Tek pre tri godine (1998) naučnici su utvrdili da telomeraza igra odlučujuću ulogu u deljenju ljudskih ćelija. Pri svakom deljenju, jedan deo telomeraza se potroši. Najkasnije posle 75 deljenja zaliha je iscrpljena, ćelija izumire. Naučnici u Teksasu sada su, međutim, došli do saznanja da se odumiranje ćelije može sprečiti dodavanjem telomeraze. U laboratorijskim uslovima, uvođenjem telomeraze zaustavljeno je izumiranje ćelija!

      Živeti, znači stariti. Od trenutka kad smo došli na svet, starimo. Starenje je nemenljiv sastojak našeg života, ali je istovremeno i osnov naših pojedinačnih sudbina. U smislu evolucije, starenje kod ljudi je svojevrsna pojava, jer Homo sapiens živi duže od gotovo svake vrste sisara na ovoj planeti.
       No, zašto ćelije, organi i delovi organa tokom života smanjuju svoje funkcije i na kraju odumiru, do danas je čak i za nauku delimično ostalo zagonetno. Hormoni u tome - toliko je bar izvesno - igraju ključnu ulogu. Kad telo proizvodi manje hormona, tad starimo.
       Tako se dolazi do pitanja: može li čovek da pomeri tačku od koje počinje starenje time što bi jednostavno nadomestio nedostajuće hormone? Da li je, čak, moguće i to da se zauvek ostane mlad?
       Malo je pitanja kojima se čovečanstvo toliko zanimalo kao ono koje se odnosi na uzroke starenja. Otkrićem enzima telomeraze, prvi put se ova zagonetka učinila rešivom. Tek pre tri godine (1998) naučnici su utvrdili da telomeraza igra odlučujuću ulogu u deljenju ljudskih ćelija. Pri svakom deljenju, jedan deo telomeraza se potroši. Najkasnije posle 75 deljenja, zaliha je iscrpljena, ćelija izumire.
       Naučnici u Teksasu sada su, međutim, došli do saznanja da se odumiranje ćelije može sprečiti dodavanjem telomeraze. Oni su kulturu ljudskih ćelija stavili u rastvor telomeraze, s prvobitnom namerom da ćelije učine otpornijim u borbama protiv bolesti. "Čak ni posle 300 deljenja nije bilo nikakvog znaka istrošenosti ćelija", opisala je to svoje iskustvo s metuzalemskim efektom Karmen Morales sa Univerziteta Sautvestern Medikal Senter (Teksas) u časopisu "Nejčer medisin".
       Delovanje telomeraze sastoji se u stalnoj nadgradnji takozvanih telomera na krajevima hromozoma dezoksiribonukleinske kiseline (DNK), nosioca naših naslednih osobina, koji se udvostručuju pri svakoj deobi ćelije. Telomeri vode računa o tome da struktura hromozoma ostane stabilna i da se oni ne spoje na krajevima. Doduše, pri svakoj deobi izgubi se i nešto telomera. Telomeraza je zadužena za to da ih nadomesti. Koliko manje ima telomeraze, utoliko starenje više odmiče.
       Moralesovoj je pošlo za rukom, bar u laboratorijskim uslovima, da uvođenjem telomeraze zaustavi izumiranje ćelija. "Time je", kako proriču američki stručni časopisi, "označen početak kraja starenja".
       Zanimljivo je da su se pojmovi, pa i činjenice, u vezi sa starošću i starenjem značajno menjali tokom vremena.
       Stari Egipćani su verovali da je najdublja starost koju čovek može da dosegne 110 godina; Buda je krajnju dosežnu granicu postavljao na 100 godina.
       Biblija, naprotiv, nije pokazivala takvu uzdržljivost kad su u pitanju godine. Prema predanju, Metuzalem je umro - tako bar stoji u Prvoj knjizi Mojsijevoj, Postanje, 5,27 - kad je imao 969 godina. Avram je u 175. godini još bio u dobrom zdravlju (Postanje 25,7), a njegov sin Isak umro je tek u 180. godini. Mojsije je već sa 120 godina morao da se oprosti od života. Psalam 90 govori, pak, kako dana godina naših svega ima do sedamdeset godina, a u jačega do osamdeset godina.
      
       Muške slabosti
       Iz cele ove priče o starenju i konačnosti ljudskog organizma, naučnici su posebno izdvojili činjenicu da se telo muškarca "troši" mnogo brže nego telo žene i tu su stavili znak pitanja.
       U pokušaju da na to pitanje odgovore, došli su do zaključka da dva najčešća uzroka smrti kod muškaraca u zapadnom svetu - srčani infarkt i moždani udar - imaju zajednički imenitelj: aterosklerozu, sužavanje, zadebljavanje i zakrečavanje arterija usled nataloženih masnih i krečnjačkih materija u krvnim sudovima.
       U sklopu ovih činjenica, glavni faktori rizika ateroskleroze jesu muški pol sam po sebi, odgovarajuća porodična predistorija bolesti, pušenje, neadekvatan tretman visokog krvnog pritiska, povećane vrednosti holesterola, suvišni kilogrami i smanjeno kretanje.
      
       Statistička ispitivanja pokazala su da svi navedeni faktori rizika, u neposrednoj procentualnoj uporedbi, više pogađaju muškarce nego žene. U analizama ovih faktora, već su izdvojena njihova tri opšta i moguća uzročnika:
       1. Nasledne osobine muškog potomstva
       2. Hormoni
       3. Društvena uloga muškarca
       Ovim i još nekim faktorima pripisuje se odgovornost za to što muškarci umiru ranije:
       * Smrtnost muškaraca do 25. godine života mnogo je veća nego kod žena.
       * Kao novorođenčad, a potom i u ranoj mladosti, muška deca češće imaju zdravstvene probleme. Tu se, češće nego kod devojčica, javljaju deformacije, oštećenja nastala tokom porođaja i druga patološka stanja.
       U 70. godini života, razlika u proceni prosečnog životnog veka između muškarca i žene svodi se na dve i po godine. Osnova, dakle, za onu veliku razliku u proceni životnog veka za muškarca i za ženu nastaje još u mladom dobu.
       * Muškarci se, inače, odlikuju nemarnim odnosom prema svom telu. Upadljivo ređe se obraćaju lekaru nego žene. U poređenju sa njima, samo 50 odsto muškaraca preduzima preglede za rano otkrivanje kancera. Uglavnom, oni se plaše saznanja da su bolesni.
       Dr Anita Šmajser-Rider sa Instituta za socijalnu medicinu Univerziteta u Beču smatra da muškarci takvo ponašanje "duguju svom statusu muškarca i ulozi muškarca u društvu. Znaci slabosti", zaključuje ona, "pogotovo u vezi s bolešću, nisu spojivi s ulogom muškarca u društvu".
       * Muškarci se hrane na način mnogo manje zdrav od onog koji usvajaju žene. Sedamdeset odsto muškaraca između 30. i 50. godine života ima previše kilograma. Hipertonija (visok krvni pritisak) i povećani holesterol češće su pojave nego kod žena.
       * Muškarci se izlažu rizicima u ekstremnim vrstama sportova, ali na drugoj strani, kad je reč o redovnim vežbama tela i održavanju forme, na opšte iznenađenje manje su dosledni od žena.
       * Muškarci imaju velike emocionalne i socijalne probleme, a istovremeno su mnogo manje uzdržljivi od žena svojih godina. Na to dr Šmajser-Rider kaže: "Oni moraju da uzimaju na sebe različite uloge - ulogu oca, zaposlenog čoveka, itd. A te različite uloge povezane su i sa subjektivnim zdravstvenim stanjem." Vredno je i zapažanje da raspad braka vodi ka povećanju smrtnosti kod muškaraca, koja je dvostruko veća nego kod žena.
       * Muškarcima nedostaje "muški doktor" koji bi ih - kao što je to najčešće slučaj kod žena - redovno "vodio" od mladosti i dalje kroz zrelo doba, starao se o njima i proveravao njihovo zdravlje.
      
       Krivi su hromozomi
       Razume se, osnovni uzrok zbog kojeg muškarci umiru ranije ne treba tražiti u nekoj subjektivnoj krivici; taj uzrok je u genima.
       Hromozomska slika muškarca pokazuje 22 para, plus "polni par" X i Dž. Kod žena je to kombinacija HH. Kao što se vidi, muškarci imaju samo jedan H hromozom i to ih čini podložnijim na razne bolesti, smatra profesorka Kristina Manhalter sa Instituta za medicinsku i hemijsku laboratorijsku dijagnostiku Univerziteta u Beču.
       Genetska istraživanja pokazala su da su genetske informacije za važne telesne funkcije upisane samo na H hromozomu. Oštećenja tog jedinog H hromozoma kod muškarca neizbežno ostavljaju negativne posledice. Kod žena, oštećenje na jednom od dva HH hromozoma nije tako strašno, jer drugi H hromozom uglavnom može da tu grešku "poravna".
       Cela jedna paleta bolesti koje napadaju samo muškarce ima za uzrok defekt na H hromozomima. U to spada, na primer, hemofilija (sklonost krvarenju zbog umanjene ili potpune nesposobnosti zgrušavanja krvi), ili "muška tupavost" - teško oboljenje koje pogađa jednog od hiljadu muškaraca. Univerzitetski profesor Volfgang Šnedl u bečkom Vilhelmšpitalu smatra da duševne bolesti srednjeg intenziteta tri puta češće napadaju muškarce. Ali postoji i niz drugih bolesti zavisnih od muškog hromozoma H kao što je urođeni nedostatak pigmenta očiju, sužavanje vidnog polja, hiper-gama-globulinemija i spazmična oduzetost ruku i nogu - što su, doduše, ređe pojave, ali pogađaju muškarce.
       Statistike rađanja takođe pokazuju da se više rađaju muška deca, ali da isto tako više muške dece i umire pri rađanju. Muškarci takođe "vode" i u svim statistikama koje se odnose na kancerozne bolesti. Ovo posebno važi za rak grla, pluća i polnih organa. Poslednjih godina značajno se povećava i broj muškaraca koji se žale na smetnje pri spavanju (apneja, privremeni prekid disanja) koje dovode do gušenja i jutarnjeg umora, a time i do pada u procenama dugovečnosti.
       Činjenica je, takođe, da ima mnogo više muškaraca nego žena koji ne umeju da izađu na kraj sa životom. Prema navodima Centralnog statističkog ureda u Beču, u poslednjim godinama gotovo tri puta više muškaraca nego žena počinilo je samoubistvo.
       Da bi muškarci produžili životni vek - smatraju naučnici koji se bave ovim pitanjima - oni moraju iz osnova da menjaju svoj način razmišljanja. Uverenost u sopstvenu neranjivost mora ostati po strani. Moraju naučiti da, kao žene, bolje osluškuju signale iz svog tela i da se prema njima odnose s više pažnje.
      
