko osim mene ne razmišlja i ne govori kako da oporavimo privredu. To njih uopšte ne zanima. Oni se bave prodajom jer hoće da nabave novac, a privreda im je samo teret”, smatra dr Ranković. On potvrđuje da za sve suvišne radnike u ovom trenutku nema posla, jer su im preduzeća odavno propala, a neka od njih pojela su celokupni kapital.
       “Verujem da je rezerva i novca, i sive ekonomije i strpljenja mnogo veća nego što mi mislimo. Desio se rat i katastrofa, 600 hiljada ljudi postali su izbeglice i usisani su, nekako su se snašli”, smatra Miodrag Zec. Industrijski baseni su prazni - Rakovica je već negde otišla, bavi se nečim drugim, bez obzira na to što mi živimo u uverenju da je to veliki socijalni problem. Slučaj Kragujevca i “Zastave” rešen je lakše nego što se očekivalo. Sad je vladi ostalo da reši veliki problem basena Bor. On nema zaleđe kao Kragujevac, a ne može ostati pust kao na Divljem zapadu - nestalo rude, pa nestalo i grada. Tu država mora naći rešenje.
       Jedno od rešenja najavljuje ministar Milovanović: do kraja meseca vlada će izaći sa drugim delom socijalnog programa, pošto se pokazalo da samo otpremnine nisu dovoljne. Ponudiće subvencije za zapošljavanje i podsticanje malog biznisa. “Najveći je problem da se ljudi stariji od pedeset godina ponovo zaposle. Zato ćemo izaći sa predlogom da novom poslodavcu neko vreme plaćamo doprinose za penziono i socijalno osiguranje i to je za njega ušteda od tri-četiri hiljade dinara mesečno”, kaže Milovanović.
       Problem da se u privatnim firmama (naročito manjim) radnici zapošljavaju uglavnom na crno, rešiće novi zakon o radu: za razliku od prošlogodišnjeg “mekanog pristupa”, sad će se krenuti oštrije - kazna po radniku za ovaj prestup iznosi prvo 200 hiljada dinara, a ako to poslodavca ne “opameti”, sledi zatvaranje firme.Tako se svakome više isplati da odmah ukalkuliše doprinose od 50 do 60 hiljada dinara godišnje.
       Dakle, da bi se radnici odvratili od namere da potroše tih pet hiljada maraka (koliko u proseku iznese otpremnina) a onda se ponovo pojave pred državom kao socijalni slučajevi, vlada namerava da dodatno finansijski stimuliše radnike koji otvaraju radnje. Omogućiće im se poreske olakšice, razmotriće se mogućnost da u nekim slučajevima dobiju kredite uz garanciju države. Podsticaće se i udruživanje takvih radnika, jer se sa jednom otpremninom ne može mnogo toga započeti. “Spremamo i kompletnu logistiku za te ljude po regionima. Osnovaćemo lokalne savete za zapošljavanje. Sve će im se ponuditi sažvakano - kako da otvore radnju, šta im je potrebno, koliko to košta, čak i stotinak razrađenih programa za pojedine delatnosti, u poljoprivredi, uslugama, recimo jaslice, perionice”, kaže Milovanović.
       Kako će to u praksi da izgleda, pojasnio je Svetozar Krstić, novi direktor Republičkog zavoda za tržište rada: otvoriće se sajmovi radne snage, na kojima će, kaže Krstić “kao na izboru za mis, pošto se kandidat prethodno dotera, po predlogu Zavoda kako da se obuče, šta da obuje (nikako bele čarape i crne cipele) kako da istakne svoje vrline, a sakrije mane”, biti predstavljen zainteresovanim poslodavcima. Cinici bi rekli da će ovi nastupi biti dobar materijal za dokumentarne epizode legendarne “Audicije”.
       Sad se postavlja pitanje da li to država štiti radnike od njih samih - oni traže novac, da ga potroše kako žele (na vraćanje dugova, kupovinu patika ili plaćanje struje, na primer) a država hoće od njih pošto-poto da napravi biznismene. “Mi to moramo da radimo, moramo da lečimo ljude od samoupravnog sindroma i učimo ih da se bore za svoju sudbinu. Pored starijih, koji su navikli da kad jednom dođu u firmu tu ostanu doživotno, imamo i izgubljenu generaciju mladih, koja nije stekla nikakve radne navike. Pre svega, nikad im čas nije trajao 45 minuta. Društvo ih je umesto u rad, usmeravalo u nerad, kao ideal nuđeni su im kriminalci i sad imamo problem da u narodu ponovo izgradimo stav kako je rad vredan i poželjan”, kaže Milovanović.
      
       Mentalitet
       Sad je, dakle, pored svih problema, na pleća Ministarstva za rad, a i cele Vlade Srbije, palo da menja mentalitet ljudi. Nije, znači, bez razloga premijer Zoran Đinđić najavljivao da će Srbija postati velika učionica. Cinici su dodali “a oni da budu razredne starešine”. Za sada nema mnogo polaznika, ali i to treba da se promeni. “Ministarstvo za rad već pravi kampanju pozitivnog odnosa prema radu. Ne možemo više da se lažemo da smo bogata zemlja. Nismo - mi smo jedna siromašna i uništena zemlja koja nema ništa. Može samo da radi”, kaže Milovanović.
       “Ljudi treba da shvate da se mora više raditi, a lošije živeti i to nije stvar nečije volje, nego prosta činjenica”, kaže dr Zec. Na pitanje da li se, u međuvremenu, mogu očekivati neki socijalni potresi, pošto sa menjanjem svesti ne ide lako ni brzo, a ljudi moraju jesti odmah, Miodrag Zec smatra da socijalni potresi ne mogu nastati bez neke političke artikulacije. “Ovo stanje suviše dugo traje i nije eksplodiralo. Može eksplodirati ako se Srbija podeli na dva suprotstavljena bloka - jedan populistički i drugi reformatorski, pa ovaj populistički instrumentalizuje nezadovoljstvo. I onda dobro - pašće vlada, ali će i ta nova vlada ovaj isti problem morati da reši i da odgovori na pitanje koji je to bolji način.”
       Ako neko zna odgovor, bolje je možda da ga odmah kaže, da svi zajedno više ne gubimo vreme.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu