Tarifni sistem je najbolji mogući, a ko preživi sledeće udare hladnoće, posvedočiće o tome i sam

      Devet desetina urednika beogradskih medija greje se na struju i zato se podigla ovolika galama oko decembarskih računa, objašnjavali su ovih dana u Elektroprivredi Srbije razloge opšte uzbune koja je nastala zbog višestruko uvećanih iznosa na ovim računima. A rekli su u EPS-u i sledeće: naplata je bila u porastu, za po dvadesetak odsto dnevno, dok u četvrtak uveče premijer Srbije Zoran Đinđić nije “pokrenuo inicijativu da se preispita primena postojećeg tarifnog sistema za obračun električne energije i da se pronađe rešenje da se visoki računi, u slučajevima kada su potrošači racionalno koristili struju, plate u više rata”; već u petak, naplata računa opala je za 10 odsto, a sledećeg dana i za novih trideset. Međutim, dogovor EPS-a i Vlade Srbije, i pored praktično svakodnevnih razgovora, zasad još nije sastavljen.
       Problem visokih računa za struju ni blizu nije onoliki kako je to u javnosti predstavljeno, ustvrdiće u EPS-u, i svoje tvrdnje potkrepiti podacima: 90,35 odsto domaćinstava u Srbiji platilo je decembarsku struju ispod 2 500 dinara, između dve i po i pet hiljada dinara imalo je da plati još 5,76 odsto, a samo 3,89 odsto od ukupno 3,2 miliona domaćinstava dobilo je račune veće od pet hiljada dinara; dakle, ukupno oko 125 hiljada domaćinstava u čitavoj Srbiji.
      
       Vo i rogovi
       Ili, nešto drugačije posmatrano, 66,84 odsto srpskih domaćinstava spada u najjeftiniju, “zelenu” zonu koja obuhvata potrošnju do 600 kilovat-sati mesečno, u “plavoj” (do 1 600 kilovat-sati) je 26,29 odsto, dok je u kritičnoj “crvenoj” 6,87 odsto domaćinstava.
       Mali problem je ovde, međutim, što ove brojke nisu ravnomerno raspoređene, odnosno, gustina dužnika po kvadratnom metru daleko je veća u Beogradu nego u drugim mestima Srbije zato što stanovnici glavnog grada prečesto nemaju nikakvog drugog načina da zagreju svoje stanove osim strujom. U Beogradu, dakle, svega je polovina onih u “zelenoj” zoni i preko 15 odsto u “crvenoj”; takođe, za čitavih je deset odsto u Beogradu manje nego prosečno u Srbiji onih sa računima ispod 2500 dinara (80,51 odsto), dok otprilike svako deseto domaćinstvo u Beogradu ima račun veći od pet hiljada dinara i, shodno tome a s obzirom na visinu prosečne plate, problem da taj račun plati. Zbog toga, nikakvo čudo nije što je baš u Beogradu podignuta “najveća galama” oko računa za struju posle tri prošlogodišnja poskupljenja, i posle uvođenja tarifnog sistema koji kažnjava one koji troše više, sve i ako nisu tačne one tvrdnje o načinu na koji se greju urednici beogradskih medija.
       Da je Beograd najkritičniji, potvrdiće u razgovoru za NIN i republički ministar za energetiku Goran Novaković, ali će priznati i da je problem daleko manji nego što se Vladi Srbije u prvi mah učinilo, i složiće se sa generalnim direktorom EPS-a Ljubomirom Gerićem da je sadašnji tarifni sistem “najbolji mogući u ovoj situaciji”. Zato, kazao je Gerić za NIN povodom zahteva za promenu/ukidanje tarifnog sistema, “nećemo da koljemo vola zbog vrha roga tog vola”.
      