       Vrata u novi svet
       Traganje za besmrtnim organskim ćelijama, za izvorom večne mladosti i razlozima starenja odvija se nesmanjenom dinamikom. Na našem putu ka besmrtnosti, otkrićem telomeraza postali smo bogatiji za veoma važno saznanje. Dodavanjem telomeraza može se nadoknaditi gubitak zaštitnih omotača (telomera) na hromozomima. Telomeraza ima to svojstvo da osnovnoj supstanci svakog života, dezoksiribonukleinskoj kiselini (DNK), nadomešta jedinice telomera. Ovo otkriće moglo bi biti odlučujući faktor da u budućnosti postane moguće zaustaviti biološki časovnik ljudi.
       Istina, za sada još ostaje briga kako da se dodavanjem telomeraza izbegne opasnost pretvaranja zdravih ćelija u tumorozne. Prva nastojanja Univerziteta u Teksasu i američke gensko-farmaceutske industrije u dosadašnjim opitima pokazala su da se ljudske ćelije mogu podeliti 300 puta bez znaka nastajanja tumora. No, kako će to izgledati posle 500 ili 600 deljenja, to pitanje je, za sada, otvoreno.
       Nasuprot ovome, saznanja koja potiču iz hormonskih istraživanja dozvoljavaju zaključak o revolucionarnom napretku u nastojanjima da se ljudski vek produži. Hormoni imaju uticaj na život i umiranje svakog čoveka. Saznanja o njihovim svojstvima i načinu delovanja otvaraju vrata u fascinantan novi svet.
      
       Razrešenje mita
       Decenijama je medicina suvereno negirala da postoji nešto što bi se moglo nazvati klimakterijumom kod muškarca. Muški klimakterijum? Nepojmljivo.
       Još do pre nekoliko godina, većina lekara ne samo da je sumnjala već je vehementno i osporavala postojanje klimakterijuma (lat. climacter=etapa, stepenica koja se ima preći) kod muškaraca, ignorisala simptome ili njihovu pojavu razrešavala izjavom da je to "karakteristično za starost".
       Čak su i muškarci u klimakteričnom dobu pokazivali malo interesovanja da tipične simptome - gubljenje snage, energije, volje i potencije - postave kao predmet razgovora. Važniji im je bio imidž jakog i izdržljivog muškarca, njihova društvena slika, nego lično osećanje dobrobiti.
       Tek pre nekoliko godina, medicina je - pre svega endokrinologija - počela da se razračunava s temom andropauze (grč. andros=čovek, muškarac; pausis=prekid, prestanak neke aktivnosti), posmatrajući je kao bolest s pratećim simptomima, dijagnostičkim mogućnostima i terapijskim metodama.
       Tek sada, prvi put s naučnom sigurnošću, može se tvrditi: klimakterijum postoji i kod muškaraca. Mit o nepostojnju muškog klimakterijuma je razrešen.
       U stručnim krugovima još se razmatra kako bi tačno trebalo nazvati pojavu o kojoj je reč: andropauza, muški klimakterijum ili muška ména, samo su neka od mogućih imena. U međuvremenu, pojam andropauze probio se i nametnuo kao reč, iako muška ména ne znači kraj muškosti već samo njeno smanjenje.
       Andropauza je, u stvari, kriza koja podjednako pogađa i mušku moć i životnu snagu. Prvi znaci méne mogu se kod muškarca javiti već oko tridesete godine života, mada su tipični simptomi gotovo u 70 odsto slučajeva uočljivi tek između 50. i 55. godine.
      
       Začarani krug
       Prvi signali muškog klimakterijuma najčešće se javljaju u krevetu. Kod više od 80 odsto muškaraca, želja za seksom kontinuirano se smanjuje u andropauzi. Seksualni život postaje sve veći problem koji, ako se ne rešava, može da odvede pravo u katastrofu. Ne samo da se učestanost polnih odnosa smanjuje kod muškarca, već se smanjuje i frekventnost razmišljanja i slikovnih pojava na temu seksa.
       Paralelno sa opadanjem seksualne moći, sve češće se javljaju i erektilne disfunkcije koje se mogu pretvoriti čak i u potpunu impotenciju. Ta vrsta smetnji uglavnom je i najveći problem muškarca u klimakterijumu.
       Ako je reč o uzroku navedene pojave, onda se on pripisuje hormonskom poremećaju, to jest sve manjem prisustvu muškog hormona testosteron, posebno slobodnih, aktivnih testosterona.
       Na drugoj strani, jedna britanska studija pokazala je da se smanjenjem testosterona i seksualne aktivnosti sve slabije kontrahira i mišić koji povezuje mokraćnu cev s bešikom. To još više doprinosi uspostavljanju začaranog kruga polne nemoći.
      
