Završeno je prethodnih pet stotina godina; kako dalje

      Oprezno bih se upustio u polemički diskurs s doktorom filozofije, premijerom Srbije, gospodinom Đinđićem, svestan svih svojih ograničenja i neizvesnog ishoda, s obzirom na odnos snaga; uprkos svemu, moje je da iznosim činjenice i da snosim posledice.
       Gos'n Đinđić je objavio da ćemo, zahvaljujući aktuelnom reformskom kursu, prvi put ući u Evropu posle pet stotina godina! Upravo je to ključ našeg nesporazuma; nasuprot tezi s najvišeg mesta, držim da smo već bili u Evropi, neće nam biti prvi put, i da je Evropa već bila kod nas. Obično je dolazila naoružana do zuba.
       Mogućno je sasvim da je premijer-filozof imao u vidu onih tradicionalnih pet stotina godina pod Turcima; u tom slučaju ispostavio bih mu, njemu i tradiciji, nešto precizniju računicu. Olovku u ruke! Smederevo je palo 1459, a Karađorđe je ušao u Beograd na Svetog Andreja Prvozvanog 1806. Saldo pod Turcima: 347 godina! Tako kaže olovka...
       Razlika između matematike i uvreženog mišljenja iznosi, dakle, 153 godine. Nije malo. Zoran Đinđić najbolje zna koliko bi reformi u tom vremenskom razmaku mogao sprovesti!
       Da se otvorim do kraja, verujem da je premijer mislio na reformski izlazak u Evropu sa sobom na čelu, kao pod Čarnojevićem, samo u izmenjenim istorijskim okolnostima. Đinđićeva zdrava ambicija je da zaokruži pet stotina godina i da reformisanoj Evropi ponudi novih i boljih pet stotina! Sada smo svesni svoje krivice (naše žrtve su naš problem), stavljamo na uvid naše komparativne prednosti, cementare i ostalo, ne preterujemo s dostojanstvom, od njega se ne živi, a što rekoste vi, gospodine premijeru, kome je do morala, neka ide u crkvu!
       Konačno, prvi put u istoriji smo kulturno dekontaminirani, Evropa nas hoće samo kao takve, očišćene od sebe!
       Rekoh već, Evropa je kod nas dolazila strojevim korakom. S kopna i iz vazduha. Broz je u činu kaplara boravio na Ceru, a eno ga Solana, čuva Federaciju! Paradoks povesti... A nekad, kad su Srbi bili gospoda, uzimali su Evropu u najam. Sasi su prvi gastarbajteri na ovim prostorima, kopali su Novo brdo, srpska vlastela nije htela da prlja ruke!
       Naša dirljiva potreba da budemo u Evropi, čiji smo deo bili i kad Evrope nije bilo, imala je nacionalno zapaženih momenata. (Govorim nabacano, kao zbunjeni svedok). Kada je Miloš Karađorđevu glavu napunio pamukom i poslao je u Stambol - nije li to bio evropski pragmatičan postupak! Njegov, Milošev sin Mihailo (pričao je jednom Crnjanski) pisao je aforizme na francuskom, dok je kralj Milan - na stranu evropske kockarnice! - kupovao Tuluza Lotreka još dok su se pariski saloni snebivali...
       Nismo se stideli ni ekonomije.
       Knjaz Miloš je Pešti liferovao svinje, dok je ostalu stoku ostavljao za priplod. Laza Paču, Dinkić svoga vremena, pravio je, kažu, evropski dinar.
       Dositej je doneo krompir.
       Neću o tome kako je Gete plakao nad Hasanaginicom, to je u nadležnosti Gaše Kneževića.
       Oficiri su se učili časti i oružju ne samo u Paževskom korpusu, nego i na San Siru.
       Napredni srpski omladinci još od polovine devetnaestog veka blagodejanije otečestva uživali su u Krakovu, Gracu, Beču, Cirihu, Pragu, Parizu, Berlinu, i vraćali su se kući sa Evropom u srcu, sa evropskim znanjem na Veliku školu i sa netaknutom pameću u glavi. I sami ste, gospodine premijeru, davno pre generalne objave izlaska u Evropu, slušali Habermasa u Nemačkoj...
       Čuvenog Milankovića iz nebeske mehanike, koji je ustanovio teoriju klimatskih promena, citirala je cela učena Evropa i nešto manje učena Amerika.
       Srpski kraljevići (Karađorđevići), iako od domaće loze, rađali su se u Bognor Ridžisu na jugu Engleske.
       A onaj nesrećni Aleksandar pao je u misiji pakta stabilnosti protiv novog svetskog poretka evropskog prvaka Adolfa Hitlera. Poginuo je u Evropi, za Evropu. Još ga se sećaju u Marseju...
       Neće biti, dakle, da nas nije bilo.
       Iako Evropa u najvećoj meri postaje američka federalna jedinica, s najvišim stepenom autonomije, hoću, moj premijeru, s vama i u takvu Evropu, u novih pet stotina godina, ali Evropa, i pre svega njen Globalni Mentor, traži da idemo zaobilazno, via Hag, da prijavljujemo i da budemo prijavljeni. Karla del Ponte je imala potrebu da kaže kako se tamo ne sudi celom narodu, nego samo pojedincima - šta nam govori njena potreba da to kaže!
       Da smo se kolektivno prijavili na bazi dobrovoljnosti - katarze radi koja se od nas traži - već bismo bili unutra, hoću da kažem u Evropskoj uniji, kod komesara Solane. Narod insajder bio bi zaštićeni svedok, sudilo bi se samo Miloševiću koji je hteo da u Velikoj Srbiji nasilnim putem pripoji Kosmet i Vojvodinu!
       Milošević je bez sumnje zločinac, tlačio je, ubijao činjenjem i nečinjenjem i svoje i druge, i stvorio je Malu Srbiju.
       Slaba Srbija, jaka Evropa!
       A zašto su drugi ubijali nas, kazaće nam za pet stotina godina.
       Čeka se istorijska distanca.
       Pitam još, više retorički, šta će Evropi robijaši čiju državu plaća da prizna njihovu krivicu, kod tolikog sopstvenog potencijala!
       Geografski gledano, nije Hag najkraći put za ulazak u ujedinjenu Evropu; ima i bližih pešačkih prelaza!