       Sveti Nikola
       Ne bi li dočarao dostignuća novog tarifnog sistema, ministar Novaković prizvaće, po uobičajenom receptu, u pomoć najpoznatijeg našeg iseljenika u Ševeningenu: “Da je Slobodan Milošević ostao na vlasti prošle zime, a ona bila hladna kao ova, Srbija bi bila po dvadeset sati dnevno bez struje. A bez Miloševića i sa donacijama i starim načinom obračunavanja, restrikcije bi trajale po deset sati.”
       Restrikcija struje, znamo, nema, tako da su “efekti tarifnog sistema više nego vidljivi”, to jest, “možemo konstatovati da je on dao očekivane rezultate”, kaže za NIN Nenad Mraković, predsednik EPS-ove Radne grupe za primenu tarifnog sistema na čijem se osmišljavanju radilo pune tri godine, od 1998. Njegovi ciljevi su, nastavlja Mraković, bili da “smanji opšti nivo potrošnje struje”, “da smanji opterećenje sistema u kritičnom delu dana, popodnevnim satima”, te da “ekonomskim merama stimuliše potrošače da promene svoje navike u pogledu korišćenja struje”. “Mislim da su zacrtani ciljevi logični s obzirom na veoma loše energetsko stanje u zemlji, i ti ciljevi su apsolutno postignuti”, navodi Mraković.
       Na konkretnim primerima to izgleda ovako: najkritičnijeg dana ove sezone, dan pred Svetog Nikolu, kada je prosečna temperatura bila minus 8,2 stepeni, potrošeno je struje za čitav jedan agregat TE “Nikola Tesla” manje nego 31. decembra 1998. godine, najkritičnijeg dana te zimske sezone, iako je tada srednja dnevna temperatura bila 2,3 stepena ispod nule. Sa nikoljdanskom temperaturom i starim načinom plaćanja koji bi proizveo i staru potrošnju, kaže Mraković, naš sistem bi se raspao. Ukupno uzev, “nivo potrošnje u novembru i decembru smanjen je za 4,5 odsto”, a u Beogradu i čitav procenat pride, jer je jedino u glavnom gradu novi tarifni sistem primenjen u potpunosti. Izraženo u novcu, u ova dva meseca ušteđeno je oko 10 miliona dolara, koliko nije potrošeno za uvoz struje iz inostranstva, zahvaljujući primeni tarifnog sistema koji “sadrži sva poznata savremena svetska rešenja”.
      
       Crvena zona
       Tragom savremenih svetskih rešenja krenulo se, od marta prošle godine, i kada je o ceni struje reč - kilovat-sat je prošle zime stajao 0,9 centi a sada je, u proseku, oko dva centa. Ipak, i dalje smo daleko od sveta (kilovat-sat je u Austriji, Belgiji, Nemačkoj... preko 13 centi, u Poljskoj 5,26), i dalje smo daleko čak i od Mađarske gde je cena struje šest i po centi po kilovat-satu, bez poreza.
       Prosek od dva centa je, međutim, jedno, a stvarnost, pogotovo u Beogradu, nešto sasvim drugo - oni koji se greju na struju, i koji nemaju druge do da zgaze u “crvenu” zonu, plaćaju kilovat-sat čak između četiri i po i pet centi.
       U EPS-u, inače, navešće da je tarifni sistem i dizajniran tako da kazni velike potrošače, one sa kotlovima na struju pošto oni i rasturaju sistem ogromnom potrošnjom - zbog njih, jer se ne može predvideti koliko će struje povući u kom trenutku, neophodni su havarijski uvozi struje, a ona tada košta i čitavih astronomskih deset centi po kilovat-satu.
       U skladu s tim, “vodili smo, ipak računa o onima koji stvarno nemaju drugog načina za grejanje”, navode sastavljači tarifnog sistema.
       Ali nije baš tako, nisu na udaru samo oni “bezobzirni” sa električnim kotlovima već svi koji su prinuđeni da se greju na struju, čak i uz idealno raspoređenu potrošnju skupe i jeftine struje u odnosu jedan naprema dva - da svima njima nema druge do da plate šta se od njih traži, priznao je, posle navođenja “primera iz života”, u razgovoru za NIN i zamenik generalnog direktora EPS-a Vladimir Đorđević. “Nema rešenja”, rekao je, pošto je prethodno pozvao ljude da se preorijentišu na druge vidove grejanja, ako je to ikako moguće. Ako nije, nastavio je Đorđević, “TA peći su najracionalnije”, ali upravo se tada i dolazi u onu situaciju za koju “nema rešenja”, osim, naravno, eventualne promene tarifnog sistema.
      
