Višemesečna serija sukoba, raskola, međusobnog optuživanja i podmetanja u vladajućoj dosovskoj koaliciji, kulminirala je potezanjem oružja. Ali, umesto pištolja, pukla su stranačka i ministarska saopštenja. Za svega nekoliko dana, optužbe zaraćenih strana dostigle su intenzitet paljbi iz haubica, a izbljuvana vatra toliko razbuktala strasti da se pretvorila u požar čije gašenje nije na vidiku. Tim pre, što se po prvi put, uz sukob dve vodeće stranke DOS-a - Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, na javnoj sceni našao i MUP Srbije. Kulminacija sukoba koji se pretvorio u otvoreni rat doneo je slučaj Delimustafić i njegova prva posledica je propali izbor potpredsednika DSS-a Dragana Maršićanina na mesto saveznog ministra finansija.

      Višemesečna serija sukoba, raskola, međusobnog optuživanja i podmetanja u vladajućoj dosovskoj koaliciji, kulminirala je potezanjem oružja. Ali, umesto pištolja, pukla su stranačka i ministarska saopštenja. Za svega nekoliko dana, optužbe zaraćenih strana dostigle su intenzitet paljbi iz haubica, a izbljuvana vatra toliko razbuktala strasti da se pretvorila u požar čije gašenje nije na vidiku. Tim pre, što se po prvi put, uz sukob dve vodeće stranke DOS-a - Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, na javnoj sceni našao i MUP Srbije.
       Sve je počelo na novopromovisani policijski praznik, kada je ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlović u jednom tipičnom socrealističkom maniru podelio pištolje ministrima u Vladi Srbije (neki su odbili da ih prime). Usledilo je oštro i zajedljivo saopštenje DSS-a, u kome ova stranka podseća ministra policije da bi bilo bolje da se "angažuje na oduzimanju oružja od kriminalaca", umesto što "naoružava ministre", a predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića pozvala da ''shvati da je kao privremeno rešenje Mihajlović predugo ministar'', jer MUP ''do danas nije rešio nijedan slučaj s političkom pozadinom''.
      
       Služba
       Na to je uvređeni ministar uzvratio sa, za njega neprimerenom žestinom (poznat je po staloženom i toliko sporom govoru da se ''čuje'' dok razmišlja), i formalno još partnerski DSS okvalifikovao kao "sektu opasnih namera", a ljude iz okruženja predsednika Koštunice kao one koji rade na rušenju zemlje. "Neprestano smo suočeni s njihovom drekom o kriminalu čija je jedina svrha da pred javnošću sakriju činjenice da u Srbiji u poslednjih godinu dana nema veće kriminalne afere iza koje ne stoje novokomponovani članovi i finansijeri DSS-a, od slučaja njihovog pokojnog agenta Gavrilovića, do najvećeg 'prijatelja' Srba, Alije Delimustafića", deo je podužeg Mihajlovićevog odgovora u otvorenom pismu javnosti.
       Kao podrška Mihajloviću, usledilo je i saopštenje Demokratske stranke, sa dodatnim ''začinima'' i za oktavu višim tonom blaćenja Koštuničine stranke, odnosno da su napadi DSS-a na MUP Srbije motivisani problemima koje članovi i kadrovi ove stranke, u poslednje vreme, imaju sa zakonom. Kao primer, DS navodi hapšenje šefa sportskog centra "Tašmajdan", za koga se tvrdi da je funkcioner DSS-a i da je odranije poznat organima gonjenja, na šta su deesesovci blagovremeno upozoravani. Demokratska stranka ne propušta ni da ponovo ukaže na aferu Delimustafić i navodno učešće članova DSS-a u njoj.
       S ništa manje "otrova" paljbu je uzvratila i Demokratska stranka Srbije. Uz tvrdnju da se kampanjom protiv te stranke priprema izbacivanje njenih predstavnika iz republičke Skupštine, miniranje dogovora o redefinisanju federacije, donošenje novog ustava i raspisivanja izbora, u ovoj stranci kao razlog navode i to što je, kako kažu, "kamarila u panici" (Dragan Maršićanin). Za njih je Mihajlović dokazani ekstraprofiter i da "za premijera Đinđića radi ono što je radio za Tita i Miloševića" (Dejan Mihajlov). I tako redom. Zaraćeni jezici potegli su ratnu terminologiju i govor mržnje, što upozorava da se politički život opasno vraća "uzorima" Miloševićevog vremena.
       Analitičari su spremni da, delom, ovakve sukobe tumače kao neprevaziđenu naviku srpske političke elite da kroz kontrolu policije i njenih službi obezbedi lakoću vladanja. Deo sukoba svakako je vezan i za Državnu bezbednost koju obe strane u ovom sporu žele da stave pod svoju kontrolu. On traje još od formiranja republičke vlade, kada se u okviru DOS-a nije moglo doći do jedinstvenog kandidata za ministra policije pa se moralo ići na privremeno rešenje u liku Dušana Mihajlovića (predsednika Nove demokratije), jednog od potpredsednika Vlade Srbije.
       Fascinacija Službom nije rezervisana samo za dve najveće stranke u DOS-u. Pošto je u vreme afere s "crvenim beretkama" smenjen s funkcije šefa Državne bezbednosti, Goran Petrović našao je uhlebljenje kod svog druga i ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića koji ga je, potom, postavio za šefa srodne službe u okviru njegovog ministarstva.
      
       Kampanja
       Davno obećanje Ministra Mihajlovića da će Služba državne bezbednosti biti izmeštena iz Ministarstva unutrašnjih poslova i pretvorena u državnu agenciju ne da se nije ostvarila, nego je premijer Đinđić pri vladi formirao Savet za državnu bezbednost od 12 članova koji će dobijati informacije i na osnovu njih usmeravati rad Resora i kontrolisati stanje u MUP-u. ''To je značajan korak u bezbednosti zemlje'', izjavio je Đinđić. Upućeni bi rekli da je to još daleko od civilne kontrole policije i njenih resora.
       Skupštinski odbor za bezbednost, čiji je predsednik Dragan Jočić, istaknuti član Demokratske stranke Srbije, nije raspravljao o novonastaloj aferi i izrečenim optužbama, što Maršićanin tumači: ''Jednostavno, i u Skupštini okolnosti su takve da u tom odboru, kao i u drugim odborima, većinu imaju oni koji upravo ne žele civilnu kontrolu i kontrolu parlamenta nad radom Službe državne bezbednosti.''
       Eskalacija sukoba analitičare navodi na sumnju da su afere dobro pripremljene akcije, u svrhu neobjavljene izborne kampanje. "Ove slučajeve posmatram u svetlu pokušaja zauzimanja što boljih pozicija u predizbornoj trci. Praktično, od proletos, sva energija glavnih političkih aktera troši se na međusobne obračune, sukobe i zauzimanje tih startnih pozicija", kaže Đorđe Vukadinović, politički filozof: "Zabrinjava to što svaki put, posle kratkotrajnog primirja, kriza eskalira na višem nivou. Nova faza krize je radikalnija, oštrija i sad je već toliko podignut ulog da ne vidim šta je sledeći korak." Prenošenje problema na razinu kriminala, smatra Vukadinović, dakle, na to ko štiti ubice i kriminalce predstavlja već metapolitički nivo, jer se "stvar ne odvija na političkom planu, pogotovo ne na planu partijske borbe": "Sve se instrumentalizuje, kako borba protiv kriminala i korupcije, tako i saradnja s Hagom. Sve postaje predmet jednog stalnog političkog marketinga."
       U situaciji kada sukobljene strane ne mogu da se pohvale nekim krupnim rezultatima, čime bi sebe reklamirali, okreću se u nastupima, takozvanom, negativnom marketingu. To jest, većina kampanja zasniva se na diskvalifikaciji protivnika, ne na odbrani i izlaganju pozitivnog programa. Čak se i Socijalistička partija u svojim prvim izbornim nastupima (kada je njena superiornost bila nedostižna za slabašnu opoziciju) koristila uglavnom čistim kampanjama i - pobeđivala. Onog momenta kada je shvatila da joj je opozicija ozbiljan protivnik, prešla je na "prljave" kampanje i završila tamo gde je sada.
       Glavni oslonac za širenje vesti u političkoj funkciji, u Miloševićevom periodu, bila je Služba državne bezbednosti. Bilo je specijalista i unutar partijskog aparata SPS-a i JUL-a, čiji je zadatak bio da proizvode dezinformacije. Tako je uticajna "Politika" objavila pred septembarske izbore 2000. godine niz optužbi na račun Koštunice - od broja njegovih kućnih ljubimaca i opisa "zgrčenog, hladnog čoveka koji ne ume da se smeje", preko ljubavnice koja nikada nije viđena, do toga da mu je otac bio komunistički sudija prekog suda koji je mnoge porodice smrću zadužio. Sledili su tekstovi o otporašima, "izdajnicima i fašistima" koji su, sa sve "dokaznim materijalom" proglašavani i ludacima, ili pederima. U ovom drugom slučaju, radilo se o klasičnom policijskom izveštaju koji je u "Politiku" faksom iz Karađorđeva uputio njen tadašnji direktor Hadži Dragan Antić.
      