       Štajnahova operacija
       Doktor Ojgen Štajnah, koji je svoju karijeru tekao kao profesor u Fiziološkoj opitnoj stanici u bečkom Prateru, danas važi za pionira 20. veka u savremenom načinu izučavanja hormonskog delovanja. Ne samo da je skinuo mnoge tabue vezane za seksualnost, već je položio i temelje za analizu hormona. Kao takav, dr Štajnah bi sigurno ušao u anale medicine, da nije bilo onog za njega "tragičnog problema" zbog kojeg je bio primoran da prekine svoja istraživanja: bio je Jevrejin. Na početku Drugog svetskog rata emigrirao je u Švajcarsku i, ne vraćajući se nikad više u Beč, umro u Montreu 1944, u 83. godini života.
       Prve značajne opite izveo je dr Štajnah kao pedestogodišnjak kad je mužjacima pacova odstranio testise i na njihovo mesto presadio ženske organe. Posle operacija, mužjaci su počeli da se ponašaju kao ženke, i obrnuto.
       Kratko vreme posle toga, dr Štajnah je svojim novim otkrićem celoj jednoj generaciji dao nadu da će moći da produži svoje mladalačko doba. Pri podvezivanju semenovoda (vazoligatura) starijim opitnim pacovima, Štajnah je zapazio da je ćelijsko tkivo koje se nalazi između semenih kanala - on je to nazvao "pubertetskom žlezdom" - podstaknuto da obnavlja funkciju. Bio je 1. novembar 1918. kad je dr Lihtenštern, zajedno sa Štajnahom, uradio prvu vazoligaturu na čoveku.
       Dejstvo je bilo spektakularno i događaj je kao "Štajnahova operacija" obišao svet. Pacijenti dr Štajnaha neočekivano su sticali novu moć i vitalnost. Došlo je do hiljada novih operacija te vrste, od kojih su dobro situirani građani onog vremena očekivali oživljavanje seksualne moći i opšti porast vitalnosti. Čak su se i stotine lekara, najvećim delom univerzitetskih profesora, među kojima i Štajnahov prijatelj Zigmund Frojd i u ono vreme čuveni ortoped Alfred Lorenc, podvrgli zahvatu. Lorenc, koji je tada već bio ušao u 72. godinu života, ubrzo posle operacije ponovo je otvorio svoju ordinaciju i dugo godina potom lečio svoje pacijente sijajući od zdravlja. Svetski mediji euforično su pisali o "Štajnahovoj eri". Ali naučnik je takođe bio izložen i teškim kritikama. Klevetali su ga kao zločinca koji krši zakone prirode.
       I upravo to je nateralo dr Štajnaha da se okrene usamljeničkom radu na polju istraživanja "seksualnih hormona", zaposednut idejom da hormone sintetizuje. U tom radu došao je do saznanja da supstituisanjem hormona dolazi do promene kosmatih delova, kože i same psihe, to jest da može doći do istinskog podmlađivanja. Štajnah je bio jedan od prvih u svetu koji su hormone doveli u vezu sa psihom.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Svako želi da dočeka starost, a kad je dočeka, onda se žali na nju. Pitanje je, dakle, da li se može učiniti stvarnim oksimoron prema kojem ima mladih staraca. Odgovor na ovo pitanje potražili su austrijski autori Zigfrid Merin, Markus Metka i Georg Kindel. Svoja saznanja o tome objavili su u voluminoznoj knjizi (345 stranica) o hormonskoj revoluciji, osvrćući se pretežno na probleme muškaraca za koje je naučno ustanovljeno da u andropauzi ("muški klimakterijum") doživljavaju mnogo dramatičnije promene nego žene. NIN će u nekoliko nastavaka preneti najzanimljivije delove iz poglavljâ: Kako hormoni upravljaju svakim muškarcem * Budućnost seksa * Klimakterijum kod muškaraca * Kako da doživimo 120 * Večno potentni * Pobediti stres

      
      

Husein Šadli, Sara Knaus... Husein Šadli iz sela Musaifira u Siriji bio je mudar, star čovek. Svoju zemlju znao je još iz vremena kad je bila deo Osmanskog carstva i rado je pričao priče o mladom sultanu Abdulu Hamidu II koga je sreo dok je ovaj bio dečak - muslimanski vladar ugledao je svetlost dana 1876. godine - a znao je i sasvim tačno da navede kako je u oktobru 1918. godine, dok je još trajao Prvi svetski rat, savez Britanaca, Francuza i Arapa izagnao Turke iz Sirije silom oružja. Šadli se još rado, i s oduševljenjem, sećao 15. aprila 1946, kad je i poslednji francuski osvajač napustio njegovu zemlju. Kad je dobri čovek umro u aprilu 1999, bio je star lepih 148 godina - pa je samim tim bio i najstariji čovek na svetu.        List "El Saura" je pisao da je taj čovek, rođen 1851, imao izvanredno pamćenje, da je još mogao da čita bez naočara i da je imao stotinu unuka, praunuka, čukununuka...        Posle Šadlijeve smrti, "zvaničnu" titulu najstarijeg živog čoveka na svetu preuzela je mnogo mlađa Amerikanka Sara Knaus Klark sa 118 godina. Ona je umrla u četvrtak 30. decembra 1999. godine, kada je imala 119 godina i kada joj je trebalo još samo dva dana života da bi ušla u svoj treći milenijum.        O Sari Knaus, razumljivo, zna se mnogo više nego o Šadliju.        Kad je čovečanstvo ušlo u 20. vek, Sara Knaus već je imala 20 godina. Rođena je, dakle 1880. (24. septembra) u Holivudu (Pensilvanija) i život je provela mirno delom kao domaćica, delom radeći za račun jednog osiguravajućeg društva. Njeni rođaci smatraju da je dugovečnost dugovala činjenici da je bila mirna osoba, koju "događaji nisu iznenađivali".        Zanimljivo je da "Ginisova knjiga rekorda" ne navodi da je Sara Knaus titulu "najstarije osobe na svetu" preuzela od Šadlija. Ta čuvena knjiga kaže da je Sara Knaus preuzela titulu 1998. godine, posle smrti Marije-Lujze Febroni Mejer koja je umrla u Kebeku u 117. godini života. Kad su rođaci ušli da joj to saopšte, samo je rekla: "Pa šta onda?"        Iza Sare Knaus ostala je njena kćer Ketrin koja i sama ima 96 godina, i mnogo unuka, čukununuka, i tako redom...

      
      

Hormoni putuju svetom Mnogi hormoni, među njima i muški hormon testosteron, poznati su već više od 60 godina i otada se neprestano podvrgavaju kliničkim istraživanjima. Smatra se da će hormoni ubuduće posebno važno mesto dobijati u preventivnoj medicini.        Ulaskom u 21. vek, hormoni polaze na svoj revolucionarni pobednički pohod oko Zemlje. Analitičari društveno-ekonomskih pojava predviđaju već sada da će vitalnost muškaraca u drugoj polovini njihovog životnog veka biti znatno produžena nadomeštanjem upravo onih hormona koji su za muškarca najvažniji. To će, ujedno, imati značajan društveno-politički aspekt.        No, kako funkcioniše hormonski sistem kod muškarca? Kako se terapeutskim putem, ili promenom životnog stila može uticati na hormonski kapital? Koji seksualni hormoni upravljaju našim životima? Šta sami možemo učiniti da bismo održali svoju muškost i vitalnost?        O tome će nešto više moći da se sazna iz poglavlja "Horomonska revolucija".