       Razvlačenje duga
       I pored svega toga što je nesumnjivo, kaže Đorđević, “narod mora da shvati da struja mora da se plati” jer je inače neće biti - finansijska konstrukcija pada u vodu i planirani remonti, revitalizacije pogona... neće moći da se obave. Ukupan dug prema EPS-u je zaključno sa 31. decembrom 2001. godine 11,1 milijardi dinara, od čega elektroprivredi građani duguju 6,8 milijardi. Ostatak su velika državna preduzeća (Đorđević ističe RTB Bor, “Matroz”, “Zorka” Šabac i “Sartid”) sa kojima EPS uz pomoć Vlade Srbije pregovara o vraćanju duga, ali šta je s građanima i njihovim dugovanjima?
       Pregovara se o tome, napominju i Vladimir Đorđević i ministar Goran Novaković, i pri tom se vodi računa o tome kako pomiriti suprotstavljene interese građana i Elektroprivrede Srbije. Generalna ideja je da se zimski dug “razvuče” na prolećne i letnje mesece, “ali da se ne dočeka sledeća zimska sezona sa starim dugom”. “Pomoć je”, kaže Novaković, “potrebna ljudima sa računima između dve i po i 15 hiljada dinara, pošto pretpostavljamo da oni koji su potrošili i više, to mogu i da plate.” Međutim, plaćanje potrošene struje na rate, ideja je Vlade Srbije i njenog Ministarstva za energetiku, neće biti dozvoljeno svima čiji su računi u spomenutom opsegu, već će se uspostaviti i određeni kriterijumi: kvadratura stana po članu porodice (“Ako dvoje ljudi živi u ogromnom stanu i dobili su visok račun, pa ne moraju da greju baš svaku prostoriju”, kaže ministar Novaković), mesečni prihodi porodice, odnos utrošene “jeftine” i “skupe” struje (da bude barem jedan prema jedan), a tražiće se i od ljudi da pod “krivičnom i materijalnom odgovornošću” potpišu izjavu da stan koriste samo za stanovanje, a ne i kao, recimo, laboratoriju ili zubarsku ordinaciju, što će se nasumično i proveravati.
       Sve u svemu, zaključiće ministar, oprosta duga ne može biti, a građani ne treba da sumnjaju u dobre namere EPS-a. “Jedan od glavnih problema EPS-a je njegov loš imidž, imidž lopova nasleđen iz proteklog perioda”, kaže Novaković, najavljujući da će do kraja ove godine prosečna cena struje dosegnuti tri centa po kilovat-satu, ali, “najgore je već za nama”. A sve to najgore što je za nama, i ova nešto bolja poskupljenja koja nam tek slede, sve je to u dobre svrhe jer, najavljuju u EPS-u i Ministarstvu za energetiku, ovim tempom ćemo se već za dve-tri godine vratiti u onu bajkoliku 1990. godinu kada je struje bilo napretek. Pa, ko to dočeka...
      
       NIKOLA VRZIĆ
      
      

Udar niskog napona Nadležni u EPS-u nisu sasvim saglasni oko toga koliki je problem, i šta to izaziva oscilacije napona u našim stanovima. Kako kažu, on opada zbog velike potrošnje struje i opterećenja mreže, ili zbog neovlašćenih preuzimanja struje iz našeg sistema (Crna Gora je tu, kažu, vodeća), ali i sam EPS s vremena na vreme svesno obori napon da bi rasteretio proizvodnju, jer inače ne bi mogla da se dobije puna snaga.        Međutim, smatra zamenik generalnog direktora EPS-a Vladimir Đorđević, “mislim da su ove priče preuveličane”. “Činjenica je da postoje problemi sa naponom u nekim selima koja su udaljena od trafo-stanica, ali u gradskim zonama taj problem je prenaglašen jer napon varira u najvećem broju slučajeva u granici od pet do 10 odsto”, kaže naš sagovornik.        U svakom slučaju, pad napona izaziva usporen rad kućnih aparata, što se odražava na njihov radni vek ali ne i na potrošenu električnu energiju pošto se tada i brojila sporije okreću. Problem, ipak, može da nastane kada savesna domaćica uključi svoju peć da se puni u jeftinoj tarifi, ali se ona ne napuni do kraja pa je treba ostaviti da se puni i u četiri puta skupljoj, dnevnoj tarifi.

      
      

Nema izvoza “Bio bih najsrećniji kada bismo imali struje za izvoz, ali nema je, pa je i ne izvozimo”, kaže ministar za energetiku Goran Novaković, napominjući da su jedini izuzeci ranije preuzete obaveze u pogledu vraćanja starih dugova.        Uz to, kaže Novaković, dešava se i da preko naše teritorije i sistema struja iz, recimo, Rumunije odlazi u Albaniju, što je po nas srećna okolnost, pošto EPS pri tom naplaćuje “transportne troškove”.