NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Takoreći juče

Izložba bez naziva
Autor: Bogić Risimović
Galerija Narodnog muzeja u Beogradu

      Đorđe Kadijević
       Svoju stvaralačku delatnost slikar Bogić Risimović započeo je pedesetih godina prošlog veka, a završio osamdesetih. Zaslugom beogradskog Narodnog muzeja, delo ovog već pomalo zaboravljenog, ali po nečem značajnog umetnika ponovo je pred nama. Značaj tog dela otkriva nam se u tome što nas ono vraća u jedno već istorijsko doba naše umetnosti koje prepoznajemo po tome što osećamo da je ono dovršeno. Risimović, naime, pripada onom vremenu kada je naša umetnost bila optimistički usmerena prema "velikom cilju". Taj cilj imao je obeležje estetskog, idejnog, etičkog ideala koji je u pomenutom periodu zaokupljao svest likovnih stvaralaca Risimovićeve generacije. Ono što su oni želeli da "nađu" bio je svojevrsni supstitut predmeta istorijske težnje njihovih prethodnika s početka dvadesetog veka, onih koji su tražili formu našeg nacionalnog stila. U Risimovićevo vreme još jednom se, manje otvoreno, ali jednako motivisano, postavilo pitanje, kako treba da izgleda slikarstvo koje bi, po svom sadržaju i po formi, bilo naše, nacionalno, dakle srpsko. Gotovo da nema značajnog slikara Risimovićeve generacije koji nije pokušao da nađe neki svoj odgovor na ovo pitanje. Risimović je u tome, čini se danas, bio najiskrenije angažovan i ostao najdosledniji. On je prihvatio stav od koga su svi polazili, da to željeno "naše" slikarstvo mora da ima obeležje svog vremena, da po nečemu bude moderno, univerzalno. Ali, kako to spojiti sa onim našim, istorijskim, tradicionalnim? Formula kojom je Risimović pokušao da reši ovaj problem, sažeto izrečena, glasi: forma moderna - sadržina nacionalna. Moderna forma izraza podrazumevala je slobodan tretman prostora svedenog na površinu, i redukovanu strukturu predmetnog oblika. Ono nacionalno u tome ogledalo se u motivu slike, u njenom figuralnom sadržaju. Taj sadržaj Risimović nije tražio u glomaznom prostoru istorije ni u ne baš jasnom ambijentu tradicije. On ga je našao delom u likovnom folkloru, u etnoambijentu i njegovim rekvizitima, a delom u prirodi, u pitomom pejzažu centralne Srbije. Formu predmeta, naročito ljudsku figuru, stilizovao je na "moderan", pseudokubistički način. Kolorit mu je, međutim, bio "prirodan", sav u zlatastožutim tonovima (boja žita) i smaragdnozelenim nijansama (boja šume). Od otužno poetičnog, idiličnog realizma Risimović se distancirao u načinu slikanja širokom četkom sa bujnim namazom bojene materije. Time kao da je hteo da istakne modernu dominaciju strukture slike nad njenom iluzionističkom sadržinom. Arhetipski model forme za predstavu čoveka našao je na reljefima sa nadgrobnih spomenika, krajputaša. Da li otud, u figuralnom sižeu Risimovićeve slike gotovo da nema pokreta. Njegova svečana ali ne monumentalna statičnost ostavlja posmatrača u dilemi: da li je ona svesno istaknut stilski element, ili se iza nje krije izvestan nedostatak mašte?
       U dioptriji posmatrača posle dvehiljadite, Risimovićevo slikarstvo "sa ciljem" izgleda kao vredan i, na neki način, drag trofej one lepe umetnosti koja pripada istorijskom modernizmu. Danas, kada umetnost pokazuje tendenciju poistovećenja sa postutopijskom "strukturom življenja", lišenom velikih i malih ciljeva, susret s delima takvih stvaralaca kakav je bio Risimović izaziva ne samo nostalgičnu reminiscenciju na jedno već dovršeno vreme, već i neko osobito uzbuđenje izazvano sve jasnijom svešću o velikoj promeni koja (nam) se desila kao u magnovenju, u još neuočenom trenutku, i odvojila nas, izgleda zauvek, od onoga što je, takoreći do juče, bila umetnost.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu