Saveznici koji su zdušno bombardovali Jugoslaviju i Avganistan sada nemaju isti odgovor na pitanje šta treba uraditi sa Irakom, Iranom i Severnom Korejom, koje je Džordž Buš proglasio "osovinom zla"

      Izvesne razlike između SAD i Evropljana kada je u pitanju budućnost jugoslovenske federacije ili Kosova, gotovo su zanemarljive u odnosu na sve širi krug pitanja oko kojih počinje da dolazi do njihovog razmimoilaženja. Razlike u viđenju bezbednosne arhitekture sveta prelamaju se preko NATO-a, decenijama najvažnijeg oblika savezništva, a čija su uloga i struktura "u pitanju kao nikada pre", kako je konstatovao uvodničar "Fajnenšel tajmsa" krajem prošle nedelje. Svi se slažu da posle 11. septembra NATO više ne može biti isti. "Hitna operacija je potrebna ako se želi da NATO igra značajnu ulogu u svetskoj bezbednosti", procenjuju stručnjaci. Za sada nema dobrog i opšteprihvaćenog plana kako to i ostvariti.
       Niz događaja od početka ovog meseca izoštrio je razmimoilaženje Amerikanaca i njihovih dugogodišnjih evropskih saveznika. Govor predsednika SAD Džordža Buša u kome se Irak, Iran i Severna Koreja kvalifikuju kao "osovina zla" i nagoveštava unilateralna akcija protiv njih, situacija na Bliskom istoku i živa aktivnost oko vojnih budžeta, donošenja odluka o proširenju NATO-a i njegovim novim odnosima sa Rusijom, učinili su kraj "medenog meseca" u odnosima savezništva i solidarnosti između SAD i Evrope posle 11. septembra.
      
       Sumnje
       Prve sumnje su počele zapravo već nedugo nakon terorističkih napada na ciljeve u SAD. NATO je aktivirao čuveni član 5. Ugovora predviđen da se napad na jednu članicu Saveza proglasi napadom na sve njih. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da se radilo više o simboličnom gestu. Objašnjenja za to su različita. U Americi tvrde da evropske članice gotovo da nemaju šta da ponude SAD u borbi protiv terorizma i da se NATO mora transformisati. Sa ove strane okeana se na to sve glasnije odgovara o zanemarivanju uloge evropskih partnera i unilateralizmu u američkim akcijama. Ti glasovi su obeležili godišnju konferenciju o bezbednosti koja je održana u Minhenu prvog vikenda ovog meseca. Američka ideja da protiv "osovine zla" treba delovati i preventivno, a ne samo naknadnim kažnjavanjem, uznemirila je evropske saveznike. Karl Lamers, zvaničnik nemačkih konzervativaca, sažeo je zabrinutost Evropljana: "Ne može biti da vi odlučujete, a mi izvršavamo."
       Ričard Perle, republikanski savetnik za spoljnu politiku i bivši funkcioner u Stejt departmentu, u Minhenu je naglasio da SAD nikada ranije nisu bile toliko spremne da deluju i same - ako treba: "Ako moramo da biramo između zaštite od terorizma i duge liste prijatelja i saveznika, zaštitićemo se sami od terorizma." Zamenik američkog sekretara za odbranu Pol Volfovic istom prilikom je izjavio da "u budućim ratovima neće biti jedne koalicije, već više različitih koalicija za različite misije". Lampice upozorenja upalile su se kod mnogih: a šta je sa NATO-om? Da li je on još važan? Gde je tu Evropa?
       U sedištu NATO-a u Briselu podsećaju da je opasnost od terorizma uneta u izmenjenu doktrinu NATO-a usvojenu aprila 1999. i da se radi na prilagođavanju NATO-a novim pretnjama. Generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson naglašava kako mu se američki predsednik Buš lično zahvalio u vrtu Bele kuće što NATO-ovi "avaksi" patroliraju vazdušnim prostorom SAD, kao i da akcije prema Avganistanu ne bi bile moguće da nije bilo dugogodišnje saradnje sa centralnoazijskim zemljama koje su u Partnerstvu za mir, kao što je Uzbekistan koji daje baze i vazdušni prostor. Takođe, da je sadašnje brzo i uspešno angažovanje evropskih vojnika na terenu u Avganistanu posledica njihovog zajedničkog rada međusobno i sa SAD upravo kroz NATO. "Avganistan pokazuje da nijedna velika vojna operacija ne može biti ostvarena od strane samo jedne zemlje, čak i kada je ona supersila", napisao je lord Robertson za "Fajnenšel tajms".
      
       Razlikovanje
       To je, međutim, ono što se u Vašingtonu često prenebregava. U svom poslednjem govoru predsednik Buš pomenuo je Evropu samo jednom, a NATO je potpuno izostavljen. Brojna američka delegacija u Minhenu, koju su činili pripadnici obeju stranaka, odbacila je evropsku zabrinutost za upotrebu sile kao jedini metod borbe i za pravnu zasnovanost budućih napada. "Zemlje koje izaberu da tolerišu terorizam i odbiju da preduzmu akciju, suočiće se sa posledicama", upozorio je Volfovic jasno stavljajući do znanja da "nama ne treba nikakav novi mandat da delujemo. Ako to nije jasno u Evropi kao što jeste u SAD, možda je to tačka razlikovanja."
       Tačaka razlikovanja ima više, a iz SAD pristižu komentari u kojima se naglašava: "NATO je važan sve manje i manje." Urednik komentara u "Vašington tajmsu" u tekstu "Jučerašnja alijansa?" skreće pažnju da Bušovoj administraciji trebaju politički saveznici a ne vojni, a to su zemlje širom sveta, ne samo u Evropi. "Nama, prosto, nisu potrebni Evropljani. A čak i da nam trebaju, članice NATO-a osim Britanije i Turske, nemaju kapaciteta da održe korak. Treće, tu je pitanje kontrole. Bušova administracija nije želela da čeka na jednoglasno odobrenje NATO vlada da krene napred."
       "Volstrit džornal" takođe podvlači da su sa izuzetkom Britanaca i Turske, Evropljani manje važni za ovaj rat nego Uzbekistan i Pakistan, na primer. "Evropljani ne žele da plate neophodnu cenu da bi bili važni. Oslanjaju se na američke letelice i resurse, kao što su činili u Bosni, a za to vreme kukaju kako ih Jenki nisu dovoljno konsultovali. Žao nam je, prijatelji, ne možete imati sve." Iste uticajne američke novine smatraju da se Evropljani bune samo retorički. Zbog njihove vojne slabosti, SAD su im potrebne kao saveznik, i oni će se pridružiti američkim akcijama.
       Izjava generalnog sekretara NATO-a Džordža Robertsona da zbog oklevanja u pogledu budžeta odbrane Evropa postaje "vojni pigmej", već je postala nezaobilazna metafora mesta i uloge Evrope u sadašnjem razvoju događaja oko rata protiv terorizma.
       Činjenica je da NATO Inicijativa za odbrambene sposobnosti (DCI) iz 1999. godine, koja je trebalo da ojača alijansine vojne mišiće, nije uspela jer Evropljani nisu obezbedili sredstva. Nedavno je odložena i konačna odluka oko projekta osam evropskih zemalja za zajedničko finansiranje "erbasa A400M", vojne transportne letelice, koja je zapela u Nemačkoj i može postati deo tamošnjih priprema za izbore u septembru. Prvi čovek NATO-a Džordž Robertson vodi kampanju za povećanje civilnog budžeta NATO koji se "u realnom iznosu nije povećavao od 1991. godine". To nije bio dovoljan razlog ni za njegovu matičnu zemlju Veliku Britaniju da povećanje odobri.
       Sve je to potvrdilo sumnje SAD da ne postoji prava posvećenost odbrambenim zadacima u Evropi. Preko okeana se ističu neumoljive brojke: samo povećanje vojnog budžeta koje je ove godine zatražio predsednik Buš, veće je od ukupnog budžeta odbrane Nemačke. Izdvajanja SAD za ove svrhe veća su nego sledećih 15 zemalja na listi zajedno!
       NATO je tako jedina organizacija u kojoj SAD svoje učešće plaćaju redovno i spremni su da plaćaju još, ali to ne čine i Evropljani.
      
