Vi ste optužili Nenada Čanka da je svojim političkim izjavama spustio cenu Beočinske cementare za 50 miliona dolara, a vas su optužili da ste namernim podizanjem kriterijuma na tenderu smanjili konkurenciju i oborili cenu cementarama?
       - Ostajem pri tome da je podizanje političkog rizika smanjilo cenu, što pokazuju transakcije sa cementarama u Popovcu i Kosjeriću koje su najuspešnije u centralnoj i istočnoj Evropi. Ceo proces privatizacije za tri cementare bio je istovetan od početka do kraja. Finansijska situacija u Popovcu nije bila bolja nego u Beočinu; dakle, nema drugog odgovora izuzev da je tamo povećan politički rizik.
      
       Vi ne mislite da ste i sami svojim izjavama doprineli da cena za BFC bude niža. U junu kad je prodaja BFC po starom zakonu o privatizaciji propala, tvrdili ste da niko neće dati bolju ponudu od "Lafarža" i da Beočin ima velikih finansijskih problema koji mogu samo da obore cenu? To je prilično čudna izjava za ministra koji treba da proda nešto što skuplje?
       - Finansijski rezultati nisu mogli da budu skriveni od onoga ko je davao ponudu, tako da to što sam rekao, nije moglo ostati tajna za bilo koga. Zainteresovani strani investitori su sami proveravali podatke u Beočinu i donosili zaključke. I naravno da je situacija bila najgora za "Lafarž", koji je već imao otvorenu ponudu za Beočin. Uprkos tome, ponuda koju smo danas dobili je relativno povoljnija od prethodne, jer je sada "Lafarž" pristao i da preuzme dugove BFC-a što u aprilu nije bio slučaj. U aprilu je nuđeno 133 miliona DEM, sada smo dobili ponudu od 110 do 115 miliona DEM i preuzimanje dugova koji su u Beočinu oko 20 miliona dolara. Kad se transakcija u Beočinu posmatra u odnosu na sve druge transakcije u Centralnoj Evropi, mi i dalje imamo dosta dobru ponudu na nivou 61,55 dolar po toni cementa, dok je centralnoevropski prosek bio 47,9 dolara po toni.
      
       Kritikovani ste da niste dali šansu velikim trgovcima cementom da učestvuju u tenderu. Zašto ste isključili takve investitore i da li je istina da je, kao što se priča, navodno i iz premijerovog kabineta bilo intervencija da se ublaži uslov da učesnici na tenderu budu samo veliki proizvođači cementa?
       - To apsolutno nije tačno. Tender za cementare smo radili samostalno i nije bilo nijednog poziva koji je došao unutar ili izvan vlade sa nekog značajnog mesta, koji bi nam sugerisao šta da radimo. Kriterijum za to ko može da da ponudu za tender nam je sugerisao naš savetnik, renomirana investiciona banka HSBC, jer je naš interes bio, i biće da ovde dođu strateški partneri, a ne trgovci.
      
       I trgovcima je potreban cement?
       - Mnogi su nam rekli da smo ugradnjom tog kriterijuma od 7,5 miliona tona cementa smanjili konkurenciju i da je to početnička greška Ministarstva. Kao kontraargument navodim podatak da su od 28 transakcija koje su obavljene u cementnoj industriji od februara 1999. do kraja 2001. godine, u 27 slučajeva cementare prodate strateškim partnerima, a samo u jednom, u Gruziji, trgovcu.
      
       Ako se pogledaju transakcije u centralnoj Evropi, vidi se da su na malo njih učestvovali trgovci, a i tamo gde su učestvovali i pobedili, oni su imali jasne i kratkoročne ciljeve, da kupe preduzeće jeftino i da ga posle brzo preprodaju.
       U novinama se spominje slučaj bugarske cementare "Devnja" koju su kupili trgovci i koja je navodno bila uspešna privatizacija. Stvari stoje upravo suprotno i to je primer neuspešne privatizacije. Kod te cementare čiji je kapacitet 1,8 milion tona trgovac je pobedio na organizovanom tenderu, obećao silne investicije i posle godinu preprodao "Devnju" strateškom partneru. Naime, u drugom krugu prodaje, pobednik je bio jedna od vodećih svetskih proizvođaca cementa "Italčementi" sa ponudom od 39,5 miliona dolara. Pod političkim ili nekim drugim pritiskom, bugarska vlada je organizovala i treći krug prodaje i "Italčementi" je podigao svoju ponudu na 42 miliona dolara i obećao investicije od 50 miliona dolara. Bugarski trgovac cementom "Marveks" ponudio je 46 miliona dolara u kešu i čak 200 miliona dolara investicija i naravno pobedio na tenderu. Posle godinu dana u kojima nije uložio ni centa, "Marveks" je preprodao "Devnju" "Italčementiju" za 10 miliona dolara više, ali je zauzvrat italijanska kompanija smanjila svoj investicioni plan. Slično se dogodilo i Rumuniji gde je cementara "Casijal", iz ruku austrijskog trgovca cementom "Lasesberger", posle godinu i po dana završila u rukama strateškog partnera "Hajdelbergera" po nepoznatoj ceni.