       Slučajevi
       Dolaskom DOS-a na vlast, posle 5. oktobra, sistem se nije mnogo izmenio, tvrde eksperti za ovu oblast. Informacije su bile usmerene protiv Miloševića i njegovih ljudi. Kako su se dosovska ljubav i harmonija smanjivali, vodeće liderske partije počinju da grade i sopstvene bezbednosne i kontrapropagandne strukture kako bi ih usmerile protiv konkurenta. Ko ima vojsku pod svojom kontrolom, koristi informacije tih bezbednosnih aparata, dok onaj ko kontroliše policiju lako može da manipuliše informacijama njihovih službi. Prilikom hapšenja Slobodana Miloševića, u to su svi mogli i javno da se uvere.
       Prva veća afera oko koje su se sukobile dve strane u DOS-u bio je slučaj Gavrilović. Kratka novinska informacija o njegovom ubistvu nije privlačila veću pozornost mnjenja, dok se u ''Blicu'' nije pojavilo da je nekadašnji pomoćnik u Centru Državne bezbednosti Beograd, samo nekoliko sati pre ubistva bio na razgovoru sa saradnicima predsednika SRJ Vojislava Koštunice i preneo informacije o sprezi pojedinih ljudi iz vrha aktuelne vlasti sa čelnim ljudima organizovanog kriminala u Srbiji. Pri tom im je, navodno, predao i poverljiva dokumenta kojima se ta sprega dokazuje i posebno ukazao na saradnju pojedinaca iz vlasti sa članovima ''surčinskog klana''.
       Posle kratke konsternacije prozvanih došao je iz policije toliko iscrpan izveštaj o ličnosti
       Gavrilovića da bi mu na biografiji ''pozavideo'' i najveći probisvet (uterivač dugova, organizator nekih likvidacija, vlasnik privatnog zatvora...), iako je nešto ranije tadašnji šef DB-a Goran Petrović javnosti saopštio da o njemu nema nikakva saznanja, niti da ga poznaje. S druge strane, iz kabineta predsednika SRJ su priznali da nema pisanih dokaza, o kojima je pisao "Blic". Na beskrupulozan način, smrt jednog čoveka iskorišćena je kako bi se ostvarili određeni politički poeni, u čemu se nije ustezala nijedna od sukobljenih strana. Verbalni rat vođen oko ovog slučaja bacio je rasvetljavanje Gavrilovićevog ubistva u drugi plan.
       Taman kad je, možda, trebalo vratiti se "prvom planu", eventualnom otkrivanju Gavrilovićevog ubice, ili bar kakvom pomaku u istrazi, iskrsla je nova afera. Crvene beretke. Tokom ove afere postalo je potpuno jasno da dve različite političke strane, dva kontrahenta, povodom istog događaja zastupaju potpuno suprotne stavove. Bez obzira na uzrok, odnosno kako je do pobune došlo, slučaj je iskorišćen u političkoj borbi i obračunu. Mada se radilo o klasičnoj pobuni, legalistička struja je na nju blagonaklono gledala.
      
       Afera
       Rat koalicionih partnera, podrazumeva se, najbolje se pokazuje u medijima, pogotovu zbog pravnog vakuuma, ukoliko se ne računa 13 odredbi, koje su jedine ostale na snazi pošto je Zakon o informisanju iz 1998. godine u svim ostalim delovima stavljen van snage. ''Ako nema normi, stvara se pravna praznina. Budući da se tada ne znaju pravila igre koja se moraju poštovati, na njihovo mesto stupaju pravila moći. Umesto prava vlada moć'', kaže profesor prava dr Vladimir Vodinelić.
       "Kod Maršićanina se radi o jasnom slučaju povrede prava na privatnost. Da li on ima ljubavnicu ili nema, stvari su koje apsolutno nisu od interesa za javnost, jer nisu u vezi s funkcijom koju obavlja. Ovako, to može biti samo problem za njegovu porodicu." Takođe, zanimljivo je da je skandal plasiran posle osam meseci od već čuvenog "gostovanja na Zlatiboru" i to pošto je Maršićanin otišao s funkcije predsednika srpskog parlamenta. "Taj stil više odgovara onome što smo imali prilike da gledamo u prošlosti. Pitanje je ko to sada radi i zašto? Bio bi to lep primer jednog ružnog kontinuiteta."
       Dragan J. Vučićević, zamenik glavnog i odgovornog urednika "Nacionala", koji je 22. januara objavio tekst o seks skandalu doskorašnjeg predsednika Skupštine, smatra da je svaki detalj o ljudima koji nas vode bitan za javno mnjenje, biračko telo, te da će i dalje sa zadovoljstvom objavljivati skandale - pod uslovom, naravno, da su potkrepljeni dokazima. Što se teksta "Maršićanin vara svoju ženu sa 30 godina mlađom sekretaricom" tiče, Vučićević potvrđuje da je "Nacional" priču dobio od proverenih izvora koji nisu - policijski.
       Inače, ovoj novoj beogradskoj redakciji, iako je prvi broj izašao tek nedavno (4. decembra), redovno stižu anonimne pretnje, kako finansijskom policijom, tako i porukama da će završiti u "Ćuruvijinom kolegijumu kod svetog Petra". Oputužnice stižu i zbog navodnih dobročinitelja čas iz DSS-a, čas iz DS-a, pa i Ive Pukanića iz zagrebačkog "Nacionala". Vučićević odgovara da je vlasnik "Ekskluziva" i "Ekstra magazina" (Republika Srpska) zaslužan za početni kapital našeg "Nacionala", a novine - za sve bolji tiraž. "Iza nas svakako ne stoji nikakva stranka, nikakav sindikat, nikakva tajna policija. Iza nas je čovek koji je poželeo da izdaje i dnevne novine. Zašto bih ja otkrivao njegovo ime kad on sam ne želi da se pojavljuje u javnosti?"
      
       Poeni
       Kulminacija sukoba koji se pretvorio u otvoreni rat doneo je slučaj Delimustafić i njegova prva posledica je propali izbor potpredsednika DSS-a Dragana Maršićanina na mesto saveznog ministra finansija.
       Ako se vratimo na početak ove priče, ona i počinje hapšenjem Alije Delimustafića. Posle prvih doziranih informacija i nekoliko demantija, kao da je nastupilo blago zatišje. Čak je šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije Čedomir Jovanović zahtev predsednika Stranke srpskog jedinstva Borislava Pelevića da se u Skupštini formira Anketni odbor kako bi se ispitala Delimustafićeva uloga na početku rata u Bosni, omalovažio kao jeftin pokušaj sticanja političkih poena. Čim je stvar prenoćila, potpredsednik Demokratske stranke Goran Vesić je izjavio da Delimustafić ne može odgovarati samo za falsifikat, zbog čega je formalno uhapšen, već da se mora istražiti ceo slučaj, od njegove ratne uloge, do kontakata i namera koje je hteo, navodno, da ostvari u Srbiji.
       Stavljen potpuno u zonu kriminala (ratni zločini, sumnjivi biznis, poternice Interpola...), Delimustafić se ponovo dovodi u vezu s ljudima iz državnog vrha SRJ i miljea bivšeg Miloševićevog režima. Već se konkretnije pominju njegovi kontakti s ljudima koji slove za finansijere DSS-a - Zoranom Drakulićem, Momčilom Mandićem, pominje se novac... (finansiranje stranaka u Srbiji nije zakonom regulisano, nego se nalazi u sivoj zoni, što važi za sve partije u Srbiji, ne samo za DSS). Uz nove demantije najavljene su i mnoge tužbe i sve je podignuto na nivo državnog pitanja. (Aleksandar Tijanić, savetnik Vojislava Koštunice, najavio je tužbu protiv premijera Đinđića zbog tvrdnji da se viđao sa Delimustafićem).
       U slučaj se umešao i premijer Đinđić: ''To jeste tema o kojoj mi danas moramo da razgovaramo, gde se ne radi o medijskim aferama, izmišljenim optužbama, nego je, naprosto, reč o činjenicama. Nama nije interes da naša zemlja bude predmet bilo kakvih afera. Takvo ponašanje, da se čovek s poternice Interpola dva meseca nalazi na teritoriji naše zemlje, a da ljudi koji primaju platu u državnim organima to znaju i ne prijavljuju, već, naprotiv, s njim komuniciraju i nalaze obrazloženja da su to prijateljski odnosi, biografske veze iz prošlosti. To zabrinjava i to je ono što mora da se razjasni.''
       Zbog svega, Đinđić je sazvao novoformirani Savet za državnu bezbednost koji je konstatovao da je u slučaju Alije Delimustafića, pravovremenom intervencijom MUP-a, sprečena akcija koja je imala karakter ugrožavanja ekonomske stabilnosti naše zemlje. MUP Srbije nastaviće proveru podataka o mogućoj odgovornosti Delimustafića za neke od ratnih zločina, počinjenih tokom rata u Sarajevu. Biće detaljno istraženi i kontakti koje je Delimustafić ostvario u Beogradu s nosiocima ekonomskih političkih i državnih funkcija.
      