       Poverenje
       Ali, nekima se čini da su zahtevi SAD prema evropskim saveznicima za podelu tereta kada su u pitanju troškovi više ritualne prirode. Vašington je izabrao da ne koristi NATO kao instrument u borbi protiv terorizma ne samo zbog tehničko-tehnološkog zaostajanja. Poučen iskustvom iz bombardovanja Jugoslavije, takozvanim ratom komiteta, želeo je da izbegne donošenje odluka konsenzusom.
       (Bivši komandant združenih snaga u vreme bombardovanja SRJ Vesli Klark sada tvrdi u "Vašington postu" da su problemi u vođenju NATO kampanje na Kosovu bili ne toliko izazvani "ratom kroz komitet" odnosno obaveznim konsenzusom, koliko podelom u samoj američkoj vladi!)
       Da efikasnost NATO-a ugrožava konsenzus, izjavljuje i njegov generalni sekretar Džordž Robertson. On se žalio "Fajnenšel tajmsu" da osim ministarskog saveta 19 zemalja članica, postoji još čitavih 400 komiteta koji funkcionišu na principu konsenzusa. Lord Robertson nastoji da dobije šira ovlašćenja, jer prema sadašnjim ne može ni da unapredi pripadnika obezbeđenja u centrali NATO-a bez aminovanja svih članica.
       Robertson je izjavio da predlaže promene kako bi protresao NATO u cilju bržeg i kvalitetnijeg donošenja odluka, neophodnog posebno uoči očekivanog proširenja prijemom novih članova na samitu u Pragu u novembru. Ali, prvi čovek NATO-a javno je izrazio žaljenje što SAD nisu uvek spremne da dele svoju tehnologiju sa evropskim saveznicima. Tamošnji političari strahuju da bi zajednička tehnologija mogla biti korišćena za komercijalne proizvode, kao što je "Erbas", koji se takmiči sa američkim kompanijama.
       Posle afere Binel, sumnja postoji i oko razmene osetljivih informacija, koje su zapravo od velike važnosti u borbi protiv terorizma.
       U srcu krize transatlantskih odnosa i spora o budućnosti NATO-a zapravo je nepoverenje.
      
       Pritužbe
       Ni Evropa na svoj način nema poverenje u SAD. Usledio je odgovor na ponižavajuće naslove u američkoj štampi poput onoga "Nemoćna Evropa".Francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin ustvrdio je da smo "u opasnosti od novog pojednostavljenog redukovanja međunarodne politike i svođenja svih problema sveta na borbu protiv terorizma". Prvi čovek Evropske unije za bezbednost i raniji sekretar NATO-a Havijer Solana upozorio je na opasnost od američkog "globalnog unilateralizma". U dosad najoštrijem zvaničnom napadu na američku spoljnu politiku, evropski komesar za međunarodne odnose Kris Paten je u londonskom "Gardijanu" prošlog vikenda optužio Bušovu administraciju za "opasno apsolutističko pojednostavljivanje odnosa prema ostatku sveta". On je čak pozvao evropske vlade da zaustave američkog predsednika pre nego što SAD uđu u fazu "izmorenog unilateraliste".
       Osim na unilateralne akcije najavljene u govoru predsednika Buša, ove izjave evropskih saveznika predstavljaju reakciju i na dešavanja na Bliskom istoku i odnose sa Rusijom.
      
