Naslov: Čudo u "Šarganu"
Pisac: Ljubomir Simović
Reditelj: Dejan Mijač
Pozorište: Atelje 212

      Vladimir Stamenković
      
       S grupom mladih, izrazito darovitih glumaca, koji su, istina, tek na putu da postanu u potpunosti formirane umetničke ličnosti, Mijač se upustio u nesvakidašnji, riskantan poduhvat: postavio je na scenu Čudo u "Šarganu", naš sa strukturalnog stanovišta verovatno najkomplikovaniji komad, još jednom je želeo da dokaže da je gluma supstrat i esencija pozorišta, a da je uloga reditelja u tome da bude vodič i kontrolor, koji u njemu dejstvuje iz pozadine.
       Koliko se vidi uz predstave, on je pred glumce postavio dva glavna zadatka: da striktno poštuju literarne, poetske vrednosti teksta, ali i da maksimalno dramatizuju zbivanja u drami. I obične i neobične događaje, koje Simović opisuje, reditelj je postavio na pozornicu na kojoj je verno, s preciznošću koja se postiže na filmu, rekonstruisan ambijent uboge kafane, iznikle na prigradskom bunjištu, pred ruiniranom fasadom zatvorene, odavno napuštene fabrike. U tom prostoru, u kojem nema ničeg zagonetnog, glumci su postigli ono što je od njih traženo: sugestivno su oživeli poetsku stranu komada, pre svega time što su karakteristične odlomke dijaloga preobraćali u uzbudljive monologe, izgovorene pod snopom reflektorske svetlosti, koja dolazi odozgo, s neba, na sceni čiji su drugi delovi u polumraku. S druge strane, ti monološki iskazi su izražavali i produbljivali lične nevolje junaka, njihov tragikomičan pokušaj da se usprave pod pritiskom i težinom ružne, ponižavajuće svakodnevice, osujećenost običnih ljudi kojima nepravedna stvarnost ne dozvoljava da imaju dostojanstvo, da pravičnije ranguju sebe.
       Postupajući tako, glumci su, a osobito Nenad Jezdić, kao Anđelko, Radmila Tomović - Greennjood, u ulozi Cmilje, i Milica Mihajlović, koja je igrala Gospavu, kreirali žive, koloritne, komično osenčene likove, s ponekom jedva vidljivom tragičnom crtom. Oni pri tom nisu naglašavali da su to ličnosti s neutvrđenim identitetom, koje se neprestano prerušavaju i olako pristaju da pobrkaju stvarnost s fikcijom da bi na taj način lakše opstali u zamršenoj šumi društvenog života. I, najzad, zato što su propuštali da ih oblikuju pomoću učestanog pretapanja karikaturalnog u stvarno, stvarnog u fantastično, fantastičnog u svakidašnje, ta lica nisu formirala potrebnu podlogu, halucinantnu atmosferu u kojoj može prirodno da se razvija onaj drugi, iracionalni tok radnje, čiji su protagonisti jedan čudan prosjak s ambicijom da izbavlja ljude time što na sebe preuzima njihove nedaće, i dva ukleta, svojevremeno nepravedno osuđena i streljana vojnika, dve aveti osuđene da pedeset godina lutaju kroz vreme i prostor.
       U predstavi je, ukratko, dominirao onaj izvestan "realizam", o kojem, pošto u njega uključi i neuobičajeno i nadrealno, Simović govori kao o najvažnijem sastojku svoje drame. Ta piščeva opaska je samo donekle tačna. Naime, da li je on u pravu i kad kaže da u Čudu u "Šarganu" fantastike zapravo i nema. Očigledno nije, čak i ako misli na fantastiku, koju je artikulisao romantizam, taj praroditelj moderne umetnosti, u koju spada i ova neobična tragikomedija. Simović previđa da je u Čudu u "Šarganu" fantastično forma u kojoj se iza čulnog, opipljivog i vidljivog neprestano pomalja i ono što je duhovno, bestelesno i nevidljivo. To je, određujući i rediteljsku postavku, potisnulo elemente fantastike u pozadinu, onemogućilo je da oni budu u ravnopravnom odnosu s "realističkom", s "verističkom" osnovom priče. Posle takvog poremećaja u balansu, gledalac više nije doživljavao ni uznemirenje, ni nelagodnost, ni metafizičku teskobu, ništa od onog što proizvodi dramatična transformacija stvarnog u fantastično, fantastičnog u stvarno. Iz predstave je isparilo čudo, bitna odrednica sadržana već u naslovu Simovićevog komada.
       Taj nesporazum, nipošto terminološki, već suštinski, s krupnim praktičnim posledicama, sprečio je, mada je predstava u saglasnosti s prihvaćenim konceptom i dosledno i efektno realizovana, da se nova generacija gledalaca upozna s potpunijim, slojevitijim izdanjem Čuda u "Šarganu", s jednom njegovom verzijom koja ima veći i intelektualni i pozorišni domet.