       Ukoliko je sve tako, ostaje, međutim, nejasno zašto se toliko čekalo. Zašto je bilo potrebno da se Delimustafiću omogući da sve te kontakte ostvari, ako su, uopšte, ostvareni. Ako se toliko toga nagomilalo, onda neko nije radio svoj posao.
      
       Iznurivanje
       Ako nije radio, onda je dodatni problem što, možda, pokušava da to i zabašuri time što naglasak stavlja na drugu stranu. Ili je nečiji cilj, možda, bio drugačiji. "Čini mi se da je ova afera u velikoj meri indukovana", kaže Đorđe Vukadinović. "Rekao bih da publicitet i način na koji je afera lansirana otkrivaju zapravo da je ona pomalo tražena, smišljena da posluži kao odskočna daska za uzvraćaj na optužbe DSS-a na račun vlade. Čini mi se da je jedina posledica 'vi ste nama rekli da smo lopovi, mi smo vama rekli da ste lopovi i da sad to skinemo s dnevnog reda'. A slučaj oko Maršićaninove seksi afere je više bio kao neka taktička priprema za iznurivanje protivnika."
       "Taktička priprema" je, izgleda, uspela, jer Dragan Maršićanin nije izabran za saveznog ministra, što se može smatrati prvom kolateralnom štetom višemesečnog sukoba nazovi koalicionih partnera i definitivnom metastazom dosovskog konflikta i na savezni nivo. Seks i pištolji samo potvrđuju žestinu nesporazuma čiji je kraj, ipak, neizvestan.
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      
       ANA VUČKOVIĆ
      
      

Niske strasti Bez obzira na takozvani negativni marketing i neomiloševićevski jezik mržnje o kome javnost sve više govori, novo raspirivanje vatre u DOS-u, iako praćeno očigledno težim optužbama i rečnikom, ipak nije iznenadilo naše stručnjake za marketing. Dragan Đilas i Srđan Šaper maltene jednoglasno odgovaraju da nemaju nikakav komentar na trenutno potkusurivanje vladajuće koalicije - s marketinške tačke gledišta. "Ne vidim ništa tako strašno u tome. Isto je kao što je bilo i ranije. Sukob sigurno postoji i predstava za narod željan hleba i igara je u toku", kaže Đilas i naglašava: "Nema prave opozicije, to je to."        Šaper kaže da je već ofucano reći kako je počela predizborna kampanja, kao i da nam je, jednostavno, karakter takav, da smo "gotovo uvek bili zemlja u kojoj su niske strasti isplivavale na videlo". Takođe, smatra da je dosovski konflikt katastrofalan "i za jedne i za druge", te da će na dobitku biti "treći" - oni čije vreme tek dolazi, pri čemu ne misli na aktuelnu opoziciju, nego na neke nove, buduće snage u srpskoj politici.