       Kriterijumi
       Bez obzira na svoje vojno zaostajanje, Evropa vidi sebe kao neku vrstu civilne sile sa posebnom misijom i velikim diplomatskim ambicijama, kao i obavezom da širi demokratske vrednosti i institucije. Evropska unija je tako preduzela korake da spreči izolaciju palestinskog lidera Jasera Arafata, zabrinuta što Vašington praktično podržava izraelskog lidera Arijela Šarona u dekonstrukciji godinama stvarane izgradnje mira na Bliskom istoku. Takođe, EU već ovog utorka održava zajedničku konferenciju sa Organizacijom Islamske konferencije u Istanbulu posvećenu "dijalogu među civilizacijama, potrebi za harmonijom i traženju nove političke dimenzije".
       Problemi u trans-atlantskim odnosima, čak i kada se ispoljavaju preko Evropske unije, tiču se NATO-a jer je to zapravo jedina važna zajednička institucija Evrope i Amerike, ili kako je sam državni sekretar SAD Pauel isticao, "kičma" njihovih međusobnih odnosa.
       Evropljani pokušavaju da izgrade i formalno snažnije veze sa Rusijom. Britanska decembarska inicijativa za novu dimenziju saradnje NATO - Rusija u niz oblasti po formuli 19+1 još nije dobila punu podršku SAD, ali se očekuje da će u roku od dva meseca NATO kancelarija za vezu biti otvorena u Moskvi, a već su počele pripreme za zajedničku vežbu u gradu Noginski, blizu Moskve, u septembru, u saradnji sa ruskim Ministarstvom za hitne situacije. Uprkos znatno poboljšanim odnosima SAD - Rusija posle 11. septembra, šef CIA Tenet iznenada je optužio Rusiju da omogućava snabdevanje oružjem "osovine zla", sa mogućnošću da odnosi nagoveštenom unilateralnom akcijom SAD prema Iraku zahladne.
       Sve se to dešava u vrlo delikatnom trenutku kada NATO treba da odluči o svom daljem širenju na istok. Od devet kandidata, najviše izgleda za prijem imaju Slovačka, baltičke zemlje, i Slovenija; Rumunija i Bugarska su neizvesne, a Albanija i Makedonija imaju male šanse. Američki državni sekretar Kolin Pauel je pre neki dan predvideo veliko proširenje NATO-a u novembru. Za razliku od EU gde su kriterijumi precizno definisani i transparentni, a agenda poznata godinama unapred, proširenje NATO-a nije čvrsto principijelno postavljeno i transparentno. Uslovi za prijem biće procena " da li oni doprinose Savezu?", "da li su dosegli standarde iz Akcionog plana članstva?", izjavio je Pauel. Kako je doprinos Savezu rastegljiva kategorija, ne treba sumnjati da će politička odluka SAD imati veliku ulogu. Spremnost na veliko proširenje NATO-a i aktivno učešće Rusije, signalizira da SAD vide NATO više kao politički nego kao vojni savez. NATO jeste promenio svoju doktrinu 1999. godine, krećući se u pravcu političko-vojnog saveza, ali stručnjaci upozoravaju da nema razloga za njegovo dalje razvodnjavanje u još jednu pričaonicu, poput Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. Da bi imao čvrstu osnovu, NATO mora imati vojnu koherentnost i svrhu.
      
       Jačanje
       Vojno jačanje NATO-a moglo bi imati negativne strane, među kojima zatvaranje za prijem novih članica NATO-a i smanjenje ruskog prisustva u njemu. To bi verovatno podrazumevalo i dogovor SAD i Evrope oko sistema protivraketne odbrane, o čemu bi Amerikanci najradije da odlučuju sami. General Vesli Klark u tekstu "Zanemareni saveznici", tvrdeći da je upravo Kosovo pokazalo značaj saveza, zalaže se za pomoć NATO-u kako bi se stvorila vojno-politička arhitektura donošenja odluka. Smatrajući da je krajnje vreme da se prestane sa sterilnim teorijskim debatama o budućnosti NATO-a, Klark poziva na napore da se oblikuje institucija koja će se baviti urgentnim zadacima, rukovati osetljivim informacijama i stvoriti haj-tek elitne snage za 21. vek. Najjača moguća politička i diplomatska kooperacija neophodna je za borbu protiv terorizma. Istovremeno, "aktivno učešće u tekućoj kampanji pod znakom NATO-a, dovelo bi do vojne transformacije Evropljana, efikasnije nego gomile studija i komiteta", piše Klark.
       Ova godina, sa nastavkom borbe protiv terorizma u ovom ili onom pravcu i proširenjem (ne)transformisanog NATO-a, može biti prelomna. Problemi u funkcionisanju NATO-a mogu imati dalekosežne posledice za odnose Amerike i Evrope, pogotovo što se čini da je momenat uzajamnog razumevanja, osećanja zajedničke ranjivosti i međuzavisnosti neposredno posle događaja od 11. septembra, prošao u nepovrat.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